Претрага:
 

Српско – амерички односи

Српско – амерички односи од успостављања дипломатских односа до уласка Сједињених Америчких Држава у Први светски рат 1917. године

 

Односи Сједињених Америчких Држава и Србије у раздобљу од успостављања до уласка САД у рат на страни сила Антанте, 6. априла 1917. године могу се поделити на четири фазе. У првој фази коју можемо назвати фазом почетних узајамних пропитивања и која траје од завршетка америчког грађанског рата до признавања независности Краљевине Србије на Берлинском конгресу 1878. године, две стране шватају да је у обостраном интересу да се односи успоставе.

Друга фаза коју насловљавамо као успостављање званичних дипломатских односа траје од јесени 1878. године, када амерички посланик у Бечу, Џон Адам Касон, предлаже државном секретару САД у то време, Вилијаму Максвелу Евартсу успостављање званичних дипломатских односа са Србијом, па до ступања на снагу Трговинске и конзуларне конвенције 27. децембра 1882. године.

Трећа фаза ових односа покрива период од званичног успостављања дипломаских односа Србије и Сједињених Америчких Држава па до избијања Првог светског рата. Четврта и последња фаза покрива односе два актера у периоду од избијања Првог светског рата крајем јула 1914. године,до уласка Сједињених Америчких Држава у рат у априлу 1917. године.

Србија и Сједињене Америчке Државе: 1865 – 1878. – фаза почетних пропитивања

После завршетка Грађанског рата 1865. године, Американци као индустријска и трговачка сила у успону, у потрази за новим тржиштима и знањима о спољном свету, почињу интензивније да се баве и нашим регионом. Тако амерички конзул у Букурешту, Луј Чепкеј обавештава Стејт департмент да се Србија у пролеће 1867. године ослободила своје зависности од Турске и да пошто друге важне земље попут Русије, Француске, Енглеске, Аустрије, Пруске и Италије имају своје представнике у Београду, то треба да учине и Сједињене Државе.

Тадашњи државни секретар, Вилијам Севард прихвата предлог и Луј Чепкеј контактира српског дипломатског представника у Букурешту, Косту Магазиновића да српска влада предложи одговарајућу личност која би обављала функцију америчког конзуларног агента у Београду а најбоље би било када би тај посао обављао неко ко има америчко држављанство. Ипак, српска влада у свом одговору предлаже да се Чепкејева ингеренција прошири и на Србију и да он буде конзуларни агент Сједињених Америчких Држава акредитован и код српског кнеза, Михаила Обреновића. Нажалост, неколико месеци касније, 10. јуна 1868. године дешава се убиство кнеза Михаила а истовремено личне амбиције да буде амерички конзул у много атрактивнијој Будимпешти воде Чепкеја у потпуно други смер.

Ова два догађаја на неки начин прекидају и замрзавају даље званичне контакте, премда ће, што је куриозитет у диплоамтској пракси, наш представник у Букурешту, већ поменути Коста Магазиновић, једно време између Чепкејевог одласка из Букурешта и доласка новог америчког конзула, бити неко време и амерички отправник послова то јест биће му поверена козуларна имовина и сама архива Сједињених Америчких Држава у Букурешту на чување. Тако, што због унутарполитичких превирања у Србији, што због промењених личних амбиција Чепкеја али и чињенице да Србија још увек није била у потпуности независна од Турске, у наредних десет година, упркос бурним дешавањима на Балкану, није било никаквих значајних помака у званичним односима два актера.

Никола Тесла

Никола Тесла – Људи попут Михајла Пупина и Николе Тесле представљају главну спону између два народа и две државе, у периоду од званичног успостављања дипломатских односа Србије и САД до избијања Првог светског рата

Фаза успостављање званичних дипломатских односа Србије и Сједињених Америчких Држава: 1878 – 1882.

Кључни догађај који ће убрзати успостављање званичних односа биће Берлински Конгрес из 1878. године, чијим одлукама, између осталог, Румунија, Црна Гора и Србија добијају независност. По речима академика Драгољуба Живојиновића, „независност је, поред осталог, омогућавала успостављање пуноправних дипломатских и конзуларних односа и закључење трговинских конвенција са другим земљама.“ Србија ће током наредних неколико година закључити такве уговоре са најзначајнијим државама тог времена, који су упркос ограниченој трговини са њима, имали велики политички значај за једну земљу која тек тражи своје место на међународној сцени. У том смислу, наставак прекинутог пропитивања са Сједињеним Америчким Државама, започет деценију раније, био је сасвим логичан корак.

Иницијатива је и овог пута дошла са америчке стране тако што је амерички посланик у Бечу, Џон Адам Касон, у неколико наврата указао тадашњем државном секретару, Едварду Евартсу, да би Сједињене Државе попут других великих сила требало да обрате пажњу на новостворене балканске државе, између осталог и на Србију. У Евартсовом одговору јасно се види да званични Вашингтон озбиљно швата савете свог посланика у Бечу и Касон добија одрешене руке да крене у преговоре са Србијом око званичног успостављања дипломатских односа. У контактима Касона и секретара српског посланства у Бечу, Петра Стејића, долази и до договора да Касон посети Београд, што ће он и учинити у октобру 1879. године. Том приликом он ће се састати са председником Владе, Јованом Ристићем, министром финансија Владимиром Јовановићем и другим важним званичницима. Иако је приликом тих сусрета разматран нацрт уговора о односима две стране, ништа коначно није договорено јер је српска влада имала доста примедби на сам нацрт. Иако ће Американци врло брзо одговорити на примедбе српске стране, читав процес поново стагнира све до јула 1880. године, када нови српски посланик у Бечу, Филип Христић обавештава председника српске владе Јована Ристића да му је Касон тражио нацрт трговинског уговора како би га упутио америчкој влади, што је српска страна послала средином октобра.

Ипак ствари се додатно компликују када негде баш у то време Ристићева влада подноси оставку због сукоба са краљем Миланом због непристајања на уступке у преговорима са Аустроугарском. Либералну владу Јована Ристића мења напредњачка Влада Милана Пироћанца а министар иностраних дела и финансија постаје Чедомиљ Мијатовић. Такође, промене се дешавају и на америчкој страни, када се у процес преговора укључује нови актер, Јуџин Скајлер, новопостављени амерички генерални конзул у Букурешту. Скајлер убрзо постаје главни преговарач у има Владе Сједињених Држава, мада Касон остаје важна фигура, поготово у контактима са званичним Вашингтоном. Мијатовић званично предлаже да Влада Сједињених Држава именује свог представника у Београду уз извињење што српска влада, због недостатка средстава, то неће моћи да уради у Вашингтону. Пошто се Касон враћа у САД где ће постати члан Конгреса, преговоре око конзуларне и трговинске конвенције преузима Јуџин Скајлер.

Будући да су у новембру 1880. године одржани председнички избори у САД и да је дошло до промене администрације, преговори се прекидају све до маја наредне године. Ради окончања преговора Скајлер, уз овлашћења која је добио од новог државног секретара Џемса Блејна, долази у Београд у јуну 1881. године и преговори се успешно окончавају. Документи се шаљу у Вашингтон на одобрење, и после добијеног зеленог светла из САД 14. октобра 1881. године, Скајлер и Мијатовић стављају свој потпис на два документа: 1) Конвенцију која одређује права имунитете и привилегије конзуларних агената 2) Уговор о трговини и пловидби између Србије и Уједињених Држава Америчких. Током наредне године, Народна скупштина Србије и Сенат Сједињених Америчких Држава ратификоваће оба ова документа.

Сенат Сједињених Држава је ове уговоре усвојио на седници од 5. јула 1882. године а председник Честер Артур је свој потпис на ова два документа ставио девет дана касније. Народна скупштина Србије ратификовала је ове споразуме на седници одржаној 15. новембра 1882. године. Уговори су ступили на снагу 27. децембра исте године, што се код нас и узима као званични датум успостављања дипломатских односа између две државе. На званичном сајту Стејт департмента се пак, као званични датум узима 10. новембар 1882. године, када је амерички генерални конзул, Јуџин Скајлер, предао акредитиве Влади Србије.

Михајло Пупин

Михајло Пупин – Људи попут Михајла Пупина и Николе Тесле представљају главну спону између два народа и две државе, у периоду од званичног успостављања дипломатских односа Србије и САД до избијања Првог светског рата

Односи Србије и Сједињених Америчких Држава од званичног успостављања дипломатских односа до избијања Првог светског рата

Године које ће уследити, нажалост, неће испунити снажна очекивања за неку велику сарадњу. По речима професора Ранка Петковића, „у ствари, успостављањем односа регулисани су токови слабашне међусобне економске размене, као и нешто развијенији међуљудски контакти, нарочито кад је реч о одласку наших грађана на рад у САД.“ Људи попут Николе Тесле или Михајла Пупина представљају у то време главну спону између два народа и две државе. Сједињене Америке Државе у то време су углавном окренуте глобалном успону које је крунисано победом у рату против Шпаније 1898. године и де фацто уласком у ранг највећих светских сила. Једини званични документ који се потписује у то време је Конвенција о издавану криваца између Краљевине Србије и САД, од 25. октобра 1901. године односно 13. маја 1902. године, што је датум када је званично ступила на снагу.

У време бурних збивања на нашим просторима у првој деценији 20. века, америчко званично присуство на овим просторима није било велико што на најбољи начин илуструје чињеница да њихови званични посланици нису ни боравили овде већ су како тврди академик Живојиновић, „живели у Атини, а само повремено посећивали ове земље… У Београду су послове посланика обављали конзул или вицеконзул, док на Цетињу није било њих. Често су се посете посланика сводиле на пуку формалност.“ Такође, треба нагласити да је званични Вашингтон, светсан ситуације да нема великих интереса у Србији, углавном следио политику осталих европских влада према овим просторима, што је био случај и приликом преврата 1903. године и промене династије у Србији. Та извесна уздржаност према нашој земљи биће приметна и у време Балканских ратова, премда ће се у америчкој штампи појавити велики број натписа о овом дешавањима, а наши угледни појединци попут Михајла Пупина или организације као што је била „Српска слога“ иступаће врло често у циљу заштите српских интереса и представљања америчкој јавности стварних циљева Србије. У том смислу Михајла Пупина ће српска влада 1912. године именовати за почасног конзула Србије у Сједињеним Државама.

Односи Србије и Сједињених Америчких Држава од избијања Пвог светског рата до уласка САД у рат 6. априла 1917. године

Догађај који је ствари променио из корена било је отпочињање Првог светског рата. Иако је Председник Вудро Вилсон, „оклевао да се уплете у сукоб који није разумео“, Сједињене Америчке Државе прискочиле су у помоћ једном географски далеком народу који је доживљавао ужасна страдања. Не чекавши да постанемо званични савезници у рату против Централних сила, људи попут Ричарда Стронга који је био на челу Мисије Црвеног крста у Србији 1915. године, Мејбел Данлоп Грујић, која је основала дечју болницу у Нишу и Српски потпорни фонд, Јелене (Хелен) Лозанић Фротингем која је заједно са својим мужем Џоном Фротингемом комплетно опремила болницу у Скопљу у вредности од 200 000 тадашњих долара, и многи други чија имена због недостатка простора не можемо поменути, златним су словима исписали историју односа два народа и две државе. Што се тиче политичких односа, највише је урадио Михајло Пупин, који је одмах по избијању рата кренуо у прикупљање помоћи и добровољаца за рат на страни Србије, будући да неке врсте званичних односа није било јер је на пример спрски посланик стигао у Вашингтон тек крајем 1916. године.

Иако је у САД деловало Југословенско народно веће које је требало да обавештава америчку администрацију о својим циљевима, сасвим је јасно да се Вилсонова политика у великој мери разликовала у односу на оно што је Влада Србије планирала. Наиме, Вилсонови почетни планови за закључење сепаратног мира са Аустругарском наишли су на изричито одбијање наше стране и самог Пашића. Ипак, све ово у великој мери бива додатно закомпликовано али и промењено званичним уласком Сједињених Америчких Држава у Први светски рат, 6. априла 1917. године.


Коауторски текст Драгана P. Симића и Драгана Живојиновића

О ауторима:

Драган Р. Симић

Драган Р. Симић

Драган Р. Симић је редовни професор и декан на Факултету политичких наука Универзитета у Београду. Утемељивач је систематског и обухватног изучавања американистике у Србији. Оснивач је и директор Центра за студије Сједињених Америчких Држава на Факултету политичких наука Универзитета у Београду (2004). Центар за студије САД је једини центар те врсте у оквиру једног државног универзитета у региону Југоисточне Европе. Покретач је најпре специјалистичких, а потом и мастер академских студија САД на Универзитету у Београду Факултету политичких наука. Руководилац је ових студија од 2004. године.
Предавач је на бројним академским установама у Србији, региону и иностранству. Председник је Матичног научног одбора за право, економију и политичке науке Министарства просвете науке и технолошког развоја Републике Србије. Такође је председник и Етичког одбора Универзитета у Београду. Ожењен је новинарком Јеленом Симић са којом има ћерку Уну.


Драган Живојиновић

Драган Живојиновић

Драган Живојиновић је од 2000. године, најпре као демонстратор, затим као асистент приправник, а касније и као асистент запослен на Факултету политичких наука Универзитета у Београду. Магистар наука постао је 2008. године одбранивши магистарску тезу под називом „Реализам нивоа анализе у теоријама међународних односа“. Објавио је више од четрдесет чланака у међународним и националним часописима, тематским зборницима и зборницима са међународних конференција, приредио више зборника и учествовао у превођењу неколико капиталних монографија из области међународних односа.
Генерални је секретар Центра за студије САД и секретар Мастер студија САД на Факултету политичких наука. Усавршавао се у Сједињеним Америчким Државама и члан је Удружења Фулбрајтових стипендиста у Србији.

Поделите на друштвеним мрежама