Претрага:
 

Visit Yugoslavia: Краљевина као туристичка дестинација за Американце

Шира тематска област: Односи Србије и САД у периоду између два светска рата

Наслов пројекта: Невидљиве везе – научни, културни, просветни и друштвени односи Србије (Југославије) и САД у међуратном периоду

Истраживачки текст бр. 3

Visit Yugoslavia: Краљевина као туристичка дестинација за Американце

Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца је рано препознала туризам као средство економског развоја и спољнополитичке промоције нове државе. Већ 1921. године је, при Министарству трговине и индустрије, основан Одсек за промет странаца, односно касније – за саобраћај путника и туриста. У погледу промоције, нарочит изазов на коме је радило и Министарство иностраних дела био је привлачење америчких туриста. У послератном периоду, долази до отварања САД и пробуђеног интереса за Европу – велики број Американаца долази паробродима у посету старом континенту. Амерички туриста је имао двоструку тежину. Пре свега, имао је већу платежну моћ. Конзулат Краљевине у Чикагу је проценио да би 500 туриста, колико обично буде на једном туристичком броду, потрошило око 100 долара по човеку за разне услуге: превоз, храну, успомене – укупно 50 хиљада долара. Уосталом, скупа и вишенедељна трансатлантска крстарења углавном је себи могла да приушти виша класа. Поред тога, постојала је свест о значају пропаганде у Америци као растућој сили. Архивска грађа то потврђује: на туризам се гледало као на прилику за формирање позитивне слике о Краљевини у америчком друштву. О америчким туристима се много говорило и планирало између два светска рата, међутим спровођење тих планова је наилазило на бројне препреке.

Брод Џорџ Вашингтон, којим је 1922. група америчких туриста стигла у Котор

Прве посете путника из САД показале су да је ригидан визни режим Краљевине значајна препрека развоју туризма. Министарство унутрашњих дела је на основу молбе Посланства у Вашингтону одобрило једној групи америчких туриста да се 1922. са брода Џорџ Вашингтон искрца без виза у Котор.

Посланство на основу овог искуства моли полицијске власти у отаџбини да се туристима „учине олакшице“, као и да се обрати пажња да „фијакеристи, ресторатори и остала лица која ће имати посла са туристима не наплаћују папрено цене“. У депеши посланства још пише да се ради о највећем и најлепшем путничком броду Америке, те да је на ово путовање Медитераном кренуло 600 туриста из више класе, од чега 60 милионера.

Посланство сматра да су такве екскурзије добра прилика да путници понесу лепу успомену са наше територије и да се мора радити на томе да Котор, Сплит и Дубровник уђу у редован план оваквих путовања. На том трагу, Конзулат у Чикагу је 1923. известио да бројне паробродске компаније организују путовања америчких грађана по Средоземљу. У плану ових путовања су Напуљ, Венеција, Цариград, Грчка, Египат и „сви они пролазе поред обала Југославије али се не заустављају“, и то из два разлога. Прво, јер Краљевина једина од поменутих дестинација захтева визе; а друго, зато што у свим осталим местима постоје организоване екскурзије из приморја у унутрашњост, тј. развијена туристичка понуда – осим у Југославији.

Исти Конзулат је касније те године обавестио и да ће путнички брод Тосканија паробродског друштва Кунард Лајн 30. јуна посетити Дубровник, у склопу туре Медитераном која ће обићи Лисабон, Гибралтар, Монте Карло, Ђенову, Напуљ, Патрас и Александрију. На броду се у првој класи налазило 500 туриста, док су у другој и трећој класи били редовни путници.

            Гордон Гордон-Смит, сарадник Посланства у Вашингтону је указао на низ проблема који стоје на путу успешној туристичкој промоцији Југославије: међу њима стоји одсуство директне паробродске линије између америчких и југословенских лука, али и општа неупућеност америчке јавности и мањак информација о Југославији. Примећено је да је број Американаца који обилази Краљевину веома скроман, посебно у поређењу са бројем Американаца у остатку Европе, те да је потребно вршити интензивнију пропаганду. Посланство у депеши из 1925. године обавештава Министарство да је часопис Christian Science Monitor издао прилог „European Travel“ са низом чланака, слика и огласа о путовањима по Европи, са подацима из готово свих европских земаља – у коме о Краљевини СХС нема ни помена.

            Конкретније предлоге за развој туризма износи у депеши из новембра 1927. године Конзулат у Сан Франциску. У њој су детаљно анализиране потребе и навике америчког туристе: „Американац долази у Европу најпре да би видео природне лепоте и споменике старе културе – музеје, катедрале, дворове, знаменита места: то он сматра као допуну свом васпитању и превагу своме друштвеном положају“. Такође се додаје да их занима драматична историја европских ратова и револуција. Истовремено, наводи депеша, Американац жели удобност: „купатило, забаву, игру, виски, игралиште голфа и тениса“. Конзулат препоручује визуелно лепе и директне рекламе богате фотографијама због, како се наводи, „таблоидног“ менталитета америчког потрошача, као и снимање и дистрибуцију путописних филмова, али и учешће на изложбама и сајмовима. Конзулат се даље жали да немају употребљивих фотографија за потребе прештампавања у новинама. Депеша завршава несвакидашњим предлогом: да би било добро „усталити коначно неко име за нашу државу сем овог званичног – које на енглеском износи седам речи и које нико не уме да изговори“.

            Посланство у Вашингтону пише Министарству иностраних дела да је за туристичку промоцију потребно новчано улагање, али и ангажман недржавних актера: хотелијера, превозника итд. Такође помињу да се многе државе успешно служе биоскопима тј. снимањем пропагандних филмова. Конзулати су препоручивали Министарству да се оснује туристички биро у САД и да се тај посао уступи познатој туристичкој агенцији Кук, која је на то пристала под условом да се повлашћени аранжман Краљевине СХС са агенцијом Путник измени. Указано је и на потребу штампања водича и путописа – агенција Кунард Лајн је прва издала такву књигу, са описом југословенских крајева, а на исто се спремала и компанија Френч Лајн – додуше њихово издање је припремано на српском језику, циљајући наше исељенике у Америци.

Гордон Гордон-Смит, ратни извештач са Солунског фронта и капетан у Српској војсци

Крајем треће деценије двадесетог века Посланство се по овом питању поново окреће сарадњи са поменутим Гордон-Смитом. Гордон Гордон-Смит је рођени Шкот, који је као новинар извештавао за британске и америчке новине са Солунског фронта и тамо добио чин капетана у Српској војсци. Након рата прелази да ради у САД, где сарађује са Југословенским Посланством. Иначе је аутор великог броја новинских извештаја и неколико књига о борбама српске војске за време Првог светског рата. Капетан је у име Краљевине преговарао са неколико туристичких организација у САД, а као резултат је компанија Американ Експрес уврстила Југославију у своју понуду европских излета – укупно их је предвиђено тринаест. Од тога, пет су биле тзв. quality tours, туре за богатију класу које „стају 1238 до 2028 долара“, а три су биле тзв. popular tours, за средње платежне туристе.. Најзад, пет је предвиђено за „vacation tours“, односно за „професоре, студенте, учитеље, попове… људе доброг друштвеног положаја али скромних средстава“. Сматрало се да је управо трећа категорија најважнија за Југославију у погледу промоције, јер се ради о млађим генерацијама које ће у будућности играти важну улогу у САД.

            Међутим, интересовање Американаца за ову понуду није било велико. Посланство то објашњава са три разлога. Први је политичке природе, будући да је већ дошло до шестојануарске диктатуре, те се америчка јавност плашила нестабилности: „публика то није разумела, мислећи да је код нас нека врста буне и револуције“. Други је уопштено непознавање Југоисточне Европе – Американци о Европи мисле у оквирима Француске, Немачке, Енглеске и Италије. Трећи разлог је инфраструктура, пре свега саобраћајна неповезаност Југославије и САД. У то време је постојала једино директна линија до Трста, али та компанија (Fratelli Cosulich) није желела да плаћа високе таксе у југословенским лукама. Додатно, као проблем је идентификован и смештај – није било хотела у које би се могло сместити више од 100 америчких туриста.

            Управо зато, капетан Гордон-Смит покушава да заинтересује амерички капитал за изградњу хотела у Далмацији, организујући између осталог долазак привредника Роберта Монка и састанке у Министарству иностраних дела, али и са угледним људима из Дубровника. На тим сусретима је разматрано привлачење америчких туриста из два правца: из Венеције, где их долази на хиљаде и где је предложено оснивање туристичког бироа Југославије; као и из Беча, копненим или ваздушним путем. Закључено је да такве подухвате мора пратити јака пропагандна активност у САД. Као циљна група су поменути и Југословени у Сједињеним Државама. Гордон-Смит се састајао и са Фредериком Кларком, директором International Tours Incorporated; Харијем Водрманом, вашингтонским могулом на тржишту некретнина; као и са представницима америчких компанија које су поседовале хотеле у Атини. Са свима је разговарао о могућностима градње модерних хотела по Далмацији, али и у Котору, Београду и Сарајеву, али до реализације није дошло.

            Уопште, мало шта од ових планова је заживело. Конзулати у САД се редовно правдају да су чиновници претрпани послом и да не могу да постигну да се баве још и туризмом, посебно у условима неразвијене понуде. Конзулати у Сан Франциску и Чикагу се још жале на лош квалитет и мали тираж пропагандног материјала, а посебно на њихову неприлагођеност америчком тржишту. Конзулат у Чикагу је чак слао Министарству трговине и индустрије примерке страних брошура које друге европске земље пласирају на европско тржиште. Једна таква депеша закључује да је Конзулату познато да „наше железнице, бродарска друштва, бање, хотели итд. не дају много на рекламу. Пошто та грана није развијена много у земљи, и пошто постоји мало разрађеног материјала у ту сврху, тешко је дати један стваран предлог“. Уосталом, симптоматично је да ни након деценијске преписке, разматрања и апела од стране дипломатских представништава, до краја никада није отворен планирани Туристички биро Краљевине у Њујорку.

Југословенски павиљон на Светској изложби у Њујорку, 1939. године

То се осликава и у резултатима. Према Статистичком годишњаку за 1933.годину, међу страним посетиоцима најбројнији су они из Чехословачке (64 хиљаде), а прате их Аустријанци (60 хиљада) и Немци (21 хиљада). Првих десет места заузимају Европљани, закључно са Румунима на десетом месту – њих 5200 је посетило Југославију. Такође, приморска места, која су била фокусирана у плановима везаним за америчке туристе, не доминирају у укупном уделу ноћења: на првом месту је Врњачка Бања са преко 440 хиљада, следе Београд и Љубљана (са 278, односно 277 хиљада), а тек на четвртом месту је Дубровник са 262 хиљаде ноћења. Сплит, Котор и друга далматинска места се налазе далеко ниже на листи, са тек неколико десетина хиљада ноћења годишње.

            Парадоксално, конкретније активности на привлачењу америчких посетилаца се покрећу тек 1939. године, пред сам Други светски рат, који је у потпуности прекинуо туристичку размену Америке и Европе. Тада је Акционарско туристичко друштво Путник, прво туристичко предузеће у Југославији, одштампало луксузну брошуру за америчко тржиште дистрибуирану на Светској изложби у Њујорку (отвореној 30. априла 1939. године), и то у невероватном тиражу од 200 хиљада примерака.

Путник је у годинама пре тога наступао са великом и модерно опремљеном туристичком изложбом на сајмовима у Прагу, Будимпешти, Лајпцигу, Дрездену, Дизелдорфу, Копенхагену, Бечу, Солуну, Варшави, Лавову и Познању, а 1939. је та поставка дошла и у Њујорк. Такође, за ту прилику је припремљен и туристички филм у боји: „Југославија – земља контраста“.

Наступ Краљевине на Светској изложби је био веома запажен, а павиљон Југославије је отворио легендарни градоначелник Њујорка, Фјорело Ла Гвардија, обративши се присутнима на српско-хрватском: језику који је научио у младости, када је службовао у америчким конзулатима у Трсту и Ријеци. Али о томе, у једном од наредних текстова.


О аутору

Александра Колаковић (Чачак, 1980) је научни сарадник у Институту за политичке студије у Београду. Докторирала је на Филозофском факултету у Београду (2015). Усавршавала се у Француској (стипендиста Владе Француске, L’Université Paris I Panthéon Sorbonne, 2010) и Немачкој (гостујући истраживач, Georg Eckert Institute for International Textbook Research, 2016). До сада је објавила једну монографију, преко 40 научних радова на српском, енглеском и француском језику, аутор је два уџбеника историје и једног лексикона. Руководилац је заједничког пројекта билатералне сарадње у области науке ( Université Paris-Sorbonne Paris IV и Институт за политичке студије), члан British Association for Slavonic and East European Studie, Музејског друштва Србије и мреже France Alumni. Говори енглески и француски, а служи се немачким језиком.

 

Дејан Бурсаћ (Апатин, 1987) је истраживач – сарадник у Институту за политичке студије у Београду, где ради од 2013. године. Објавио је више од 30 радова и других прилога у научним часописима и зборницима у земљи и иностранству. Често је ангажован као гостујући предавач из области политичких наука. Докторанд је на Факултету политичких наука Универзитета у Београду, где је завршио основне и мастер студије. Алумниста Мреже школа политичких студија Савета Европе; Европског фонда за Балкан; Роберт Бош Фондације. Члан научног одбора научне конференције Politics & Society, Универзитета Лучијан Блага у Сибиуу. Говори енглески, служи се немачким језиком.

Поделите на друштвеним мрежама