Претрага:
 

У СЕНЦИ КОНФЕРЕНЦИЈЕ МИРА У ПАРИЗУ

ЗАЧЕТАК ДИПЛОМАТСКИХ ОДНОСА КРАЉЕВИНЕ СРБА, ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА И СЈЕДИЊЕНИХ АМЕРИЧКИХ ДРЖАВА: У СЕНЦИ КОНФЕРЕНЦИЈЕ МИРА У ПАРИЗУ

Дипломатски односи Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (Краљевине Југославије) и Сједињених Америчких Држава између два светска рата нису уживали адекватну пажњу историографије и сродних наука на оба краја ове осе. Разлоге можемо потражити у одабиру стратегије изолационизма након завршетка Конференције мира у Паризу, када је реч о САД, односно у дипломатским активностима новостворене државе усмереним на одржање европског поретка установљеног мировним уговорима у Паризу, када је реч о Краљевини СХС. Овај неосветљени период, посматран из перспективе обележавања 136 година дипломатских односа двеју држава, нуди нам могућност откривања нових образаца у односима са циљем бољег разумевања данашњице и прецизнијег предвиђања будућности. Дипломатско извештавање Посланства у Вашингтону, али и генералних конзулата у Чикагу и Њујорку, или Сан Франциску и Денверу похрањено у Архиву Југославије у Београду, превасходно у фонду ”Посланство КЈ у САД – Вашингтону” било је полазна тачка спроведене анализе дипломата Краљевине СХС (Југославије) од 1918. до 1941. године и дипломатских односа у том периоду.

            Зграда посланства Краљевине СХС у Вашингтону[1]

            Правни оквир дипломатских и конзуларних односа Краљевине СХС (Југославије) чинила је Уредба о организацији Министарства иностраних дела и дипломатских заступништава и конзулата Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1919), уз касније усвојен Закон о уређењу Министарства иностраних послова и дипломатско-конзуларних заступништава Краљевине Југославије у иностранству (1930) и Уредбе са законском снагом о уређењу Министарства иностраних послова и дипломатских и конзуларних заступништава Краљевине Југославије у иностранству (1939).[2] Када је реч о самом Посланству у Вашингтону, задаци и циљеви су били утврђени на прецизнији начин актом Посланства. Увидом у дипломатску преписку, можемо закључити да је делокруг обухватао: преглед развоја политичког живота у САД, праћење рада и акција америчких власти према југословенским исељеницима обавештењима и личним контактима, спречавање анационалне и дефетистичке пропаганде међу југословенским исељеницима, отежавање противдржавне делатности хрватске сепаратистичке штампе и југословенских комуниста, уз јачање националног духа о јединству државе и њене политике код нашег исељеништва.[3]

            Др Славко Ј. Грујић први је посланик Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Сједињеним Америчким Државама. Рођени Београђанин је потомак угледне породице која је српској дипломатији већ подарила Јеврема Грујића. Његов син, Славко, био је део таласа српских студената у Паризу где је 1898. године и стекао титулу доктора наука. Дипломатску каријеру започиње неколико година пре тога, тачније 1894. године пријемом у Министарство иностраних дела. Службовао је, пре постављења у Вашингтону, у неколико важних градова попут Цариграда, Атине, Петрограда или Лондона. Непосредно пре одласка у Вашингтон, кратко време проводи и као посланик Краљевине Србије у Берну. Историографија бележи и податак да је управо Славко Грујић, у одсуству Николе Пашића, саставио одговор на ултиматум Аустроугарске из 1914. године.

др Славко Ј. Грујић[4]

            Славко Грујић је преузео дужност посланика 13. јануара 1919. године.[5] Примљен је као посланик Краљевине Србије, иако је Јеврем Симић, пређашњи отправник послова 22. децембра 1918. године предао нотификацију о формирању владе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца америчкој влади. Према сачуваној дипломатској преписци, остало је забележено да је један од првих потеза посланика Грујића био захтев упућен Министарству рата (War Department) са циљем обезбеђивања америчке помоћи за обнову српских пруга. Негативан одговор посланику је пренет преко Стејт дипартмента. Дан након тога, посланик је дипломатску коресподенцију искористио за уручивање и превода програмске декларације прве владе Краљевине СХС, иако је, поново, наишао на неразумевање америчке администрације. Наиме, саопштено му је да ”влада Сједињених Америчких Држава не може примити нашу нову Државу, јер ће се питање о нашем уједињењу имати да се реши на Конференцији мира”.[6] Иако се могао слутити благи песимизам на почетку обављања функције, деманти су убрзо стигли на адресу Министарства иностраних дела Краљевине. Роберт Лансинг је већ 6. фебруара тадашњем министру Анти Трумбићу упутио декларацију о признању нове државе, иако уз ограничење о потреби решавања територијалних граница ”према жељама заинтересованих народа”.[7] Нешто детаљнија нота уручена је и посланику Грујићу неколико дана касније. Важна је јер је њеним садржајем утврђен континуитет дипломатских односа признавањем посланства Србије за посланство Краљевине СХС. Исто је потврђено и септембра 1921. у Пашићевом одговору Посланству у Вашингтону којим се ”раније конвенције између нас и Америчких Уједињених Држава сматрају примењене на целу садашњу Краљевину”.[8] Тако су створени услови да Српска војна мисија[9] исцрпи свој мандат и врати се у домовину, а сва пажња дипломатског деловања првог посланика Краљевине СХС усмерава се наредних месеци на економска и територијална питања новонастале државе.

            Фебруар 1919. године одликује се својеврсном билатералном самит дипломатијом. Наиме, у кратком временском периоду сусрели су се прво председник Вилсон и регент Александар, а затим и председник владе Пашић, министар иностраних послова Трумбић са државним секретаром Робертом Лансингом. Састанци су одржани на маргинама Конференције мира у Паризу, а закључци су били јединствени: подршка уједињењу три народа и опрез поводом потенцијалних територијалних спорова. Делегација Краљевине СХС надала се након одржаних састанака да ће ”…нас заштитити Његова екселенција (Вудро Вилсон, прим. аут.), која се највише истакла и заложила да се дође до праведног мира да се сваком народу обезбеди право на самоопредељење”.[10] Упоредо са тим забележен је и изванредан јавнодипломатски потез београдских локалних власти. У знак захвалности председнику САД, 14. фебруара је одлучено да се трг испред железничке станице назове Вилсонов трг. Слично су учинили и представници југословенске омладине који су у закључцима конгреса одржаног у Загребу, преко посланика Грујића, упутили писмо захвалности председнику Вилсону.

            Ток мировне конференције и одсуство највиших носилаца власти нису омели посланика Грујића да настави рад на јачању економских односа двеју држава. Прво га је Стејт дипартмент известио о одобрењу кредита у износу од 15.000.000 долара за набавку хране, а затим и о укидању забране трговине, осим за поједине производе за које би требало тражити извозне/увозне дозволе од одговарајућих органа власти. Имајући у виду италијанску блокаду Јадрана у том периоду, дипломатски напори Краљевине усмерени су и ка обезбеђењу неометаног довоза нафте која је у тада увожена из САД преко ријечке луке. Додатно, из дипломатске преписке се може утврдити да је УС Стил (U.S. Steel) обезбедио и донацију путем Америчко-југословенског опоравка у износу од 100.000 долара. Међутим, поражавајуће је сазнање да у том тренутку, и поред бројних напора које чини Мејбл Грујић, нема успеха у обједињавању организација које прикупљају помоћ за послератну обнову Краљевине СХС. Чини се да је неуспешна улога усклађивања деловања умногоме омела ефикасност, нарочито у погледу етаблирања новостоврене државе у америчкој јавности. Пажњи истраживача не би смела да промакне чињеница да се у дипломатској преписци и даље користи назив Краљевине Србије, баш како је то учинио и Вудро Вилсон у узвратном говору приликом предаје акредитива посланика Грујића.[11]

            Период од априла до јуна 1919. године карактеристичан је и по томе што се у званичној дипломатској коресподенцији учестало указује на бугарску пропаганду у САД. Циљ коме се тим средством тежило било је остварење македонске аутономије под мандатом САД. Према сведочењу посланика Грујића, та иницијатива ”наилази на врло негативан одзив”[12], а додатно, ”јавно мишљење нерадо гледа нова ангажовања Америке у европске ствари и понуде мандата”.[13] Имајући у виду и негативан став великог дела републиканских чланова Конгреса у том тренутку према Друштву народа, било је јасно да ће убрзо након завршетка Конференције мира САД следити политику изолационизма. Док су поводом бугарских претензија дипломатски напори Краљевине СХС брзо уродили плодом, то се не може рећи за решавање ”јадранског питања”. Претња британске и француске делегације да ће се то питање решавати одредбама Лондонског уговора, а самим тим и у италијанску корист, делегацију Краљевине нужно је усмеравала ка придобијању пожељног гледишта САД. Посланик Грујић је интензивно комуницирао са помоћником министра иностраних послова Полком, о чему је уредно извештавао делегацију на Конференцији мира. Околности које карактеришу покушај обједињавања јадранског питања са легитимитетом уједињења Краљевина Црне Горе[14] и Србије, став републиканаца који иде у корист Италији и све већи притисак Француске и Британије да се јадранско питање реши, довели су до потписивања Уговора у Рапалу.

            Током трајања мандата првог посланика Краљевине СХС у САД, Славка Грујића, зебележен је и један инцидент који, на срећу, није битније нарушио српско америчке односе. Реч је о одузимању егзекватуре генералном конзулу Краљевине СХС у Њујорку Владиславу Савићу. Спор је настао поводом писма које је конзулат упутио појединим америчким компанијама да ће им, уколико не престану са оглашавањем у ”Народном листу”[15], бити ограничено пословање са Краљевином. С обзиром да је лист формално-правно био америчко правно лице, власти су на то гледале као на недозвољену активност конзула и с тим у вези, председник Ворен Хардинг, ускраћује егзекватуру. Завршни период службовања посланика Грујића обележен је, такође, конзуларним пословима. Реч је о дипломатском општењу у вези са потенцијалним потписивањем нове конзуларне конвенције Краљевине СХС и САД. Генерални конзулати у Чикагу, Њујорку, Сан Франциску нарочито су били заинтересовани за крајњи садржај конвенције и у том погледу су водили интензивну преписку како са Посланством у Вашингтону, тако и са Министарством иностраних дела у Београду. Истакнуто место и потребу подробнијег регулисања указани су питањима натурализације и депортације грађана Краљевине. Додатно, захтевала се кохерентна и јасна политика Краљевине према тим питањима.

            Може се недвосмислено закључити да су почетне године дипломатског деловања посланства Краљевине СХС у Вашингтону биле у сенци Конференције мира у Паризу. Ипак, именовање Славка Грујића на функцију посланика показало се ванредно добрим потезом, с обзиром на значајне исходе које је његово деловање произвело. Дипломата са прекопотребним искуством нашао се на месту које у том тренутку није било у центру пажње међународне дипломатске арене, али је својим комплементарним делима у погледу задатака делегације на мировној конференцији, односно значајним помацима у јавнодипломатском представљању новостворене државе, посланик Грујић утабао пут дипломатама које су обављале исту функцију у годинама које су уследиле.


[1] Фотографија преузета из: Југословенско-амерички односи 1918-1945: зборник докумената, Архив Југославије, Београд.

[2] Видети више у: Драгош Петровић, ”Министарство иностраних послова Краљевине Југославије – Протокол 1918-1941; (1912-1941)”, Архивистика, Архив Југославије, Београд (доступно на: https://www.google.com/url?sa=t&rct=j&q=&esrc=s&source=web&cd=1&cad=rja&uact=8&ved=2ahUKEwi9tZyr0ZLgAhUkNOwKHaoLCAoQFjAAegQICRAC&url=http%3A%2F%2Fwww.arhivyu.gov.rs%2Findex.php%3Fdownload_command%3Dattachment%26file_command%3Ddownload%26file_id%3D527634%26file_type%3DoFile%26modul%3DCore%253A%253AFileManagement%253A%253AcFileModul&usg=AOvVaw2FVuUT-YzqX13lbVPyoGjg).

[3] Наведено према: Предраг Крејић, ”Посланство Краљевине Југославије у САД – Вашингтон 1918-1945”, Архив Југославије, Београд (доступно на: https://www.google.com/url?sa=t&rct=j&q=&esrc=s&source=web&cd=1&cad=rja&uact=8&ved=2ahUKEwjnn6W10pLgAhXCjKQKHahRARIQFjAAegQIAhAC&url=http%3A%2F%2Fwww.arhivyu.gov.rs%2Findex.php%3Fdownload_command%3Dattachment%26file_command%3Ddownload%26file_id%3D10878%26file_type%3DoFile%26modul%3DCore%253A%253AFileManagement%253A%253AcFileModul&usg=AOvVaw1yjgnuyVnub7DRZX4VMLr_).

[4] Фотографија преузета из: Југословенско-амерички односи 1918-1945: зборник докумената, Архив Југославије, Београд.

[5] На овом месту је корисно напоменути да је посланик Славко Грујић извршио предају акредитивних писама председнику Вудро Вилсону 1. марта 1919. године.

[6] Посланик Славко Грујић извештава МИД о разговору који је водио у Стејт департменту приликом предаје ноте регента Александра о формирању владе КСХС, 18. јануара 1919. Архив Југославије, 371-5/13, наведено према Југословенско-амерички односи 1918-1945: зборник докумената, Архив Југославије, Београд.

[7] Државни секретар Лансинг министру иностраних дела Анти Трумбићу доставља текст декларације којојм влада САД признаје Краљевину СХС, 6. фебруара 1919. Архив Југославије, 334-1-1-7/8, наведено према Југословенско-амерички односи 1918-1945: зборник докумената, Архив Југославије, Београд.

[8] Архив Југославије, 371-7/13, наведено према Југословенско-амерички односи 1918-1945: зборник докумената, Архив Југославије, Београд.

[9] Ову мисију би требало разлоковати од Ратне мисије; деловала је од октобра 1916. године на територији САД са циљем ангажовања добровољаца међу југословенском емограцјом.

[10] Извештај председника Делегација КСХС на Конференцији мира у Паризу Николе Пашића председнику владе Стојану Протићу о разговору са председником Вилсоном, 18. априла 1919, Архив Југославије, 336-85/I, наведено према: Југословенско-амерички односи 1918-1945: зборник докумената, Архив Југославије, Београд.

[11] Видети: Архив Југославије, 371-5/33-35 и Архив Југославије, 371-15/151-152; наведено према: Југословенско-амерички односи 1918-1945: зборник докумената, Архив Југославије, Београд.

[12] Посланство у Вашингтону обавештава МИД о бугарској пропаганди у САД по питању Македоније, 18. априла 1919, Архив Југославије, 371-3/326, наведено према: Југословенско-амерички односи 1918-1945: зборник докумената, Архив Југославије, Београд.

[13] Посланство у Вашингтону извештава МИД о апелу Македонског комитета Америчком сенату, 10. јуна 1919, Архив Југославије, 371-3/335.

[14] Корисно је запазити да је посланик Грујић често у извештавању указивао на извесне резерве поводом уједињења Црне Горе са Краљевином Србијом, а на које су му указивали поједини чланови америчке администрације. Додатно, захтев за укидање признања представника краља Николе у САД посланство Краљевине СХС упутило је тек 11. јануара 1921. године.

[15] Реч је о новинама које су, према извештају генералног конзула, водиле антисрпску и антидржавну кампању; лист је био у власништву Фрање Зотија, америчког држављанина.


О аутору

Марко Дашић је асистент на Одељењу за међународне студије Факултета политичких наука Универзитета у Београду. Уједно је и докторанд на истом факултету у области међународних и европских студија.
Вишегодишњи рад на темама међународних односа, дипломатије, спољне политике и српско-америчких односа уобличио је у неколико стручних и научних чланака објављених у Србији и иностранству.

Поделите на друштвеним мрежама