Претрага:
 

Три карте за Повратак у будућност

Историјске поуке за унапређење односа Србије и САД у наредним деценијама
„Три карте за Повратак у будућност“

Почетком 1960их година, у јеку Кубанске ракетне кризе, једна варош у Србији постаје потпуно подељена на присталице источног и западног блока, а све кулминира масовном тучом и мини „Трећим светским ратом“, који окончава немилосрдна интервенција Народне милиције. Фабула филма Божидара Николића „Три карте за Холивуд“ добро описује склоност српског народа да се поистовећује са великим силама, која данас делује као ванвременска.

Међутим, у данашној Србији би сразмера између проруски и проамерички оријентисаних била убедљиво на страни првих. Ако питате студенте у Србији какви су кроз историју били српско-амерички односи, доминантан одговор који ћете добити је – непријатељски. Истраживање које је спровео истраживачки тим Факултета политичких наука на репрезентативном узорку за студентску популацију у Србији показало је да преко 80% будућих академских грађана верује у тезу о историјском непријатељству две нације. Са једне стране – овај став јесте изненађујућ. Савезништва у оба светска рата, чињеница да део Баната данас вероватно не би био српски без подршке председника Вилсона захтевима делегације Краљевства СХС на мировним преговорима у Паризу, девизни прилив од преко 15 милијарди долара у виду америчке помоћи тадашњој Југославији током 1950их година (у данашњим доларима је та вредност вишеструко већа), па и податак да је и од 2000. године до данас Америка, после Европске уније, највећи донатор Србије – све су ово подаци који говоре у прилог јако блиским односима у већем делу историје.

Три карте за Повратак у будућност

Повратак у будућност – први део: релативни (не)успех побољшања односа 2000их година – сусрет председника СРЈ Војислава Коштунице и председника Џорџа Буша Млађег у Белој кући 2001. године“. Извор фотографије: Wikimedia

Ипак, са друге стране, овај налаз и није запањујућ, ако се сетимо НАТО агресије 1999. године и потоње подршке САД једнострано проглашеној независности јужне српске покрајине Косово и Метохија 2008. године. Једноставно, колико год ови историјски догађаји били временски краћи од деценија партнерства и блиске сарадње – чињеница да су се они десили у скорој прошлости заокупљује нашу колективну меморију и чини да читаву историју посматрамо кроз призму најскоријих и за нас најтрауматичнијих догађаја, чије последице и даље осећамо. Овај феномен се у социјалној психологија назива „хеуристика доступности“. Готово извесно би сличан одговор био и код америчких студената (наравно, узимајући у обзир оне који уопште знају нешто о Србији). Вероватно би им прва асоцијација били Милошевић, ратови 1990их или паљење америчке амбасаде 2008. године, а не спасени амерички пилоти од стране Срба у операцији Халијард 1944. године, или речи државног секретара САД Роберта Лансинга пред крај Великог рата да ће се једнога дана, када буде писана историја тог рата, „њено најславније поглавље звати – Србија“.

Са друге стране, исто истраживање је показало и да би већина српских студената преферирала побољшање односа са САД у будућности. Поставља се питање на који начин обезбедити тај „Повратак у будућност“, да парафразирамо наслов чувеног серијала филмова Стивена Спилберга из 1980их (а касније и наслов текста Џона Миршајмера с почетка 1990их) година? Делује да је тренутно стање у односима стабилно, али ипак далеко од савезничког односа који смо некада имали. Различити погледи на статус Косова, одређена нерешена питања из прошлости, попут случаја Битићи, паљења америчке амбасаде 2008. године, па и питање последица употребе осиромашеног уранијума у бомбардовању 1999. године (које је недавно поново проблематизовано) индикатори су да, упркос великој економској помоћи САД, солидном нивоу америчких инвестиција, завидној безбедносној сарадњи у оквиру Партнерства за мир и незанемарљивој економској размени (која би могла бити и већа), односи Србије и САД данас јесу далеко од нивоа на коме су били 1918. или 1953. године.
С тим у вези, поставља се питање и да ли у историји можемо пронаћи обрасце који нам могу бити смерница за будућност, односно који нам могу помоћи да односе са Сједињеним Америчким Државама радикално променимо на боље и да се у будућности вратимо на савезништво које смо некад имали? У ком правцу треба узети „карте“ да бисмо остварили „повратак“ у жељену будућност?

Прва карта коју нам историја саветује да купимо како бисмо остварили овај циљ јесу стрпљење и стратешко деловање. Промене у политици САД према нама нису долазиле често и лако, па зато не треба ни очекивати да постоји карта за брзи воз у правцу боље будућности. У периоду од званичног успостављања дипломатских односа с почетка девете деценије 19. века, па све до Првог светског рата, промена готово да није ни било, а ниво политичких интеракција остао је прилично низак. Након турбулентних ратних година и првих година мира, које су обележили јако присни односи, готово читав период између два рата обележиће континуирано низак степен интеракције, а овај континуитет изазван америчком изолационистичком политиком 1920их неће променити чак ни избор председника Франклина Делана Рузвелта, већ ће политика остати у доброј мери иста све до 1941. године. И док ће период од 1941. па до краја деценије несумљиво обележити огромне варијације у односима, и у највећем делу Хладног рата може се видети одређени континуитет. Наиме, упркос великим варијацијама у примени овог начела у различитим периодима – политика која би се могла означити као ,,одржавање Тита на површини” била је есенција става САД према Југославији од периода након разлаза Тита и Стаљина, па до осамдесетих година.

Ова политика јесте доста варирала – од директне војне помоћи и неформалног савеза кроз тзв. „Балкански пакт“ Грчке, Турске и Југославије почетком 1950их, до огромне напетости због југословенско-совјетског неформалног пакта у току израелско-палестинског сукоба 1967. године. Међутим, есенцијално она ни у тренутку највеће блискости није прерасла у жељу да се Тито и његова комунистичка Југославија трајно ојачају и извуку из тих „немирних вода“ тиме што би се директно укључиле у НАТО (иако то питање јесте разматрано), а исто тако ни у тренутку највеће удаљености није довела у питање спремност САД да спречи да „Брежњевљева доктрина“ потенцијално „удави“ Тита, као што је „удавила“ Дубчека у Прашком пролећу 1968. године. У периоду од 1992. па до 2000. године, са делимичним изузетком година без рата (1996-1998), такође је постојао континуитет у стигматизацији Слободана Милошевића и Србије од стране САД, с тим што су се разликовала средства којима је то чињено. Коначно, сведоци смо и релативног континуитета у периоду након 11. септембра 2001. године (када се стратешки фокус САД премешта на Блиски Исток и Пацифик) у политикама Џорџа Буша млађег, Барака Обаме, као и у првим годинама актуелне администрације Доналда Трампа, према региону Западног Балкана у домену кључних питања.

Историја нам, дакле, показује да је тешко изаћи из оквира америчког обрасца деловања познатог као „бусинесс ас усуал“, нарочито у периодима када Балкан није у стратешком фокусу САД. Очигледно да тренутно не постоји карта за експресни „повратак у будућност“, већ да се мора радити стратешки и постепено на томе да се искористити прва повољна прилика за велику промену, а до тада треба чинити макар мале промене и побољшања у односима.

Друга карта коју би требало обезбедити јесте пажљиво праћење сваке промене. Историја нас учи да су велике промене у односима долазиле углавном у великим кризама и периодима промена поретка – у Првом светском рату, почетком и крајем Другог светског рата, почетком и крајем Хладног рата. Једини изузеци од овог правила јесу опадање интензитета односа због унутарполитичких промена које су довеле изолационисте на власт у Америци почетком 1920их година, те драстично побољшање односа због унутарполитичких промена почетком 2000их година након промене власти у Србији. У тренуцима глобалних промена, наша држава је добијала на важности, и то кроз два вида. Први је геополитички положај, чији се значај огледао у бројним примерима: важност Солунског фронта за ишод Првог светског рата; помоћ герилске борбе и диверзија на Балкану у одвлачење немачких јединица са фронтова у Другом светском рату; кључност Југославије у Хладном рату за запречавања изласка Совјетског Савеза на Јадранско и Средоземно море преко њених лука, као и за затварање тзв. „Љубљанских врата“ којима је било могуће проћи у Италију из правца Мађарске, а да се заобиђу Алпи.

Други вид је успостављање прецедента за правила понашања у новој констелацији међународног поретка кроз понашање неке државе, чему смо често служили баш ми. На крају Првог светског рата, солидна подршка захтевима Краљевства СХС базираним на етничком принципу, насупрот захтева Румуније или Италије који су били базирани на одредбама тајних уговора са Антантом, или насупрот захтевима Аустрије и Мађарске, које су желеле да очувају што веће делове предратне државе, била је последица чињенице да је СХС у том тренутку заговарала норму коју је председник Вилсон желео да успостави као универзалну у новом поретку – норму права народа на самоопредељење. Након резолуције Информбироа и раскида са Стаљином 1948. године, Американци су решили да помогну комунистичкој Југославији и зато што је овај прецедент требало да пошаље поруку другим комунистичким земљама да је могућ комунизам без патроната Москве.

Коначно, деведесетих година прошлог века, понашање САД према Савезној Републици Југолсавији/Србији требало је да послужи као пример свима који нису шватили (макар тренутни) „крај историје“, који су одбијали да прихвате демократизацију и либерализацију по западном моделу и тежили очувању неке форме социјализма, а убрзо смо послужили и као полигон за тестирање доктрине „Одговорност за заштиту“, која је требало да успостави прецедент којим је могуће да се врше такозване „хуманитарне војне интервенције“ без одобрења Савета безбедности Уједнињених нација. Имајући у виду све наведено, веома је битно ослушкивати „ветрове промена“ на свим континентима и меридијанима и пажљиво пратити међународна кретања у будућности. Ми смо мала држава, са мало ресурса да самостално испослујемо радикалну промену ставова Вашингтона у нашу корист, те је зато веома важно искористи тренутке глобалних промена. Ове промене не долазе пречесто и не треба сваку малу промену тумачити као суштинску, већ треба чекати прави тренутак.

Коначно, трећа карта на коју је потребно играти је више историјских чињеница, а мање емотивног набоја, као би се одлуке доносиле хладне главе. Подстицање наратива који карактерише филм „Три карте за Холивуд“, било у виду американофобије или претеране американофилије, или русофобије или претеране русофилије, неће донети Србији само по себи ништа добро. Чињеница јесте да се данас интереси Русије, Турске, ЕУ и САД у нашем региону преплићу више него што је то био случај пре 15 година, али то не значи да смо полигон новог Хладног рата. Зато је битно да елите не плаше народ путем медија великим силама и не оптужују их и за оно за шта оне нису криве, што се данас ради широм Балкана, како у погледу улоге САД, тако и у погледу улоге Русије.

Не треба имати ни илузију да је било којој држави на свету стало до нас више него нама самима. Добро је у јавности представити слику и о златним периодима историје, како би се искорениле предрасуде које постоје (поготову у ставу према Америци). На тај начин се велича и историја нашег народа и државе. Међутим, у исто време не смеју се заборавити ни оне горке лекције из историје, којих је било у односима са свим силама (па чак и са Русијом), а последњих деценија нарочито у односима са западним државама, пре свега 1999. и 2008. године. Одлазак из једне у другу крајност био би само промена есктрема. Потребно је страсти спустити на минимални ниво и чекати, како би се максимализовала корист од односа са свим странама.

Ако на крају послушамо историју и купимо ове три карте за повратак у будућност, морамо да имамо једну ствар на уму – упркос повратку, будућност неће бити потпуно иста као и прошлост. Три карте за повратак у будућност не воде нужно у Холивуд. Свет се променио, и многе ствари су отишле својим током, а тек ће се мењати – и свет, и Америка и Србија. Запад данас није исто што је био пре 5 година, а да не говоримо о периоду пре једног века. Зато и од повратка не треба очекивати да буде буквалан и једнак претходној историји, већ више да буде генерални симбол и узор који би некада требало достићи, али само онда кад и ако је то у интересу обе стране – и Србије и САД.

На самом крају, три карте на које је потребно играти ради повратка у светлу будућнот српско-америчких односа могу се сумирати у једној реченици, коју је својевремено велики маг српске спољне политике Милован Миловановић у свом тексту „Наша спољна политика“ из 1894. године означио као основно гесло успешног државништва – потребно је „умети чекати, и, у сачеканом, повољном тренутку, умети се одлучити“. Односно, треба проценити када и где купити те три карте за повратак у будућност, да бисте се „вратили“ у будућност српско-америчких која наликује савезништву с краја Великог рата, а не у будућност која наликује 1990им годинама.

О аутору

Милан Крстић

Милан Крстић

Милан Крстић је асистент на Универзитету у Београду Факултету политичких наука (ФПН).
Објавио је преко 15 научних чланака и приказа на енглеском и српском језику.
Један је од оснивача Центра за друштвени дијалог и регионалне иницијативе (ЦДДРИ), организације са којом је реализовао преко 20 пројеката.
Од оснивања обавља функцију директора за комуникације ЦДДРИ.

Поделите на друштвеним мрежама