Претрага:
 

Значај подизања Источноамеричке епархије на ниво Митрополије

Значај подизања Источноамеричке епархије на ниво Митрополије

У недељама око Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве (СПЦ), црквени, медијски и друштвени кругови разматрају предлоге измене Устава СПЦ.

Након пет година у Сједињеним Државама (САД), а од скора баш на Источној обали, у Вашингтону, идеја о подизању Источноамеричке епархије на ниво Митрополије ми је посебно блиска. Ову прилику користим да се придружим концензусу познаваоца друштвених прилика у САД да би било изузетно корисно по интересе СПЦ, Републике Србије и српског народа да до такве промене и дође. У овом кратком чланку, изнео бих неколико разлога за такав симболичан, али ипак практично користан корак.

Пре свега, треба напоменути да овом променом коренитих и моменталних промена за парохијане дуж Источне обале заправо неће бити. Великих изазова у епархији свакако има, попут броја активних верника, финансија, обнове цркве Светог Саве у Њујорку, решавања питања цркве у Вашингтону, и других, али ова одлука ни на који начин не би продубљивала те проблеме – на против, индиректно може допринети решавању више њих. Највећа корист овакве промене била би у сфери јавне дипломатије, у којој црква има важан положај у САД, без обзира на верско опредељење оних који би овај аргумент изнели или анализирали.

Даље, важно је објаснити суштину промене у унутар-црквеном, а затим и општем смислу. Митрополита у СПЦ тренутно има пет – београдско-карловачки, као део титуле Патријарха, и по један у свакој бившој југословенској републици. Титулом митрополита црквени великодостојници СПЦ не добијају додатне епархије на управљање или директно подређене владике, већ се та титула додељује традиционално важним географским управним јединицама, а поготову оним са великим бројем „метропола“, односно градова и урбаних средина.

У разговору са прото-намесником моје парохијске цркве Светог Луке у Мериленду, др Василијем Вранићем, закључио сам да, са становишта СПЦ, ова промена не би била нимало логистички, временски или финансијски захтевна, или одузела време од других важнијих изазова и пројеката о којима СПЦ одлучује. Такође, др Вранић истиче да је „непотребно наглашавати да је уздизање Епархије источноамеричке на ниво Митрополије у складу са канонским предањем Цркве“, те да су такве промене пракса још од првих Васељенских сабора пре више од 15 векова. Прецизније, трећи канон Другог Васељенског сабора из 381. године уздиже Цариградску епархију и рангира је по части једнако цркви Рима. Сабор, додаје др Вранић, изричито каже да је разлог за такву одлуку што је Цариград постао седиште „цара и Сената“, те да епископу, у чијој се епархији налази главни град, треба доделити сходне части, јер он може на најбољи начин да представља интересе целе Цркве пред властима  у центру моћи.

Са друге стране, о важности регије и бројем „метропола“ под Источноамеричком епархијом не треба писати много. Довољно је споменути Вашингтон и Њујорк, центре великог броја најважнијих политичких, економских, културних и друштвених одлука САД и света; Бостон, као познати академски центар; али и друге градове, попут Филаделфије и Мајамија, у сваком од којих такође живи велики број српског становништва.

Како је ова промена, дакле, симболична, поставља се питање шта би присуство митрополита уместо епископа променило? Попут присуства амбасадора уместо саветника, или премијера уместо министра, такав верски представник би се котирао утолико више и имао диломатски капацитет високопозиционираног преговарача, са повољнијим статусом за заступање интереса СПЦ, Републике Србије и српског народа у важним институцијама САД и света, укључујући и представнике власти и дипломатског кора. Наравно, пре, а поготову након, ове промене, неопходан је непрестани активни рад и испуњавање јасно утврђених циљева будућег Митрополита, као и одговорност и транспарентност пред релевантним црквеним властима и верницима, те грађанима Србије. Осим тога, присуство Митрополита исказује поштовање земљи-домаћину, па би у смислу јавне дипломатије и грађења добрих односа овај корак имао позитиван одјек и показао спремност на продубљивање сарадње.

Ради поређења, Васељенска, Антиохијска, Руска, Румунска и Бугарска црква, као цркве са дијаспорским присуством у САД попут Српске, су све представљене митрополитом или архиепископом. На питање шта би требало да верско лице – СПЦ или ма које друге организоване верске организације – ради у Светској Банци, Конгресу или Уједињеним Нацијама, ни не треба одговарати у оквирима ове расправе. Уколико се америчка и светска политика воде на такав начин, где се мишљење високих црквених представника и те како уважава, СПЦ, Република Србија и српски народ могу само да буду на добитку присуством митрополита уместо епископа.

У закључку, желео бих да поновим да на питање подизања Епарихије источноамеричке у ранг Митрополије треба гледати као битан стратешки циљ – надам се први у низу, који ће ојачати углед и позицију истовремено СПЦ, Републике Србије и српског народа у САД и свету.

Оригинални текст објављен је у рубрици Дијалог дневног листа Данас, 24. јула 2018. године.

О аутору

Страхиња Матејић

Страхиња Матејић

Страхиња Матејић је студент завршне године мастер студија на Школи спољних послова Џорџтаун Универзитета у Вашингтону, САД.
Његов главни фокус су немачке и европске студије и трансатлантски односи.

Током јулских прослава Стогодишњице подизања српске заставе и Дана молитве за српски народ у Вашингтону, Страхиња је активно учестовао у организацији догађаја Амбасаде Р. Србије, Епархије источноамеричке и српске дијаспоре.

Поделите на друштвеним мрежама