Претрага:
 

Српско откривање Доналда Трампа

Политичке промене у САД макар су мало умањиле антиамериканизам у Србији

Српско откривање Доналда Трампа

Српско откривање Доналда Трампа

izvor: Dallas Morning News

Годину и по дана је прошло од како је Доналд Трамп ступио на дужност председника Сједињених Држава. Свет још увек не зна шта га је са њим снашло, али тешко да ће се наћи иједна земља – свакако укључујући и саме САД – за коју се са поузданошћу може рећи да у њој преовлађују позитивна очекивања у вези с Трамповим мандатом. Трамп у Европи, без обзира на противречне поруке које шаље на билатералним, а посебно на мултилатералним форумима, несумњиво подржава националистичке, или како се то уобичајава рећи, популистичке покрете. Трамп у водећим европским земљама жели да види друге људе на власти.

Познате су, још из времена Трампове предизборне кампање 2015/2016, па и раније, његове везе са тим покретима: са Партијом за независност Уједињеног Краљевства, француским Националним фронтом, са странком Герта Вилдерса, Слободарском партијом Аустрије… Са Виктором Орбаном и његовим некадашњим саветником Себастијаном Горком, присталицом Мађарске гарде, који ће потом неко време провести у Белој кући, као заменик помоћника 45. америчког председника.
Трампово дивљење према државницима „чврсте руке“, попут руског председника Владимира Путина и кинеског председника Ши Ђинпинга је ван сваке сумње, упркос проблемима између САД и ове две земље.

Када је недавно боравио у Београду, питали смо Френсиса Фукујаму, аутора чувене књиге „Крај историје и последњи човек“, да ли је Трамп пролазни феномен или весник новог доба. Није желео да предвиђа, али је рекао да Трамп има све шансе да 2020. буде поново изабран јер америчкој економији иде добро. Без обзира на то како америчкој економији иде, Трамп није пролазни феномен. Он као човек ће отићи са власти пре или касније, али нити су он, нити његове идеје дошле ниоткуда. Нити су те идеје нове.

Природно је што је Трамп, као онај који је обећао да ће „исушити мочвару“ у Вашингтону, а то покушава и другде, наишао на симпатије у Србији, земљи у којој се гаји поштовање према онима који „плаше господу“

Америка јесте Трамп

Питање каква су очекивања Србије од Доналда Трампа и чему Србија може од њега да се нада поставља се с правом, независно од тога што Сједињене Државе нису само њен председник, како то често можемо чути, најчешће у Европи. Тачно је, Америка није само Трамп или неки други председник, али шеф државе представља САД у иностранству и кључан је доносилац спољнополитичких одлука. Кад уз то има и подршку Конгреса, као што је то, бар за сада, случај са Трампом, значај председника је изузетан.
Трампа је Србија дочекала с великим надањима, или је то бар тако изгледало и изгледа још увек у јавности. Та надања подстицана су од медија, стручњака различитих калибара, али и званичника. Природно је што је Трамп као борац против естаблишмента, као онај који је обећао да ће „исушити мочвару“ у Вашингтону, а то покушава и другде, наишао на симпатије у Србији, земљи у којој се гаји поштовање према онима који „плаше господу“. На страну то што и Трамп спада у „господу“, иако не вашингтонску и партијску. Природно је и што је долазило и долази до разочарења, стварних или одглумљених због неиспуњених надања.

Занимљива је подударност – Американци и Срби, односно значајан део њих, нашли су се на Трамповој страни из сличних разлога. И код једних и код других јавио се отпор према устаљеном току америчке политике. Американци су такво расположење могли да изразе гласањем, а Срби навијањем за Трампа. Американци, Трампови гласачи, желели су да казне елиту која се од њих сувише отуђила и у којој су видели узрок свог погоршаног животног стандарда. Срби су у Трамповој противници Хилари Клинтон, осим Билове жене, исто тако видели недодирљиви естаблишмент који и даље мучи и не разуме њихову земљу.

Сличности се, ипак, ту негде и завршавају. Већина грађана Сједињених Држава ипак је гласала за „нечасну Хилари“, како Трамп и дан данас не престаје да је етикетира. У Србији можда не би успела да скупи довољан број потписа да се кандидује, јер је жена Вилијамова, једног од, што је овде мало познато и мање важно, најпопуларнијих председника у Сједињеним Државама у њиховој историји.

Многи Срби искрено су се обрадовали Трамповој победи, а неки су и славили. Не треба заборавити ко је први подржао Трампа: увек антиамерички настројен Војислав Шешељ и његова странка. Слика Шешеља и његових сабораца у мајицама са Трамповим ликом је незаборавна. Али нада је пресахла, за разлику од антиамериканизма. Током предизборне кампање, спољна политика која иначе не добија значајнију пажњу у нашим медијима, дошла је до изражаја, поготово у таблоидима, управо због америчких избора. Таблоиди су навијали за Трампа нудећи црно белу слику – њега као председника који ће бити наклоњен Србима и Хилари Клинтон, као наше архинепријатељице. Један од таблоида билбордима је прославио Трампову победу.

Нејасне границе између таблоида и политике

У Србији, међутим, постоји сталан проблем разграничења између таблоида и званичне политике, поготово с обзиром на то да су сви таблоиди провладини. То је очигледно и када је реч о актуелним односима Србије и САД. Још једна незаборавна слика забележена је на седници Генералне скупштине УН септембра 2017, када је министар спољних послова Ивица Дачић пришао председнику Трампу и, према сопственом признању, показао му фотокопије насловних страна српских таблоида, као доказ да су Срби на изборима навијали за њега. Дачић је измамио шармантан осмех америчке амбасадорке при УН Ники Хејли – а чији јавни иступи, уопште узев, углавном нису шармантни – али није познато да је ишта постигао код Трампа.

Изгледа да је председник Вучић усредсређен на ЕУ, поготово на Немачку, а министар Дачић на Америку. Ако и није тако, Дачић у сваком случају, што се тиче односа Србије и САД, заслужује оцену: „истиче се“

Дачић и председник Александар Вучић као да су поделили „ресоре“ када је реч о западним земљама. Тако изгледа да је Вучић пре свега усредсређен на Европску унију, поготово на Немачку, а Дачић на Америку. Ако и није тако, Дачић у сваком случају, што се тиче односа Србије и САД, заслужује оцену: „истиче се“.
Српски шеф дипломатије од почетка Трамповог мандата покушава да му се приближи, да допре до њега и стави му до знања Србију, па онда и српске интересе, а који се готово стопроцентно односе на питање Косова и Метохије. Дачић, такав се бар утисак из његових наступа стиче, верује да Србија треба некако да дође до оних „правих“ представника у америчкој администрацији – јер се од њих наводно може очекивати веће разумевање – и да истовремено заобиђе кадрове из ранијих администрација.
То се најбоље видело прошле године у време опште констернације због изјаве о „две столице“ бившег заменика помоћника државног секретара Брајана Хојт Јиа, да Србија не може да седи и на западној и на руској у исто време. Тада су у истим оним таблоидима чије је насловне стране Дачић показао Трампу осванули наслови који су сугерисали да Трамп хоће да уништи Србију. Дачић је био рационалнији па је почео да истиче, на пример, да ми нећемо Хојт Јиа, Него Трампа и Тилерсона, тадашњег државног секретара.
После тога, како би се дошло до оних правих људи у Вашингтону који би нас разумели, Дачић је почео да инсистира на томе да Србија треба да издвоји одређени новац за лобисте који ће нам отворити врата Беле куће. Све то због Косова и после свега што се са Косовом дешавало још од како је Дачићев претходник на челу СПС-а, на пример, одбијао да разговара са америчким амбасадором Вореном Зимерманом.

Потрага за „правом“ Америком

Да не „мрачимо“ у овом свечаном тренутку – стогодишњица постављања застава Краљевине Србије на Белу кућу и друга америчка јавна здања леп је јубилеј – али чини се да се, на страни званичне Србије, и поводом ове прилике тражи нека „права“ Америка која нас разуме. И неки „прави“ председник, попут Вудроа Вилсона који је у Београду недавно добио своју улицу, придруживши се Кенедију, Ф. Д. Рузвелту…

Симболика, традиција и јубилеји имају ограничену улогу у политици. Нису без значаја, али давна историја нема пуно утицаја на садашњост, ако је уопште и има. Донекле може да буде подстицајна. И данас, као и пре 100 година, можемо чути како су Србија и Америка савезници. И јесу. Српска застава се не вијори на Белој кући, али има је другде: на пример, на заједничким вежбама америчке и српске војске и у међународним мисијама у којима српски официри учествују заједно са америчким.
Српско чекање да Трамп као наводно наш човек дође до пуног изражаја слично је чекању многих у Европској унији, који су са америчким председником у све већој колизији, да Трамп оде. Оба врсте чекања су илузорне. Добра вест је да је ово наше чекање здравије, јер Србија Трампа прихвата као израз воље његових бирача. Трампов избор је макар мало умањио стално присутан антиамериканизам у Србији.

Али исто тако треба прихватати и постојање оних у америчкој администрацији који се крајње поједностављено могу назвати „преживелим структурама“. И они могу временом да дођу до већег изражаја, мада се у случају односа према Србији не може говорити о дисконуитету у америчкој спољној политици.

Трамп и Путин недавно у Хелсинкију нису причали о Србији, јавили су наши медији. И то је добра вест.

О аутору

Милош Митровић

Милош Митровић

Милош Митровић је рођен 1978. године. Дипломирао је на Факултету политичких наука у Београду, смер међународни односи. На истом Факултету је полазник Мастер студија САД. Прве текстове објавио је у "Борским новинама" крајем 20. века.
У Данасу ради од 2003, на спољнополитичкој рубрици од 2006. Тренутно обавља функцију уредника спољнополитичке рубрике. Писао је за грчки часопис "Дипломатија и безбедност", магазин "ЦорД", регионалну агенцију ИБНА.

Поделите на друштвеним мрежама