Претрага:
 

Српска ратна мисија у САД

Српска ратна мисија у САД

Активно укључивање Сједињених Америчких Држава (САД) у Први светски рат пружило је прилику тадашњој српској влади на Крфу да предузме дипломатске кораке ка унапређењу дотад установљених билатералних политичких, економских, војних и културних односа. У том послу, Српска ратна мисија, чије се деловање ограничава на период од 21. децембра 1917. до краја јануара 1918. године, заузима истакнуто место историографских и политиколошких истраживања, како због амбициозности платформе по којој је деловала, тако и због остварених учинака. Упућивању Мисије претходиле су интензивне дипломатске припреме праћене богатом преписком посланика у Паризу и Вашингтону са Министарством иностраних дела и Владом на Крфу. Према сведочењу кључних актера, Љубомира Михаиловића, српског посланика у Вашингтону, Миленка Веснића, посланика у Паризу и Николе Пашића, председника владе и министра иностраних дела, није постојала једногласност у погледу погодног тренутка упућивања Мисије, њених циљева, односно стања српско-америчких веза у ратним годинама.

О ратној мисији Србије размишљало се већ у мају 1917. године. Таква мисија би се упутила са намером да ”благодари за помоћ, а у исто време обавести Американску владу о нашим претензијама националним и о будућим трговинским односима са Америком”, како је то у телеграму од 18. маја 1917. формулисао Пашић. Подршка за такав став долазила је од Пашићевог човека од поверења, Миленка Веснића. Наиме, низ телеграма упућених из Париза указивали су на нужност остваривања тог задатка, не само у сврху службених посета Председнику САД и Конгресу, већ и политичке и моралне пропаганде у америчкој јавности, придобијања подршке југословенске дијаспоре у Америци, односно остваривања вишег нивоа интересовања привредних и финансијских организација у САД за нашу земљу. Додатно, тако нешто је у том тренутку већ учинила Белгија, за коју се у српским дипломатским круговима сматрало да се налази у положају сличном Србији.

Прилог скептицизму поводом могућих учинака Мисије чинило је дипломатско извештавање Љубомира Михаиловића из Вашингтона. Јулски телеграм (2.7.1917) упућен влади на Крфу садржао је савет да се Мисија не шаље у том тренутку, већ да би требало сачекати крај рата. Образложење је пратило унутрашње расположење америчке администрације која је у том тренутку била заузета припремама за рат, и друго, за Србију знатно важније, чињеницу да САД нису биле у рату са Аутроугарском и Бугарском, што је Михаиловић сматрао кључном препреком остваривању циљева Мисије. Иако се често у телеграмима понављало да се у Америци мало зна о нама, а да су појмови о Србији још нејасни и неодређени, те да је пре одашиљања Мисије неопходно послати нашем посланству доста података о војсци, њеној акцији, страдањима, што више фотографија, филмова, решењем Министарског савета од 26.10.1917. године одлучено је да се у децембру 1917. године Српска ратна мисија упути у САД.

Састав Мисије умногоме су одређивали њени циљеви, утврђени у детаљним инструкцијама од 12 тачака којима је Пашић опремио Мисију пре одласка. Политичко и дипломатско представљање пред Белом кућом и оба дома Конгреса САД припало је шефу Мисије, Миленку Веснићу. За војна питања, попут захтеване помоћи на Солунском фронту, наставка пружања помоћи Србији услед исцрпљености европских савезника или указивања на војну повезаност и нужност потпуног пораза Централних сила у целости у Мисији су били задужени генерал Михаило Рашић (делегат српске Врховне команде код француске Врховне команде), односно пуковник Михаило Ненадовић (војни изасланик у Берну) и артиљеријски капетан Милан Јовичић. Подношење мемоара о привреди, у коме су поред захвалности за дотадашњу помоћ САД представљене и могућности развоја послератних економских односа, било је задужење Симе Лозанића. Успешну сарадњу са Црвеним крстом Српска мисија је овековечила посетом коју је предводио отац др Николај Велимировић.

На другој страни, државни секретар Роберт Лансинг упутио је 7. децембра, на дан када је Конгрес званично подржао одлуку о објави рата Аустроугарској, извештај председнику Вудро Вилсону са циљем што подробнијег информисања о Српској мисији. Садржај који је заједнички припремао са амбасадором Грејвсом Шарпом указао је председнику на састав Мисије, њене намере и прокламоване циљеве. Тако припремљен, Вудро Вилсон је 21. децембра 1917. примио у Белој кући чланове Српске ратне мисије. Веснић је председнику том приликом уручио писмо престолонаследника Александра Карађорђевића, како би и на највишем државном нивоу исказао захвалност Србије за финансијску помоћ коју пружају САД, али и зарад обезбеђења подршке даљим војним деловањима на Балкану. Речима из писма престолонаследника у коме се ”…мој народ придружује мени да Вам захвалим Господине Председниче, Вама и вашем племенитом народу на пруженим многобројним материјалним потпорама у циљу да се ублажи беда српских бораца и њихових породица” започета је дипломатска иницијатива Српске ратне мисије у САД.

Интензитет деловања Мисије се најбоље осликава бројем посета државним званичницима. Чланове Мисије примили су, осим председника Вилсона 21. децембра 1917. и 24. јануара 1918. године и потпредседник Маршал, државни секретар Лансинг, секретари за одбрану Бејкер и финансије Макаду, затим секретар унутрашњих послова Лејн и пољопривреде Дејвид Хјустон, секретар за морнарицу Данијелс и начелник америчког Генералштаба Таксер Блис. Остало је забележено и обраћање Миленка Веснића пред Сенатом 5. јануара, односно Представничким домом 8. јануара 1918, али и представничким телима држава Масачусетс и Њујорк и града Њујорка. Мисија је, у складу са прокламованим задацима, од 11. до 22. јануара посетила и Питсбург, Кливленд, Сент-Луис, Бафало, Албани, Бостон и Чикаго. Веснић се у том периоду сусрео и са посланицима Француске, Енглеске и Италије, а присуствовао је и полагању венца на гроб Џорџа Вашингтона на Маунт Вернону. Након повратка у Вашингтон, Веснић је поново говорио у Сенату, овај пут пред Одбором за спољну политику. Значај овог догађаја оличен је у јавном обраћању члана Мисије којим се наглашава потреба нестанка Аустроугарске и стварања заједничке југословенске државе, нарочито у контексту инсистирања САД да у посету дође Српска ратна мисија, без чланова Југословенског одбора.

Осим званичних састанака, забележени су и неформални сусрети чланова Мисије са представницима америчке администрације. У том погледу свакако најзначајнији резултати остварују су се контактима Веснића и Лансинга, односно у бројним консултацијама Веснића са Едвардом Хаусом, саветником председника Вилсона. Велика част указана Српској ратној мисији учињена је вечером коју је државни секретар Лансинг организовао за веома узак круг виђенијих Американаца и чланова дипломатског кора. Према извештавању Михаиловића и Веснића о том догађају, забележена је ванредна наклоност државног секретара према српском народу и његовој војсци у здравици: ”Господо, не сме се губити из вида, да је заједнички непријатељ прво напао Србију и да је она крвљу натапала сваку стопу своје јуначке Отаџбине. Када се буде писала историја овог рата најславнији одељак те историје носиће назив: Србија”. Значај који је Мисија уживала током свог боравка у САД потврђена је, поново, потребом председника Вилсона да пре свог знаменитог обраћања Конгресу, делове који се односе на Србију усагласи са потребама и склоностима Српске мисије. Бројни контакти између Веснића и Хауса нису резултирали променама у првобитном предлогу текста због, у том тренутку, значајних разлика у ставовима поводом југословенског уједињења. Уважавајући постојеће разлике, председник Вилсон предлаже да се Веснић и Хаус поново сретну како би се договорило састављање меморандума о српском и балканском питању за потребе Саветодавног тела Беле куће (The Inquiry). Прилог томе пружио је и Михаиловић упутивши телеграм Лансингу у сврху придобијања подршке за ”решавање питања Јужних Словена”.

Вилсонов говор пред оба дома америчког Конгреса изазвао је видљиво разочарање међу званичницима српске владе на Крфу, извештавао је Персивал Доџ, амерички посланик. У датом тренутку је изгледало да Србија није добила подршку политици југословенског уједињења што је био латентно свеприсутни задатак Мисије. У прилог том ставу говоре и делови Веснићевог завршног извештаја упућеног Пашићу, у коме се констатује великодушан пријем чланова Мисије и њихових ставова, док изостају позитивни и конкретни одговори америчке администрације. Ипак, Мисија је успела у намери обезбеђивања даље финансијске подршке активирајући зајам у вредности од два милиона долара. Српски посланик у Вашингтону, са друге стране, истиче и добро информисање америчке јавности као кључни и у целости остварени задатак Мисије. Премда краткорочно невидљиво, Српска ратна мисија је остварила учинке који су уграђени у будућу политику САД према Србији, и касније, према Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.

Писмо Регента Александра Карађорђевић председнику САД Вудро Вилсону

Поводом пристизања Српске ратне мисије у Сједињене Америчке Држава, регент престолонаследник Александар Карађорђевић упутио је председнику САД, Вудро Вилсону, писмо искрене захвалности за сву подршку коју су амерички председник и амерички грађани упућивали Србији од почетка Великог рата. Писмо је, на захтев Николе Пашића, сачинио српски посланик у Атини, Живојин Балугџић. Миленко Веснић, предао је писмо председнику САД 21. децембра 1917. године на свечаном пријему код председника, посебно организованом за српску делегацију. Преносимо га у целости:

”Врло драги и велики пријатељу,

Користим путовање мојих представника у Америку да Вам пошаљем изразе великог признања, које ја и мој народ осећамо према шефу Државе велике Републике Америке.

Србија је била срећна да прими многобројне и значајне знаке симпатија од стране америчког народа још пре улаза Сједињених Држава у рат. Али огромна потпора коју је српски народ  добио за време овог рата а која ће му остати као незаборавна успомена, почива без сумње на принципу, који сте прокламовали објављујући рат Немачкој, и према којем мали народи имају иста права на опстанак и иста права да располажу својом судбином као и велике светске силе.

Српски народ, који се борио за овај принцип кроз целу своју нову историју изгубио би наду на његово остварење, имајући против себе моћне непријатеље, да се нису за њега изјасниле Државе као што је Америка, Енглеска и Француска.

Пун наде за своју националну будућност од тада, од када су га ове племените државе примиле у своје наручје, мој народ се придружује мени да Вам захвалим Господине Председниче, Вама и вашем племенитом народу на пруженим многобројним материјалним потпорама у циљу да се ублажи беда српских бораца и њихових породица.

Дозволите ми, Господине Председниче, да изразим наду да ће народ амерички и његов шеф продужити да посведочи своју наклоност пружајући своју материјалну потпору српском народу и његовој борби за Правду и ослобођење своје браће, која очекују са нестрпљењем дан, када ће моћи објавити слободно своју одлуку да се с њим уједине у слободној Србији.

Користим са највећим задовољством ову прилику да вам поново изразим, са жељама које гајим за величину и напредак Америке, уверења, врло драги и велики пријатељу, мога високог цењења и искреног пријатељства.”

АС, МИД КС-Мисија, бр. 3679, Ф-IV, дос VI.

Поделите на друштвеним мрежама