Претрага:
 

Стварање биполарног света

Стварање биполарног света, помоћ UNRRA и обнова економских односа Југославије и САД (1945−1947)

Оснивање Привремене владе ДФЈ под председништвом Јосипа Броза Тита, које је уследило 7. марта 1945. године, означило је крај паралелизма влада, створеног образовањем НКОЈ на Другом заседању АВНОЈ у Јајцу, новембра 1943. године. Привремена влада, премда провизорно извршно тело, после формирања обезбедила је позицију да на унутрашњем и спољном плану спроводи политику нове државе. Последњих дана марта уследило је и међународно признање Владе ДФЈ од стране Велике Британије, САД и СССР, чиме је стечен потпун легалитет и легитимитет за спровођење суверене политике.

Френклин Д. Рузвелт (Franklin Delano Roosevelt)

Френклин Д. Рузвелт (Franklin Delano Roosevelt)

Убрзо је уследило политичко зближавање Београда и Москве, које је потврђено Уговором о пријатељству, узајамној помоћи и сарадњи између Југославије и СССР 11. априла 1945. године, који је Привремена влада склопила у Москви 11. априла 1945. године. Овај први велики спољнополитички искорак није благонаклно испраћен у Вашингтону јер је, с обзиром да је рат још увек трајао, за званичнике западних савезника дошао „потпуно неочекивано“. У корак с југословенско-совјетским зближавањем отварало се питање припадности Јулијске крајине, што је према погледима Британаца значило напуштање политике „равнотеже“ створене кроз „политику компромиса“ Стаљина и Черчила. Ипак, ни ставови британских и америчких дипломата нису били јединствени по питању даљих потеза југословенског државног врха. Упркос сумњичавом ставу западних савезника, уговор који је склопљен  са UNRRA 24. марта 1945. године сведочи да је југословенска влада била дубоко свесна важности сарадње са САД и осталим западним државама.

Међутим, од много већег значаја тих дана био је покушај да се избори право на спровођење у дело Уговора о зајму и најму са САД. Током Конференције Уједињених Нација у Сан Франциску, специјални опуномоћеник владе Рудолф Бићанић, водио је преговоре с представницима америчке владе по питању добијања средстава из Lend-Lease програма. За живота председника Френклина Д. Рузвелта (Franklin Delano Roosevelt) Југославија је потписала Уговор о зајму и најму с владом Сједињених Америчких Држава, а америчка Управа за спољно-економске односе је тада унела у свој предлог буџета за 1945/46 програм за потпору југословенских ратних напора, као и за обнову економије у износу од близу 500 милиона долара. Смрћу Ф. Д. Рузвелта 12. априла 1945. године и доласком на место председника дотадашњег потпредседника Харија Трумана (Harry Truman), ситуација се радикално заокренула. Амерички конгрес је крајем априла усвојио закон на основу кога је председнику одузето право да употребљава Lend-Lease програм за послератну обнову и изградњу света, већ искључиво за финансирање ратних напора, а како се рат у Југославији ближио крају, могућности за његово добијање биле су минималне. САД су биле спремне да закључе уговор искључиво са државама које су биле спремне да се прикључе рату против Јапана. Тиме је фактички осујећена свака шанса да Југославија добије право на коришћење средстава по основу Закона о зајму и најму.

Хенри Волас (Henry A. Wallace)

Хенри Волас (Henry A. Wallace)

Крупан трговински заокрет у првим послератним данима, без обзира на заједничке идеолошке именитеље југословенског и совјетског руководства, није умањивао значај економске сарадње с капиталистичком страном света. Југословенски комунисти нису били спремни да потпуно затворе врата сарадње са САД, већ су се трудили да изграде јаке економске контакте. На то су их упућивале наслеђене привредне везе, али и жеља да се из међусобне сарадње извуче економска корист. Проблеми и неразумевање на које је Југославија по завршетку рата наилазила у сарадњи са САД тицали су се несигурности имовине компанија које су пре рата пословале на југословенском тржишту. Америчке компаније су често притискале владу своје земаље да склапање било каквог привредног споразума услови регулисањем имовинског статуса. Међутим, југословенска влада је конфисковала све фирме које су током рата радиле за Немце. Тако је југословенска страна служећи се тим аргументом ставила велики број америчких фирми под своју управу. Овакви поступци нису ишли „на руку“ југословенским властима, поготово у периоду када ситуација у земљи није била стабилна због непостојања јаких државних институција које би осигурале поредак. То је уз проблем транспорта био један од узрока драстично нижег обима размене него у претходном периоду. Свакако, то није био ни највећи, нити најважнији узрок смањеног интезитета трговине.

 

САД су у првим послератним данима инсистирале на склапању монетарних споразума као претходнице директних девизних плаћања. Оне су настојале да на све начине избегну клиринг као модел размене у покушају да рестаурирају светску трговину на основама мултилатерализма, који је био на снази током 20-их година. Предводник ове идеје биле су САД, чији су водећи економисти сматрали да се криза која је трајала дуже од 15 година, једино може превазићи поновним успостављањем слободне светске трговине. Економисти „Кејнзијанске школе“, чији је утицај на Западу од 30-их година био доминантан, сматрали су да треба напустити стари „аутоматски“ модел златног стандарда и створити нову структуру размене засноване на међународној сарадњи по принципу мултилатерализма, а то би према њиховом мишљењу било изводљиво помоћу ефикаснијег и јединственијег механизма. С тим циљем је формирана међународна финансијска организација, Међународни монетарни фонд (ММФ), који је договором у Бретон Вудсу добио задатак да изврши изградњу и интеграцију новог система. Југославија, премда потписница споразума у Бретон Вудсу, није била спремна да се прихвати начела слободне трговине у међусобној размени коју су подстицале САД. Ипак, Југославија је постала чланица ММФ, а потом и акционар у Међународној банци за обнову и развој, чиме је на одређени начин подржала америчка настојања да се створе нови механизми економске размене на глобалном нивоу.

 

 

 

Табела 1: Спољнотрговинска размена Југославије са САД у периоду 1945−1947. годинe

Спољно трговински партнер Удео дате државе у укупној Југословенској трговини с иностранством Извоз у 1.000 динара Увоз у 1.000 динара Платни биланс
САД 4,2% 247.974 440.631 192.657

 

Табела 2: Југословенски извоз и увоз на бази десет најпрометнијих артикала (1945−1947)

Трговински партнер Југославије Југословенски извоз Југословенски увоз
САД Лековито биље; перје; шпиритус; натријум карбонат; калцијум цијанамид; опијум; хромова руда; бакар блистер; рафинирано олово; хромов концентрат. Сирова кожа говеђа, бивољска и јунећа сирова; техничке тканине; вештачке боје; калафонијум; моторна и ауто уља; путнички поморски бродови; аутомобили лаки и средњи; вештачке боје; памучни и вунени отпаци; конзервирано месо и поврће.

 

Укупна размена с неколико западних земаља с којима је Југославија трговала током  1945. године није прешла износ од 300 милиона динара. Са 267 милиона динара до краја године, вредност размене са државама Запада износила је 18,5% укупне размене с иностранством у 1945. години. Удео САД износио је 9,2%. Од артикала које је Југославија извозила убедљиво су предњачила алкохолна пића и цемент портланд, док је из САД увозила камионе и друга превозна средства. Поред послератних привредних тешкоћа у којима се Југославија налазила, разлог за мали обим трговине био је у томе што су САД наметале директна девизна плаћања као облик размене. Другим речима, САД нису биле спремне да се излажу већем финансијском ризику док се ситуација у том делу Европе не стабилизује, већ су изговарајући се државним монополом ФНРЈ на спољну трговину пристале да успоставе само ограничене трговинске односе, док је питање давања зајма било условљено смањењем броја војника и одустајањем од Трста. У том смислу је државни секретар за трговину Хенри Волас (Henry A. Wallace) саопштио југословенском министру спољне трговине Николи Петровићу, да је питање зајма чисто политичке природе, јер о њему одлучује Стејт Департмент, који услед тадашње политичке ситуације није био наклоњен давању зајма Југославији. На крају је министру Петровићу дао пријатељски савет да би Југославија требало да смањи број војника под оружијем, јер је предпостављао да је то главна препрека давању зајма.

Кретање југословенске привреде у правцу планирања било је у колизији с тенденцијама развоја западних привреда. Дефицит спољнотрговинског пословања с иностранством у 1945. години прозроковао је несташицу преко портебних девиза за набавке у тим земљама. Извоз је још увек „патио“ од акутног недостатка продукције, па су југословенске власти решиле да донесу оквирни годишњи план производње за 1946. годину. Обим спољне трговине је с једне милијарде и 423 милиона у 1945. скочио на три милијарде и 946 милиона динара у 1946. години, што је довело до пораста обима размене за 177%. После дефицита од 420 милиона у размени с иностранством у 1945. години, уследио је суфицит у вредности од 1 милијарде и 183 милиона динара (око 23,5 милиона долара). Стратегија форсираног извоза зачета почетком 1946. дала је очекиване резултате. Непорецив успех на спољнотрговинском плану у 1946. години благо се одразио на удео западних земаља у укупној југословенској трговини с иностранством, који се са 18,5% попео на 22,6%. На пораст од 4,1% утицале су далеко веће извозне могућности, али и активнија трговинска политика према Западу, која је резултирала низом трговинских споразума. САД више нису биле водећи трговински партнер на Западу, а економски односи са САД бележили су драстичан пад трговине за 6 пута у односу на 1945. годину, док је амерички удео у југословенској спољној трговини износио скромних 1,5%. Уз то, у трговини са САД је забележен дефицит платног биланса у 1946. години.

Тих дана у Југославију су стизале понуде разних грађевинских фирми из Сједињених Америчких Држава, које су „вребале“ своју прилику у уносним пословима обнове и изградње земље. Једна од таквих, била је фирма „William Milson“ из Њу Јорка, која је предложила југословенским властима оснивање своје фабрике у Југославији. Представници ове фирме нудили су стручну сарадњу у изради кућа, школа, болница и порушених мостова, као и других објеката који би придонели бржој обнови ратом опустошених крајева. Међутим, овакви покушаји америчких фирми нису наишли на разумевање југословенске стране. Са друге стране, Југославије је активно сарађивала са Администрацијом за помоћ и обнову Уједињених Нација (United Nations Relife and Rehabilitation Administration). САД су, као најснажнија економска сила на свету, преузеле на себе финансирање 73% средстава ове организације. Током сарадње са UNRRA Југославији су у виду помоћи испоручивани производи од највеће важности за спас становништва од глади и обнову земље. Преко 2,5 милиона тона разноврсне робе примљено је на име помоћи. Храна, машине, инсталације, одећа и санитетски материјал добијени од UNRRA у значајној мери су помогле послератну рехабилитацију земље.

Никола Петровић (десно), Тито и Рој Хендриксон потписују споразум између UNRRA и владе ДФЈ о помоћи Југославији

Никола Петровић (десно), Тито и Рој Хендриксон потписују споразум између UNRRA и владе ДФЈ о помоћи Југославији

После обарања америчких авиона изнад Словеније августа 1946. године, уследило је захлађење политичких односа с англо-америчким савезницима. Неповерење према великим силама које је било стално присутно међу југословенским државним и партиским врхом, почињало је, после обарања савезничких авиона изнад Словеније и новог „затезања“ ситуације око Трста, да добија контуре отворене аверзије. Бојазан да економска зависност може довести до губитка суверенитета све више је мучила југословенско руководство. То питање је подгревао страни капитал у земљи пласиран у индустрији и рударству. Посебно подозрење изазивао је капитал пореклом из великих држава, као што су САД, Енглеска и Француска, чији су грађани у међуратном периоду добили концесије за експлоатацију природних богатстава.

Још један од чинилаца опрезности југословенске стране била је глобалног карактера. Подела света на два табора, симболично потврђена на предавању В. Черчила у Вестминистер колеџу у Фултону марта 1946. године, на одређени начин је представљала почетак отвореног заоштравања односа Запада и Истока. Черчил је излажући у Фултону своје виђење политичког стања у свету, јасно назначио линију поделе. Међутим, заоштравање односа са САД није се битније одразило на економску сарадњу с осталим земљама Запада. На такав расплет добрим делом утицала је и помирљива британска политика, која је отопљавањем односа с Југославијом хтела да очува своје позиције на Балкану и уопште на целом Медитерану. Да је то уистину било тако, показује тенденција раста у размени са Западом током 1947. која је ишла узлазном путањом. У истом периоду размена са совјетским блоком пала је за 22,7%. Економски показатељи размене с иностранством кретао се у правцу веће равнотеже у трговини с оба блока држава. Размена са „западним блоком“ предвођеним САД добијала је већи замах и тренд је показивао позитивне стопе раста, док се трговина са совјетским блоком кретала силазном путањом.


О аутору

Борис Томанић је рођен у Београду 1990. Студије историје уписао је 2009. на Филозофском факултету у Београду, где је дипломирао 2014. на Катедри за историју Југославије. Мастер диплому је стекао 2016, а докторске студије уписао је 2017. на истом универзитету. Од марта 2016. био је ангажован као спољни сарадник Музеја жртава геноцида, а од септембра 2017. до априла 2018. радио је у Архиву Југославије у Београду. Истраживачка интересовања усмерена су ка ратним злочинима почињеним у Првом и Другом светском рату у југоисточној и источној Европи, војним формацијама које су дејствовале у Југославији током Другог светског рата, друштвеним приликама у Краљевини Југославији и спољнополитичкој делатности социјалистичке Југославије. Добитник је награде Института за савремену историју за најбољи мастер рад на Катедри за историју Југославије у 2016. Од маја 2018. запослен је у Институту за савремену историју.

 

Александар Ракоњац је рођен 9. априла 1990. године у Бајиној Башти. Основне и мастер академске студије историје завршио је на одељењу за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду, а тренутно је докторанд на Катедри за историју Југославије на истом факултету. Добитник је награде за најбољи рад из економске историје Балкана за 2015. годину, који додељују издавачка кућа „Архипелаг“ и „Centar za liberalno-demokratske studije“. Тема интересовања везане су за привредну обнову Југославије после Другог светског рата, индустријализацију и електрификацију током спровођења Првог петогодишњег плана, привредну сарадњу ФНРЈ/СФРЈ са светом и задругарство као алтернативни модел привредног развоја. Био је стипендиста Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије, а тренутно ради на Институту за новију историју Србије као истраживач-приправник.

 

Марко Милетић је рођен 25. априла 1990. године у Ужицу. Завршио је основне и мастер студије историје на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Тренутно је докторанд на истом факултету. У фокусу његовог интересовања налази се војна, економска и дипломатска историја Југославије. Ради у Архиву Југославије.

Поделите на друштвеним мрежама