Претрага:
 

Вилсон и Србија – аутор Милан Крстић

Вилсон и Србија

Председник Сједињених Америчких Држава (САД) Вудро Вилсон (Woodrow Wilson) спада дефинитивно у ред највећих пријатеља које је Србија као држава икада имала, како у Америци, тако и уопштено  у иностранству. Његове симпатије према Србији и подршка српским интересима имали су велики утицај на то да Србија из Првог светског рата изађе као апсолутни победник и оствари циљеве дефинисане Нишком декларацијом 1914. године и Крфском декларацијом три године касније.  Наклоност према Србији председник је стекао током самог рата, јер се до 1914. године није претерано интересовао за Србију и Балкан, ни као политичар, а ни као политиколог и историчар. Тако ће несрећне околности Великог рата створити чврсту везу и наклоност између Вилсона и Србије.

Још пре званичног уласка у рат 1917. године, председник Вилсон ће исказати одређене симпатије према Србији. Академик Драгољуб Живојиновић у својој врхунској књизи о српско-америчким односима „У потрази за за заштитником“ наводи да, упркос почетном избегавању да процени ко је одговоран за рат у Европи, већ августа 1915. године председник Вилсон у једном приватном писму својој будућној супрузи пише како је сигуран да је Аустро-Угарска била „сувише нестрпљива према Србији у предвечерје рата“. Председник ће овакве ставове почети јавно да пропагира тек по уласку у рат, често означавајући Србију као жртву Аустро-Угарске (а заправо Немачке) агресије.

У току рата, председник ће помоћи Амерички фонд за помоћ Србији у њиховој мисији прикупљања прилога. Одобриће зајмове Србији, у тренутку када је овој земљи која функционише у егзилу (на Крфу) било веома тешко да пронађе зајмодавца. Одобриће одржавање Косовског дана и Српског дана у јуну и јулу 1918. године, као манифестације која имају за циљ да упознају америчку јавност са херојством и патњама Србије. Пријатељски ће комуницрати и са сталним српским послаником у Вашингтону Михаиловићем, и са члановима Српске ратне мисије чији је долазак поздравио (а пре свега са Веснићем), као и са Михајлом Пупином, почасним конзулом Србије у САД. Показаће се да ће Веснић и Пупин имати утицај и на то да своје ставове у вези са Србијом учини позитивнијим по српске интересе. У својој преписци, између осталог, са регентом Александром Карађорђевићем, о Србији ће се увек изражавати у суперлативима.

Коначно, иако је у почетку заговарао опстанак Аустро-Угарске и проширену Србију са изласком на море након рата (није прецизирао у ком облику) и противио се стварању јужнословенске државе, на концу ће постати кључни подржавалац стварања јужнословенске државе, што је био основни прокламовани ратни циљ Србије. Његови почетни предлози из плана „Четранест тачака“ који се нису свиђали Србији јер нису предвиђали стварање југословенске државе, временом ће прерасти у снажну подршку стварању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца као примеру примене начела самоопредељња. На овакву његову одлуку утицаће и савети окружења, попут државног секретара Лансинга и саветника за спољну политику Хауса, али и преписке, посредна и непосредна комуникација са људима попут Миленка Веснића и Николе Пашића. Стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца признаће одмах након признања које је стигло од Краљевине Норвешке, као друга земља на свету. На конференцији мира у Паризу у највећој мери ће подржати граничне захтеве новостворене краљевине и своји залагањем и утицајем помоћи да, примера ради, буде пронађено правично решење за Банат, чији ће један део припасти Србији, насупрот румунских максималистичких захтева.

Поставља се логично питање који фактори су утицали на зближавање Вилсона и Србије? Свакако да је чињеница да су од априла 1917. године били на истој страни у рату кључна, али није једина детерминанта, јер Вилсон није имао једнаку благонаклоност према свим државама које су ратовале на страни Антанте. Постоји још неколико веома важних разлога за ову „посебну везу“ Србије и Вилсона.

Пре свега, Вислон је као човек који је настојао да гаји морална начела, сматрао да је подршка малој земљи као што је Србија, која је била суочена са агресијом, морално исправна ствар. Поред тога, заштита мале земље од самовоље великих је била и веома важна као прецедент за изградњу међународног поретка у коме ће постојати јасна правила међународног права која ће важити једнако за велике и мале, а не искључиво право моћи. У таквом поретку судбина Србије или Белгије током рата се не би смела догодити ни једној држави, те је са тог аспекта било веома важно јасно подржати ове земље и заговарати њихово ослобођење и обнову.

Поред тога, на Вилсона су утицале и информације које је добијао од свог окружења. Најутицајнији на формирање Вилсоновог мишљења о природи рата уопште свакако је био његов сарадник и саветник за спољну политику, прекаљени дипломата Едвард Хаус (Edward House). Он ће боравити у Европи у само предвечерје Првог светског рата, а потом и током 1915. године и по повратку ће своје утиске пренети Вислону и утицати добрано на његово размишљање шта радити даље. Такође, битан фактор биће и Роберт Лансинг, државни секретар који ће заговарати оштрији став према Централним силама, потом улазак у рат са Немачком, а затим и објављивање рата Аустро-Угарској и Бугарској (Америка није одмах објавила рат и овим силама, већ само Немачкој). Обојица су били веома наклоњени Србији, што је утицало и на мишљење председника Вилсона. Ништа мање важни нису били ни напори српске дипломатије да задобије подршку свих ових кључних личности.

Коначно, важан фактор представљала је и чињеница да је Србија на крају рата могла да постане жртва „тајних уговора“, којима је Антанта обећавала Италији и Румунији проширења и на територије са словенском већином. У овом случају на тесту су се нашла два начела која је Вилсон сматрао за темељна – начело самоопредељења и начело јавности дипломатије. Наиме, тиме што би, примера ради, западни Банат са српском етничком већином припао Руминији, била би игнорисана воља народа са ове територије, а све то на основу тајног уговора о уласку Румуније у рат, при чему је Антанта обећала Румунији проширење као „ратни плен“. Слично је било и са Италијом у погледу Далмације. Вилсон је стао на страну Србије у овом погледу и заложио се за ништавност тајних уговора, што је веома утицало на завршне одредбе мировних уговора са Централним силама. Залагањем за Србију у овом случају, Вилсон је желео да се заложи и за одбрану кључних принципа међународног поретка.

Србија је, дакле, успела да пронађе новог заштитника, у ситуацији када је стари заштитник број један, а то је Руско Царство, нестало у бољшевичкој револуцији и потом сепаратно потписало мир са Централним силама. Овај нови савезник ће веома помоћи српским циљевима. Нажалост, одласком Вудра Вилсона и претходним одбијањем Конгреса да ратификује стварање Лиге народа, Сједињене Државе убрзо ће променити приступ и одлучити се за изолационизам током предстојећих година. Тиме ће и њихова интеракција са Краљевином СХС, чије су стварање веома помогли, значајно опасти. Београд ће се током владавине Александра Карађорђевића снажно везати за Париз. Иако ће позитивни сентименти између Београда и Вашингтона наставити да постоје, они неће, нажалост, бити континуитет најближе могуће сарадње, која је постојала за време мандата Вудра Вилсона, нарочито од 1917. до 1919. године.

О аутору

Милан Крстић

Милан Крстић

Милан Крстић је асистент на Универзитету у Београду Факултету политичких наука (ФПН).
Објавио је преко 15 научних чланака и приказа на енглеском и српском језику.
Један је од оснивача Центра за друштвени дијалог и регионалне иницијативе (ЦДДРИ), организације са којом је реализовао преко 20 пројеката.
Од оснивања обавља функцију директора за комуникације ЦДДРИ.

Поделите на друштвеним мрежама