Претрага:
 

Српско-амерички односи од 1867. до 1916. године

Географска удаљеност, мањак трговинских интереса и дуга борба за независност Србије, условили су да званични дипломатски односи између наше државе и Сједињених Америчких Држава (САД) буду успостављени тек 1882. године. Међутим, интеракције међу народима је било и раније. Велики број српских исељеника пристизао је током XIX века на тло САД из Боке, Херцеговине, Лике, Кордуна, Далмације и Војводине трагајући за благодетима ”града на брду”.  Сматра се да се још 1814. године Ђорђе Шагић (касније назван Џорџ Фишер) настанио у Сједињеним Америчким Државама. Шагић је био истински представник Србије тога дога, слободарског и авантуристичког духа, срчан и револуционаран, а његови потомци и данас живе у САД.

Током прве половине XIX века о Србији се у САД знало само кроз призму сучељавања руских и турских ставова око решавања ”српског питања”. О том проблему је, иако ретко, амерички посланик у Цариграду извештавао Стејт Департмент. Односи између Кнежевине Србије и Сједињених Америчких Држава интензивирају се шездесетих година XIX века захваљујући конзуларним представницима САД у околним државама. Амерички конзул у Букурешту, Лајош Чапкај, препознаје да Румунија није једина значајна балканских кнежевина. Забележено је да Чапкај у писму својој влади од 16. маја 1867. године предлаже успостављање односа са Кнежевином Србијом, правдајући то султанским ферманом из марта те године, када је Михаило Обреновић добио на управљање све градове на територији тадашње Србије.

Могуће је да су Чапкајеви мотиви били битно другачији јер се из његових депеша Вашингтону може закључити да му клима и живот у Букурешту нису пријали, као и да је за америчког конзула у Београду предлагао никога другог до самог себе. Ипак, његова иницијатива послужила је као својеврсни замајац у односима Србије и САД. Чапкај је напуштао Букурешт у више наврата. Занимљиво је да је, на основу одобрења Стејт департмента, интересе Америке у Румунији у његовом одсуству заступала Кнежевина Србија и њен конзул у Букурешту Коста Магазиновић. Чинило се да су Србија и САД на корак од успостављања дипломатских односа, али је убиство кнеза Михаила Обреновића 10. јуна 1868. године, читав процес одложио за више од деценију.

Обнова интересовања за Србију приписује се Џону Касону, америчком посланику у Бечу од августа 1877. до марта 1881. године. Ванредно брз опоравак од ужаса грађанског рата у САД, убрзан индустријски развој и израстање у економског колоса, условили су да дипломатски агенти САД интензивно трагају за новим тржиштима. На ту карту ”заиграо” је и Џон Касон тврдећи да у Србији постоји ”велики пораст потражње одређених врста роба”. Индустрија у Србији тога доба готово да није ни постојала, а извозни адути биле су месо, месне прерађевине и суве шљиве. Управо су суве шљиве, које је у вредности од милион долара на годишњем нивоу Србија извозила у САД, навеле књаза Милана да у Њујорку успостави почасни конзулат. За ”почасног српског генералног конзула” именован је Герхард Јансен, шеф њујоршке трговачке куће Janssen and Comp. Место конзула заслужио је ”важношћу своје трговачке куће и својим симпатијама за Србију”.

Иако би из данашње перспективе могло деловати чудно, преговори о успостављању дипломатских и трговачких односа са САД нису били нимало лаки. Тадашњи председник Министарског савета и министар спољних послова, Јован Ристић, имао је пуно резерви према предлогу споразума који је почетком 1879. године предложио Џон Касон. Противио се могућности да амерички конзул присуствује раду српских судова. Ставио је резерву и на предлог о постављању америчке заставе испред америчког конзулата, иако је то била уобичајена дипломатска пракса у државама Западне Европе. Ипак, јаз у ставовима није био превелики. Након усаглашавања, споразум је био спреман за потписивање још крајем 1879. године, али ће званичан потпис уследити тек две године касније. У међувремену, променили су се и кључни преговарачи. Јован Ристић напушта функцију председника Министарског савета октобра 1880, док се Џон Касон повлачи са места америчког посланика у Бечу марта 1881. године

Кључни актери у завршној фази успостављања дипломатских односа били су Чедомиљ Мијатовић, министар спољних послова Кнежевине Србије, и Јуџин Скајлер, дипломатски агент и генерални конзул САД у Букурешту. Трговинска и конзуларна конвенција потписане су 14. октобра 1881. године. Након изразито живе расправе, конвенције су ратификоване у Скупштини Србије 15. фебруара 1882. године. Сличне расправе у САД није било. Сенат је ратификовао конвенције 5. јула 1882, а девет дана касније их је потписао председник Честер Артур. Размена ратификационих инструмената обављена је 15. новембра 1882, а уговори су ступили на снагу 27. децембра исте године, даном обнародовања у Београду.

Јуџин Скајлер је 7. јула 1882. именован за опуномоћеног министра и генералног конзула у Грчкој, Румунији и Србији, док је акредитивна писма предао министру иностраних дела Краљевине Србије, Милану Пироћанцу, 10. новембра исте године. Тако је процес успостављања званичних односа окончан петнаест година након иницијативе Лајоша Чапкаја. Међутим, они почетно нису дали очекиване резултате. Трговинска размена је била минорна, а није било ни значајнијих америчких инвестиција. О степену односа најбоље говори чињеница да су САД у Србији биле представљене на нерезеденцијалној основи. Скајлер је био акредитован у Грчкој, Румунији и Србији, а седиште му је било у Атини. Сматра се да је до окончања свог мандата (1884) свега неколико пута посетио Србију. До 1890. извоз Србије у САД није премашивао 1% укупног српског извоза, док се стопа увоза америчке робе у овим годинама кретала између 3% и 4%.

Архив Министарства спољних послова Републике Србије бележи да је између две државе 1901. године потписана ”Конвенција о издавању криваца” или данашњим речником споразум у екстрадицији, која је остала на снази све до потписивања новог споразума, августа 2016. године. Занимљиво је да за време мајског преврата 1903. године Сједињене Америчке Државе нису имале представника у Србији. Именовани посланик Џон Џексон путовао је ка Србији када је убијен краљ Александар Обреновић. На краља из династије Обреновића су гласила и акредитивна писма, тако да по пристизању Џексон није имао коме да их преда. За време кризе изазване убиством краља, САД су следиле политику великих сила према Србији, а новог владара, краља Петра I Карађорђевића, признале су тек 11. децембра 1904. године.

Иако се током прве деценије XX века бележи успон трговинских, научих и културних односа, значајнијих помака у политичким односима није било. Балкански народи, пре свега Румуни, настојали су да приволе САД да се посреднички ангажују за време Балканских ратова 1912/1913, али је иницијатива наишла на уздржаност. Истини на вољу, управо у овом периоду америчко јавно мњење почиње да се упознаје са приликама на Балкану и тежњама балканских држава да се ослободе стега великих сила. Током 1912. године почиње да пристиже хуманитарна помоћ Америчког црвеног крста, а долазе и први амерички лекари, ангажовани у санитетским установама у Пироту, Нишу и Крагујевцу.

Када је Први светски рат отпочео САД су биле прилично уздржане. Неутралност у почетним годинама рата може се објаснити непознавањем истинских узрока сукоба и одсуством жеље за мешање у систем равнотеже снага у коме је Вилсон видео корен трајних европских сукобљавања. Нешто одређенији био је амерички амбасадор у Уједињеном Краљевству, Волтер Пејџ, који наводи да је за догађаје у Сарајеву 1914. године одговорна Србија ”та паклена земља гора од Мексика”. Срећом, Пејџ, иако близак пријатељ председника Вилсона,  није у овом питању имао превише утицаја. Шта више, може се рећи да је један од ретких америчких дипломата и политичара који није имао симпатија за Србију. Велику подршку Србија је имала у америчкој јавности, која је поздрављала одлучну борбу и слободарски дух малене балканске државе.

Уздржани став председника Вилсона према рату почиње да се мења током 1915. и 1916. године, након повратка Едварда Хауса, Вилсоновог саветника у области спољних послова и блиског пријатеља, из Европе. Терет кривице је сасвим јасно почео да се оцртава на плећима Аустроугарске и Немачке, иако такве ставове Вилсон није јавно износио до 1917. године. Крајем 1916. Краљевина Србија шаље свог првог посланика у САД који ступа на дужност 1917. године. За време Великог рата, у САД интензивно на пропагандном раду, данас бисмо то вероватно назвали јавна дипломатија, ради Михајло Пупин уз помоћ српских и југословенских исељеника и удружења. Пупин је 1911. именован и за почасног конзула Краљевине Србије. Покушаји придобијања америчке јавности и америчких политичких представника за ”српску и југословенску ствар” 1914-1916, имали су значајних учинака и послужили су као добра подлога за наредне године, у којима бележимо и највећу блискост у односима између Србије и САД.

Поделите на друштвеним мрежама