Претрага:
 

Зачеци академске размене САД и Краљевине СХС

Шира тематска област: Односи Србије и САД у периоду између два светска рата

Наслов пројекта: Невидљиве везе – научни, културни, просветни и друштвени односи Србије (Југославије) и САД у међуратном периоду

Истраживачки текст бр. 5

Посете америчких професора: Зачеци академске размене САД и Краљевине СХС

 

Академска размена Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца са Сједињеним Америчким Државама започела је недуго након њеног оснивања. Занимање за новоосновану државу која је у том периоду уживала углед због ратног херојства српског народа било је појачано: академици, професори, предавачи и истраживачи из САД желели су да је посете, било зарад истраживања, одржавања предавања, успостављања контаката, као и из приватних разлога. Многи од њих су имали и конкретне институционалне везе са Краљевином.

Већ на првој изборној скупштини Српске краљевске академије након рата, одржаној 16. фебруара 1920. године у Београду, у састав академије су као инострани чланови изабрана два америчка научника. Први од њих, Џејмс Марк Болдвин (енг. James Mark Baldwin), био је филозоф и психолог који се током рата активно залагао против америчке неутралности, а за војни ангажман у борби против Немачке и њених савезника. Болдвин је у том периоду одржавао редовну преписку са ректором Универзитета у Београду, Јованом Цвијићем, који касније постаје и председник Српске краљевске академије. Други члан, посебно значајан за Краљевину у поратном периоду, био је Даглас Вилсон Џонсон (енг. Douglas Wilson Johnson), географ и геоморфолог са Универзитета Колумбија. Џонсон је као члан америчке делегације на Париској мировној конференцији био шеф Одсека за географију граница и члан Међународне територијалне комисије, оцењујући стратешку и тактичку вредност терена предложених разграничења у послератној Европи. Међу његовим најближим пријатељима налазио се његов колега са Колумбије и вероватно највећи српски лобиста тог доба, Михајло Пупин. Сматра се да је Пупин пресудно утицао на Џонсона да донесе препоруке које су биле повољне за југословенску страну по питању разграничења са Италијом на Јадрану, са Аустроугарском у Међимурју и са Румунијом у Банату. Велики утицај на Џонсона имао је и Јован Цвијић, који је још пре рата стекао научни углед у Европи и на конференцији наступао као председник Историјско-етнографске секције делегације Краљевине СХС. Два учењака су се често састајала током заседања. У писму послатом Посланству Краљевине у Вашингтону, Џонсон се захвалио на почасти и изразио поштовање према „херојској земљи“.

Џејмс Марк Болдвин и Даглас Вилсон Џонсон, први Американци чланови САНУ

Џејмс Марк Болдвин и Даглас Вилсон Џонсон, први Американци чланови САНУ

            Интересовање за Краљевину показују пре свега географи, етнолози и филолози, исказујући потребу за истраживањем нове политичке заједнице Јужних Словена. Тим поводом, Посланству у Вашингтону се априла 1920. обратио Гилберт Гросвенор (енг. Gilbert Hovey Grosvenor), председник Националног географског друштва, отац модерног фотожурнализма и уредник часописа Национална географија, са обавештењем да ће у Краљевину послати свог сарадника Мајнарда Овена Вилијамса (енг. Maynard Owen Williams), како би скупио материјал за објављивање. По Гросвенору, Мајнард жели да „представи истиниту слику живота у једној страној земљи и да промовише дух разумевања и добрих односа међу народима“. Гросвенор је том приликом затражио да се његовом колеги организује састанак са Јованом Цвијићем, а такође и да му се омогући посета Народном музеју и Етнографском музеју у Београду. Ипак, репортажа о Југославији није објављена у Националној географији.

Један од кључних разлога зашто су се страни истраживачи и научници обраћали Посланству налази се у строгој визној политици Краљевине, те је било неопходно раније обезбедити све потребне документе за пут преко океана у, за већину Американаца, непознату и егзотичну земљу. Тако, на пример, тадашњи посланик Краљевине у САД, Славко Ј. Грујућ, у мају 1920. обавештава све пограничне, војне, полицијске и царинске власти Краљевине СХС да ће у посету доћи Херберт Адолфус Милер (енг. Herbert Adolphus Miller), професор социологије на колеџу Оберлин и „велики пријатељ нашега народа“. У пролеће 1922. године виза је преко конзулата у Сан Франциску одобрена и професору Џорџу Нојесу (енг. George Rapall Noyes), професору славистике са Универзитета Беркли у Калифорнији. Извештај конзула о Нојесовој посети прати и веома опсежна биографија овог научника, у којој се посечно истиче да се ради о лингвисти који је на енглески језик превео Горски вијенац, Смрт Смаил-аге Ченгића, песме Јована Јовановића Змаја и српску епску поезију. Такође се наводе професорове заслуге за ратне циљеве Србије, будући да је он у јесен 1918. био члан америчке комисије која је испитивала словенска питања, извештавајући позитивно о српским захтевима. Још се наводи да он у Србију долази „са намером да проучава наш језик, народ и његове обичаје“, те се препоручује да се „снабде железничким картама“ и да му се омогуће „олакшице у погледу стања и кретања“, посебно узевши у обзир да је он „професор и научењак и као такав сиромах човек“! Допис закључује да је изузетно важно да Нојес из Србије понесе најбоље утиске.

Модерно издање Нојесовог превода српских епова

Модерно издање Нојесовог превода српских епова

Током јуна 1922. године министру просвете Светозару Прибићевићу се преко Посланства обраћа Хари Мекракен (енг. Harry MacCracken), председник угледног Васар Колеџа из Њујорка, једног од најстаријих и највећих женских универзитета у САД. Мекракен је у међувремену одређен за представника Института за међународну просвету (енг. Institute of International Education), те ће зато посетити неке универзитете у Европи и сачинити извештај, који ће бити штампан као брошура. Напомиње се да „његова мисија нема никакве везе са каквим било политичким, финансијским, социјалним или економским питањима, него је чисто просветна мисија. Његов једини циљ је да допринесе стављању пријатељских веза између универзитетских професора и студената у нашој држави са професорима и студентима у САД“. Мекракен је такође заинтересован да одржи четири предавања о америчким универзитетима, као и животу и раду у Америци уопште. Напомиње се да би било добро да на месту предавања постоји апарат за слике, како би предавања „била са пројекцијом“. Посланство моли да се ректори југословенских универзитета известе о доласку и ступе у контакт с њим. Ради испитивања просветних прилика у Југославији и успостављања праксе сарадње универзитета и размене професора, у нашој земљи су 1923. године боравили и Стивен Дуган (енг. Stephen P. Duggan), директор Института за међународну просвету и Пол Монро (енг. Paul Monroe), професор педагогије на Универзитету Колумбија, два изузетно призната педагога и иноватора на пољу образовања.

Краљевину су 1923. године посетили Карл Дарлинг Бак (енг. Carl Darling Buck), професор филологије и класичних језика на Чикашком универзитету, који је преко лета путовао аутомобилом од Ријеке, преко Далмације, Сарајева, Ниша и Скопља, за Солун. Посланство је молило да се „олакша пролазак овог угледног госта и да му се не плаћају царине и таксе“, посебно јер је његов син са српском војском прешао Албанију, као члан америчке лекарске мисије. На сличан пут је пошао и велики амерички путописац и писац уџбеника из географије Френк Карпентер (енг. Frank G. Carpenter), који је слао дописе и репортаже за четрдесет америчких листова, укупног тиража четири милиона примерака. Карпентер је намеравао да пише о политичким и економским приликама. Извештај из Југославије је објављен у популарној Карпентеровој едицији путописа под насловом „Алпе, Дунав и Блиски Исток“ (енг. The Alps, The Danube, and the Near East), 1924. године.

За потребе научних истраживања, у другој деценији двадесетог века нашу земљу су обишли и професор међународног права на Универзитету у Вашингтону Алберт Патни (енг. Albert Putney), познати професор антропологије са Универзитета Минесота Алберт Џенкс (енг. Albert Jenks), као и Лео Пасволски (енг. Leo Pasvolsky), који је као члан Привредног института у Вашингтону дошао ради проучавања економских прилика. Пасволски је током Другог светског рата био саветник америчког државног секретара Кордела Хала и важио је за једног од главних планера поратног светског поретка, као и за главног писца Повеље Организације уједињених нација. Још један од будућих аутора повеље, професор историје Џејмс Шотвел (енг. James T. Shotwell), боравио је у Југославији 1925. године. Шотвел је иначе кључно утицао на креирање Међународне организације рада, као и на укључење концепта људских права као фундаменталне вредности у Повељу УН. Шотвел по повратку у САД јавно хвали љубазност југословенских власти, будући да је током посете обишао Цетиње, Сарајево, Београд, Битољ, Охрид, Загреб и Карловце, те разговарао са патријархом, митрополитима, представницима цивилних и војних власти, а одржао је и три предавања на универзитетима. Обишао је и југословенско-албанску границу и оценио да је земља мирна, те похвалио „задивљујући успех у обнови земље“. Поред тога, током 1926. године предавања о америчкој историји и америчким идеалима је на универзитетима у Београду, Загребу, Љубљани и Скопљу одржао Макс Фаранд (енг. Max Farrand), професор Јејла. Предавања су се тицала уставне историје и развоја федерализма у САД, што је могло бити од интереса за мултинационалну југословенску државу у којој су већ тада постојале јаке федералне тежње.

Алпе, Дунав и Блиски Исток – Карпентеров путопис из 1924. године

Алпе, Дунав и Блиски Исток – Карпентеров путопис из 1924. године

Велику пажњу током 1928. године изазвала је посета Хенрија Сузала (енг. Henry Suzzallo), председника Универзитета Вашингтон и представника Карнеги задужбине за међународни мир. Карнегијева задужбина је већ уживала одређени углед у нашој земљи, пре свега због подизања Универзитетске библиотеке у Београду. Сузало је обилазио универзитете у Београду и Загребу, где је одржао неколико предавања и дискусија са професорима. Сузало је иначе пореклом био Словенац и сматра се „једним од најугледнијих представника америчког педагошког кора“. Такође је био директор Националног саветодавног комитета за образовање САД (енг. National Advisory Committee on Education). Значајно је да су посете америчких интелектуалаца организоване и посредством Америчко-југословенског друштва из Њујорка. Београд су посетили Хамилтон Фиш Армстронг (енг. Hamilton Fish Armstrong), дипломата и уредник часописа Foreign Affairs, адвокат Вилијем Чедбурн (енг. William M. Chadbourne) и секретар друштва Џон Кингсбери (енг. John A. Kingsbury). Посета је имала за циљ „упознавање народа две земље“, договор о размени професора који би држали предавања о уставном праву, као и заједничку публикацију у вези са хуманитарној помоћи пруженој Србији за време Великог рата. Делегацију је примио министар Момчило Нинчић, а имала је и аудијенцију код краља Александра. Ипак, чини се да је посета у јавности била веома очекивана пре свега због најављене могућности да се у делегацији Америчко-југословенског друштва нађе и професор Пупин, који је због својих научних, али и државотворних заслуга у том моменту уживао огроман углед. Нажалост, до Пупинове посете у том тренутку није дошло.

На основу посета америчких професора, дипломата, научника, истраживача и новинара започело је упознавање, а потом и изградња темеља академске размене две удаљене средине. Искуство Великог рата и уређење послератног поретка зближило је научнике и истраживаче. Амерички научници, већином из области друштвено-хуманистичких наука, показали су у првим годинама постојања нове државе посебно интересовање за њену обнову, функционисање, промоцију америчке културе и образовања, а паралелно су испитивали могућности да дође до заједничких пројеката. Српски научници познати у свету, а пре свих Пупин и Цвијић, били су први посредници између две средине, а одмах након рата и удружења као што је Америчко-југословенско имала су значајну улогу. Значајан број посета америчких интелектуалаца одмах након рата доказ је да је постојало интересовање, као и да су поменуте посете значајан део заборављених и невидљивих нити америчко-српских односа.

 


О аутору

Александра Колаковић (Чачак, 1980) је научни сарадник у Институту за политичке студије у Београду. Докторирала је на Филозофском факултету у Београду (2015). Усавршавала се у Француској (стипендиста Владе Француске, L’Université Paris I Panthéon Sorbonne, 2010) и Немачкој (гостујући истраживач, Georg Eckert Institute for International Textbook Research, 2016). До сада је објавила једну монографију, преко 40 научних радова на српском, енглеском и француском језику, аутор је два уџбеника историје и једног лексикона. Руководилац је заједничког пројекта билатералне сарадње у области науке ( Université Paris-Sorbonne Paris IV и Институт за политичке студије), члан British Association for Slavonic and East European Studie, Музејског друштва Србије и мреже France Alumni. Говори енглески и француски, а служи се немачким језиком.

 

Дејан Бурсаћ (Апатин, 1987) је истраживач – сарадник у Институту за политичке студије у Београду, где ради од 2013. године. Објавио је више од 30 радова и других прилога у научним часописима и зборницима у земљи и иностранству. Често је ангажован као гостујући предавач из области политичких наука. Докторанд је на Факултету политичких наука Универзитета у Београду, где је завршио основне и мастер студије. Алумниста Мреже школа политичких студија Савета Европе; Европског фонда за Балкан; Роберт Бош Фондације. Члан научног одбора научне конференције Politics & Society, Универзитета Лучијан Блага у Сибиуу. Говори енглески, служи се немачким језиком.

Поделите на друштвеним мрежама