Претрага:
 

Вудро Вилсон

Вудро Вилсон

Мало је председника у историји Сједињених Држава, па и историји света, који могу да се похвале да је њихова (спољно)политичка пракса постала парадигма за читав правац размишљања. Један од њих јесте чувени Вудро Вилсон (Woodrow Wilson), председник САД од 1913. до 1921. године и утемељивач онога што се често назива „вилсонијанском школом мишљења“ у спољној политици САД.

Вудро Вилсон

Вудро Вилсон

Вудро Вилсон је председник који је кумовао стварању Лиге народа, веровао у могућност да међународне институције могу да спрече ратове, да механизми међународног права и арбитраже могу да мирно реше спорове, а да нације света могу да избегну понављање страхота из Првог светског рата.

Постоје и други разлози због којих је Вудро Вилсон један од најзначајнијих председника САД у историји ове државе. Спровео је бројне реформе на унутрашњем економском плану, које ће по опсегу и темељности промена надмашити тек такозвани „Њу дил“ (New Deal) председника Френклина Делана Рузвелта током 1930их година. Постао је и вероватно највећи победник Првог светског рата. Након почетне неутралности, подстакнут поморским инцидентима са Немачком, као и такозваним „Цимермановим телеграмом“ (пресретнутим тајним телеграмом у коме Немачка позива Мексико да ступи у савез са њом и нападне САД), одлучиће априла 1917. године да Америку укључи у рат на страни Антанте, за шта ће успети да добије подршку Конгреса.

Улазак САД у рат промениће равнотежу и дугорочно довести до победе Савезника над Централним силама. Економска моћ САД консолидовала је европске савезнике, а моћна војска коју је почео да развија његов претходних Теодор Рузвелт је донела превагу снагама Антанте. Након победе у рату, покушао је да искористи и своју дипломатску моћ и репутацију и изгради нови свет на принципима које је изнео још током рата, 8. јануара 1918. године пред Конгресом САД у свом говору „Четрнаест тачака“. Његова дипломатска моћ успеће да на мировним преговорима у Паризу оствари солидан резултат и постави контуре света који је замислио. Међутим, његова немоћ да на унутрашњем плану надвлада изолационистичке струје у Конгресу САД онемогућиће да овај план буде ратификован и на тај начин ће осудити и читав пројекат колективне безбедности кроз Лигу народа на пропаст, јер је он без САД био прилично неодржив.

Доктор политичких наука са Универзитета Џонс Хопкинс, професор политикологије на Принстону, прогресивни гувернер државе Њу Џерси (New Jersey) и потоњи председник САД, имао је блиставе идеје у домену међународних односа, од којих већину, нажалост, није успео да реализује. Због тога ће многи промишљења међународних односа на његовом трагу називати „идеализмом“, импутирајући му дозу илузије, наспрам „реализма“ који се „не заноси“ оваквим идејама. Ипак, својим деловањем Вилсон је подстакао будуће нараштаје да верују и да се боре за другачији међународни поредак, који ће спречити да се трагедије из прве половине 20. века понове.

Председник Вилсон је једна од најзначајнијих личности за историју српско-америчких односа. У свом говору „Четрнаест тачака“ почетком 1918. године, он је нагласио потребу обнове државности и обезбеђивање изласка на море Србије након рата. Србија није била задовољна само тим тачкама (па је тако овај план у свом говору пред америчким Конгресом критиковао и сам Миленко Веснић), али ће Вилсонови ставови временом еволуирати и готово у потупности се поклопити са српским, за шта је у великој мери била заслужна и Српска ратна мисија. У комуникацији са српским представницима више пута је истицао храброст Србије и српског народа.

У оквиру обележавања Српског дана у САД, 28. јула 1918. године, када су се српске заставе вијориле над Белом кућом и другим владиним објектима у Вашингтону, Вилсон је у свом обраћању позвао грађане САД да обележе годишњицу српског страдања и херојства, истакавши „(…) да су начела за које се Србија витешки борила и пропатила иста она начела за која се залажу Сједињене Државе (…)“.

Три дана касније, у телеграму који је послао српском премијеру Николи Пашићу, нагласио је да је „правда за Србију“ на самом врху жеља и програма „(…) сваког мислећег и патриотског човека у Сједињеним Државама“. Донео је одлуку да САД признају Краљевину СХС још почетком 1919. године, као тек друга земља на свету која је то урадила. Као члан „велике четворке“ на преговорима у Версају (коју су чинили поред њега и Жорж Клеменсо, Лојд Џорџ и Виторио Орландо) помогао је остварењима бројних захтева Краљевине. Био је пријатељ са бројним Србима, попут великог научника Михајла Пупина.

Имајући све то у виду, 2018. године у Србији је покренута иницијатива да Вудро Вилсон постане четврти председник САД (после Џорџа Вашингтона, Франклина Д. Рузвелта и Џона Кенедија) који ће добити своју улицу у Београду. То је један мали начин да се очува успомена на овог великог човека и пријатеља наше земље.

Поделите на друштвеним мрежама