Претрага:
 

Трансфер знања и технологија

Трансфер знања и технологија

Америчка техничка помоћ Југославији (1952–1965)

Када је 1948. године отпочео сукоб између Југославије и земаља Информбироа, на Западу су у први мах процењивали да се радило о „породичној свађи“ између комунистичких земља. Ипак, продубљивање конфликта које је уследило у току друге половине 1948. и 1949. године натерало је лидере западних земља да се више заинтересују за овај сукоб и покушају да га што боље искористе, тако што ће тежити да од Југославије створе модел на који су требале да се угледају остале источноеврпске комунистичке земље. Са друге стране, југословенски државни врх суочен са тоталном блокадом са Истока, излаз из тешке сутуације морао је да тражи у сарадњи са земљама Запада, пре свега са Сједињеним Америчким Државама. На тај начин између двеју држава успостављна је јача веза чији је темељ чинила „спознаја о сличности и подударности интереса“.

Јосип Броз Тито

Међутим, успостављање јачих економских конекција између двеју држава ишла је спорије него што су то желили у Југославији. Тек је 1952. године потписан Уговор о привредној сарадњи између Југославије и САД, кључни споразум према којем је САД у току 1950-их година помагала привредни развој ФНРЈ. Овим Уговором, регулисано је и додељивање развојне тј. техничке помоћи Југославији од стране САД. Развојна помоћ САД углавном се користила на подручју привреде (индустрија, саобраћај, пољопривреда, грађевинарство), како је то и било предвиђено поменутим Уговором, али је поред тога неретко коришћена и за поједине непривредне делатности, као што су: здравство, просвета, јавна администрација, финансије, нуклеарна енергија и др. Америчка техничка помоћ Југославији, користила се кроз неколико различитих видова: слање југословенских стручњака на специјализацију, помоћ америчких експерата у решавању различитих проблема, како у привредним тако и у непривредним гранама и добијање лабараторијске и демонстрационе опреме.

Ако посматрамо период од 1952. до 1965. године, укупна техничка помоћ коју је САД упутила Југославији кроз поменуте видове помоћи и програме Multal Security Agency (MSA), Foreign Operation Agency (FOA) и International Cooperation Agency (ICA) износила је 19.546.704 америчка долара. Америчка техничка помоћ највећи обим достигла је у годинама 1958–1960, када је она износила око 4.000.000 долара на годишњем нивоу. У 1961. години вредност годишње помоћи пала на је 3.300.000, а у 1962. на око 1.062.000 долара. Уједно 1962. представља последњу годину у којој је бесплатна америчка техничка помоћ додељена Југославији, с обзиром на то да је влада САД крајем 1961. године донела одлуку о њеном укидању. Ипак, програм америчке техничке помоћи наставио је на неки начин да егзистира и у наредним годинама (1963–1965), кроз реализацију пројеката предвиђеним програмима из 1961. и 1962. године.

У следећем табеларном преглеу дат је приказ добијене помоћи у периоду 1952–1962. године.

Табела 1: Приказ добијене помоћи по годинама

Година Добијена средства (у доларима)
1952. 90.811
1953. 325.024
1954. 693.795
1955. 353.681
1956. 492.772
1957. 954.854
1958. 3.933.673
1959. 4.339.852
1960. 4.000.000
1961. 3.300.000
1962. 1.062.262
УКУПНО (1952 – 1962) 19.546.704

Поред поменутих средстава, у посматраном периоду Југославија је кроз америчку техничку помоћ добила и 5.937.182 долара за набавку стручне литературе и техничких филмова у САД као и 455.123.616 динара (око 1.500.000 долара) за превођење и штампање 37 стручних дела америчких аутора на српскохрватски језик. Све укупно Југославија је од САД кроз програм техничке помоћи у периоду од 1952. до 1965. године, бесповратно добила готово 27.000.000 америчких долара.

Образлажући укидање бесплатне техничке помоћи, представници америчке привредне мисије у Југославији, истакли су да је дотадашња техничка помоћ дала корисне резултате, пре свега кроз успостављање контаката између пословних људи двеју земаља. Исто тако, они су били мишљења да бесплатна техничка помоћ америчке владе Југославији више није потребна, с обзиром на то да је она постигла одређени степен развоја и да је способна да на другачијим основама сарађује са иностранством.

Двајт Ајзенхауер (Dwight Eisenhower)

Који су то корисни резултати техничке помоћи које помињу представници америчке привредне мисије у Београду? Према нашем мишљењу истичу се три ствари: 1) југословенским стручњацима омогућено је да се упознају са најсавременијим научним и техничим достигнућима и савременим технолошким процесима у САД; 2) уз помоћ америчких експерата решавани су текући привредни проблеми у Југославији и преношена производна искуства развијене америчке индустрије; 3) добијена лабораторијска и демонстрациона опрема омогућила је оспособљавање низа југословенских научно-истраживачких инстуција за интензивнији научно-истраживачки рад и потпуније стручно усавршавање југословенских кадрова.

У периоду од 1952. до 1964. године по програму америчке техничке помоћи на специјализацију је упућено 3.809 југословенских стручњака. Њихово усавршавање одвијало се у неколико различитих видова: непосредна пракса и специјализација у производњи, студијске стипедније у институтима, курсеви и практична обука, обиласци постројења и кратка суделовања на семинарима и курсевима. Позитивни ефекти произашли из овог програма били су многобројни, а стечена искуства за многе су била драгоцена. По повратку у земљу они су преносили знања стечена током специјализације на различите начине, а најчешће кроз предавања, писање стурчних радова и практичном обуком радника и службеника. На овај начин велики број југословенских специјализаната допринео је унапређењу рада својих предузећа и институција, а немали број југословенских стручњака по повратку са усавршавања дало је свој допринос и у освајању нових технологија и производа.

Долазак 188 америчких експерата у Југославију у посматраном периоду (1952–1965) показао се такође као врло значајан. Већина их је долазила са великим практичним искуством, које је дало видне резултате у оспособљавању југословенских стручњака и радника уопште у различитим привредним гранама. Рад експерата посебно се осетио у решавању конкретних проблема у индустрији као што су: унапређење рада, примена нових метода, указивање на поједностављење и убрзање многих операција, испистивање сировина, практични радови у лабараторијама, решавање питања технолошког поступка у производњи, побољшање уређаја, али и одстрањивање различитих недостатака, који су пратили југословенску индустрију која је била у повоју.

Опрема добијена из САД углавном је била лабораторијског и демонстрационог карактера. Ту су била и различита учила и визуелна помагала. Корисници ове опреме углавном су биле научно-истраживачке институције, али и привредне организације, нарочито из области индустрије, пољопривреде и грађевинарства. Иако су у почетку издвајана средства за опрему била симболоична, у годинама када је технича помоћ била највећа (1958–1961), процентуално највећи део новца одлазио је на набавку опреме. Та могућност, да се кроз техничку помоћ набавља и опрема у већем обиму, дала је велики допринос квалитету саме помоћи.

Мада је било извесних недостатака и проблема приликом реализације програма америчке техничке помоћи у периоду од 1952. до 1965. године, ипак можемо закључити да је она дала видне резултате у развоју југословенске привреде, пре свега индустрије и пољопривреде.


О аутору

Борис Томанић је рођен у Београду 1990. Студије историје уписао је 2009. на Филозофском факултету у Београду, где је дипломирао 2014. на Катедри за историју Југославије. Мастер диплому је стекао 2016, а докторске студије уписао је 2017. на истом универзитету. Од марта 2016. био је ангажован као спољни сарадник Музеја жртава геноцида, а од септембра 2017. до априла 2018. радио је у Архиву Југославије у Београду. Истраживачка интересовања усмерена су ка ратним злочинима почињеним у Првом и Другом светском рату у југоисточној и источној Европи, војним формацијама које су дејствовале у Југославији током Другог светског рата, друштвеним приликама у Краљевини Југославији и спољнополитичкој делатности социјалистичке Југославије. Добитник је награде Института за савремену историју за најбољи мастер рад на Катедри за историју Југославије у 2016. Од маја 2018. запослен је у Институту за савремену историју.

 

Александар Ракоњац је рођен 9. априла 1990. године у Бајиној Башти. Основне и мастер академске студије историје завршио је на одељењу за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду, а тренутно је докторанд на Катедри за историју Југославије на истом факултету. Добитник је награде за најбољи рад из економске историје Балкана за 2015. годину, који додељују издавачка кућа „Архипелаг“ и „Centar za liberalno-demokratske studije“. Тема интересовања везане су за привредну обнову Југославије после Другог светског рата, индустријализацију и електрификацију током спровођења Првог петогодишњег плана, привредну сарадњу ФНРЈ/СФРЈ са светом и задругарство као алтернативни модел привредног развоја. Био је стипендиста Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије, а тренутно ради на Институту за новију историју Србије као истраживач-приправник.

 

Марко Милетић је рођен 25. априла 1990. године у Ужицу. Завршио је основне и мастер студије историје на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Тренутно је докторанд на истом факултету. У фокусу његовог интересовања налази се војна, економска и дипломатска историја Југославије. Ради у Архиву Југославије.

Поделите на друштвеним мрежама