Претрага:
 

У сенци Пупина и Тесле

Шира тематска област: Односи Србије и САД у периоду између два светска рата

Наслов пројекта: Невидљиве везе – научни, културни, просветни и друштвени односи Србије (Југославије) и САД у међуратном периоду

Истраживачки текст бр. 1

У сенци Пупина и Тесле: Истакнути српски исељеници у САД између два светска рата

Када се данас говори о познатим Србима који су живели и стварали у Сједињеним Државама кроз историју, већина људи помисли на Николу Теслу и Михајла Пупина. Дела ова два великана су помало засенила историјско и друштвено сећање на значајан број Срба који су оставили траг у америчком друштву, нарочито у динамичном и хаотичном периоду након Великог рата. Међу угледнима је било професора, научника и пословних људи, који чине заборављено наслеђе српско-америчких веза. Поред Посланства Краљевине СХС (Југославије) у Вашингтону, као и конзулата у Чикагу и Њујорку, пресудан значај за обликовање америчко-српских односа имали су управо ови истакнути појединци.

Српска емиграција у САД је започела већ у раном 19. веку: у том периоду, један број помораца из Црне Горе (нарочито Боке), Далмације и Херцеговине населио се махом у јужним државама – Луизијани, Мисисипију, Алабами. Потом је индустријализација америчког североистока половином истог века привукла значајнији талас миграције, те се српске заједнице могу наћи у Кливленду, Чикагу, Њујорку, Филаделфији. Поново се углавном ради о Србима из Аустроугарске, која је била боље саобраћајно повезана са „новим светом“ и у којој су прилике за емиграцију биле кудикамо повољније (своје путешествије од родног Баната, преко Прага и Хамбурга, па до Њујорка одлично описује Михајло Пупин у Пулицером награђеној аутобиографији „Са пашњака до научењака“). Паралелно са североистоком, Срби су привучени и на крајњи запад америчког континента – пре свега златном грозницом, те се усељеници нашег порекла у том периоду могу наћи у Калифорнији, али и у другим рударским државама, попут Монтане.

Тачан број Срба у САД у овом периоду је тешко проценити, будући да су усељеници често класификовани по земљи порекла, а не по националности. Попис из 1910. године је забележио да у Америци живи 16 676 Срба из Аустроугарске, 4 321 из Србије и 3 724 из Црне Горе: укупно нешто мање од 25 хиљада – али, као што је наглашено, тај број је вероватно много већи. У периоду између два светска рата српска емиграција је већ у значајној мери интегрисана у америчко друштво. Паралелно, америчко-југословенски дипломатски (и друштвени) односи су у узлету, умногоме захваљујући бројним истакнтуим појединцима нашег порекла, који су заснивали и одржавали везе између две удаљене, али пријатељске земље. Кроз овај текст ћемо укратко представити активности и животе неких од њих, онако како их је забележила архивска грађа, како бисмо илустровали снагу и динамику тих веза.

Један од најистакнутијих Срба тог периода био је Васо Тривановић, шеф одељења за међународне односе Одбора националне конференције индустрије (енг. The National Industrial Conference Board), са седиштем у Њујорку. Ова организација, практично удружење индустријалаца, настала је 1916. године, као противтежа радничким немирима који су потресали САД почетком века, са циљем налажења одговора на растуће негативан однос јавности према крупном капиталу. Организација иначе постоји и данас, али се трансформисала у истраживачку установу и представља изузетно поуздан извор за економске трендове и статистике.

Тривановић постаје познат широј америчкој јавности у освит Другог светског рата, објавивши две студије. Прва је била „Економски развој Немачке под национал-социјализмом“ (енг. Economic Development of Germany Under National Socialism), у којој је изнео аргументе против тада популарног Хитлеровог „економског чуда“, показујући да је оно постигнуто уништавањем слободе индустрије и радника, а да се економска самодовољност Немачке показала немогућом, будући да је спољни дуг енормно порастао. Међутим, у јавности је више одјекнула књига „Машине или хлеб“ (енг. Crankshafts or Bread), детаљна студија комунистичке економије, израђена након Тривановићеве шестонедељне студијске посете Совјетском Савезу. Он је 1938. боравио у тој земљи као истраживач Одбора националне конференције индустрије, са циљем да успостави везе са совјетским економистима и испита тамошњи привредни модел, нарочито у контакту са Централним статистичким одбором и Државном комисијом за планирање. Непосредно након почетка рата, Тривановић напушта Одбор и постаје писац и новинар, пре свега ангажован као уредник српско-хрватске међународне редакције радио програма куће ЦБС (CBS).

Васо Тривановић (извор: Getty Images)

Тривановић је, као многи други исељеници, био Пречанин: сестрић браће Прибићевић и брат од ујака новинара и публицисте др Стојана Прибићевића (сина политичара Светозара Прибићевића), који је већи део живота провео такође у емиграцији. Управо Тривановић и Прибићевић, заједно са неколико истакнутих исељеника (писац Луј Адамич, члан владе у избеглиштву Сава Косановић) долазе у жесток јавни сукоб са остатком политички активне емиграције од 1942. године. Нарочито су се сукобили са редакцијом Србобрана, часописа Српске народне одбране у Америци, који је окупљао већину родољубиве емиграције. Наиме, Тривановић и сарадници су се јавно сврстали као противници Југословенске војске у отаџбини генерала Драгољуба Михаиловића, управо након Прибићевићевог боравка у Југославији под окупацијом, те извештаја које је слао од 1942. до 1944. године. До краја живота, Тривановић је посветио свој публицистички рад у исељеништву објављујући књиге против четничког покрета, оптужујући их за разбијање југословенског јединства и пасивност у борби против окупатора.

Међу српским исељеницима у Детроиту је живео Никола Трбојевић, машински инжењер и сестрић Николе Тесле – наиме, његова мајка Ангелина била је најстарија Николина сестра. Као и његов ујак бавио се науком и значајно допринео индустријском развоју САД. Након школовања у Будимпешти и рада у Мађарским државним поштама, добија стипендију за пост-дипломске студије у САД, и то у право време: у пролеће 1914. године.

Патентирао је 68 проналазака током живота, највише у аутомобилској индустрији. Трбојевићева истраживања на усавршавању рада мотора у фабрици Форд, постала су позната и у Југославији 1937. године, а тадашњи југословенски амбасадор у САД Константин Фотић је настојао да се састане са њим и омогући да његова истраживања постану корисна и у Краљевини Југославији. Иначе, Никола Трбојевић је био ожењен Американком и живео је потпуно издвојено од колоније југословенских исељеника, потпуно посвећен научном раду.

Врло брзо се асимиловао и јавно наступао као Николас Тербо (Nicholas J. Terbo). „Сва нова америчка кола примењују његове резултате“ одушевљено пише у Извештају Посланства упућеном јуна 1937. године Министарству иностраних послова, али се и додаје да је кроз један неформални разговор југословенски дипломата сазнао да Трбојевић тренутно ради на патенту који би умањио количину изградње челика у мотору, што би утицало на смањење тежине и нижу цену. У извештају још пише да се „велике аутомобилске индустрије у Детроиту живо занимају за његов рад и омогућују му све врсте експерименатисања“. Упоредо је Министарство војске и морнарице Краљевине Југославије настојало да Трбојевић „омогући коришћење његових проналазака и од стране наше државе и наших индустријских предузећа“. Није познато да ли је до користи Југославији од ових проналазака дошло, али се Трбојевић одужио домовини након смрти свог ујака Николе Тесле, када се постарао да већина заоставштине великог научника нађе пут до Теслиног музеја у Београду, где се налази и данас. Трбојевић је умро у САД 1973. године.

Никола Трбојевић – Nicholas J. Terbo

Никола Трбојевић – Nicholas J. Terbo

Један од најживописнијих српских исељеника тог времена био је Миломир Илић, који је, поред политичких веза, закорачио и у свет филмске уметности. На почетку априлског рата, 8. априла 1941. године, југословенски конзулат из Чикага упућује допис Посланству Краљевине у Вашингтону са предлогом да се подрже активности Миломира Илића ради прикупљања добротворних средстава за помоћ нападнутој Југославији, у сарадњи са исељеничким организацијама на Пацифику, а по моделу који је већ примењивала Грчка са својом емиграцијом. У допису се сматра да Илић „има добре везе са Холивудским светом, као нпр. са г. Шенком (20th Century Fox), са Л. Б. Мајером (M.G.M. Studios) и са Браћом Ворнер (Warner Bros)“. Илић, иначе пореклом из Крагујевца, био је један од првих југословенских дипломата у САД. Он је 1920. примио дужност од Михајла Пупина и био секретар Посланства у Вашингтону, а потом је прешао у конзулат у Сан Франциску.

Након дипломатске каријере је остао у САД где је радио у јавној служби, и то као инспектор Народних банака Министарства финансија САД (од 1933. до 1939). Кроз своју каријеру Илић је упознао бројне угледне личности из јавног живота. Његова супруга је била америчка глумица Кетлин Клифорд Илић (Kathleen Clifford Illitch), те се преко ње повезао са моћним људима из филмске индустрије. Забележено је да је Илић боравио у Београду у лето 1939. године, и то као гост принца Павла Карађорђевића и Драгише Цветковића, са којим је био у истој класи на Београдском универзитету 1912. године. Иако су живели у Калифорнији до краја живота, Илић и његова супруга су сахрањени у Београду.

Кетлин Клифорд Илић

Кетлин Клифорд Илић

Нарочит углед у Чикагу између два рата уживао је професор српског порекла, Џон Заветина (John A. Zavetina), ванредни професор правне историје на Универзитету Лојола. Био је познат у америчкој јавности због јавне одбране демократског система и демократских вредности, а такође је држао јавна предавања о Југославији. Нотирано је неколико оваквих предавања која је организовао југословенски конзулат у Чикагу, а такође је забележено да су предавања врло успела и добро посећена. Тадашњи извештаји кажу да је проф. Заветина „умео слушаоце да заинтересује за тешкоће нашег проблема и убеди о љубави за слободу и демократију која је тако дубоко укорењена у нашем народу“.

Архивска грађа такође бележи активности Јована Кнежевића, Србина пореклом из Загреба, који је био уредник листа Јединство у Лос Анђелесу. Кнежевић је покушавао да уђе у конзуларну службу америчког Стејт Департмента и да за то добије препоруку југословенског Посланства. Југословенска страна се надала да ће то ангажовање „бити добро и за нашу народну ствар“. Кнежевић је прикупио препоруке неколико сенатора и угледних људи из Калифорније и веровало се да ће успети у науму, али нажалост није забележен исход његовог подухвата.

Документи југословенских дипломатских мисија бележе још неколико познатих и друштвено активних Американаца српског порекла који су одржавали активне везе са отаџбином: Henry Suzalle (председник Универзитета у Вашингтону), Васо Чуковић (енг. Chukovich, који је забележен само као „један од најбогатијих усељеника“, а који је уствари био важан члан коцкарског подземља у Денверу), проф. П. Радосављевић (професор педагогије на Универзитету Њујорк), проф. М. Станојевић (професор на Колумбија Универзитету), К. Јоксимовић („национални радник и резервни капетан“), С. Мамула („Србин из Лике и национални радник“), Миле Радаковић (трговац из Илиноја, пореклом из Лике, који је „због разгранатих трговачких веза“ био изузетно утицајан међу српском и југословенском емиграцијом). Сви ови људи део су шареноликог мозаика америчких Срба који су представљали мост између старе и нове отаџбине. Ове везе су, међутим, бар на званичном нивоу, драстично прекинуте Другим светским ратом – првобитно превирањима у самој емиграцији, а затим и таласом нових усељеника: бивших припадника Југословенске војске у отаџбини и других политичких емиграната који су се склонили од комунистичког режима – те је тако и карактер српске емиграције врло брзо задобио епитет „непријатељски“ у новој југословенској држави.


О аутору

Александра Колаковић (Чачак, 1980) је научни сарадник у Институту за политичке студије у Београду. Докторирала је на Филозофском факултету у Београду (2015). Усавршавала се у Француској (стипендиста Владе Француске, L’Université Paris I Panthéon Sorbonne, 2010) и Немачкој (гостујући истраживач, Georg Eckert Institute for International Textbook Research, 2016). До сада је објавила једну монографију, преко 40 научних радова на српском, енглеском и француском језику, аутор је два уџбеника историје и једног лексикона. Руководилац је заједничког пројекта билатералне сарадње у области науке ( Université Paris-Sorbonne Paris IV и Институт за политичке студије), члан British Association for Slavonic and East European Studie, Музејског друштва Србије и мреже France Alumni. Говори енглески и француски, а служи се немачким језиком.

 

Дејан Бурсаћ (Апатин, 1987) је истраживач – сарадник у Институту за политичке студије у Београду, где ради од 2013. године. Објавио је више од 30 радова и других прилога у научним часописима и зборницима у земљи и иностранству. Често је ангажован као гостујући предавач из области политичких наука. Докторанд је на Факултету политичких наука Универзитета у Београду, где је завршио основне и мастер студије. Алумниста Мреже школа политичких студија Савета Европе; Европског фонда за Балкан; Роберт Бош Фондације. Члан научног одбора научне конференције Politics & Society, Универзитета Лучијан Блага у Сибиуу. Говори енглески, служи се немачким језиком.

Поделите на друштвеним мрежама