Претрага:
 

Србија и САД на Париској мировној конференцији

Тачно пет година након пуцња Гаврила Принципа у Сарајеву, на Видовдан 1919. године потписан је мировни споразум држава ратних победница са Немачком у дворцу Версај, надомак Париза. Свега годину дана раније, јуна 1918. године, Србија је била окупирана, српска влада и органи били су измештени на Крф, војска се спремала за пресудне борбе на Солунском фронту, а Видовдан се обележавао широм Сједињених Америчких Држава, па је у част Србије и годишњице Косовоског боја организован „Косовски дан“. Председник Вудро Вилсон, који је те 1918. године указао огромну почаст Србији и српском народу, како при прослави Косовског, тако и при прослави Српског дана, а и у другим приликама, постаће један од кључних савезника новoг Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца (у даљем тексту- Краљевина СХС) и на мировној конференцији и директно ће омогућити да се територијални интереси нове државе у великој мери остваре.

Након потписаног примирја 11. новембра 1918. године, било је потребно коначно одредити одредбе самог мира, што је био задатак конференције у Паризу, званично отворене 18. јануара 1919. године. На конференцији нису учествовале поражене земље, као ни совјетска Русија, већ само делегати победница и неутралних земаља. Иако је прогласила уједињење још првог децембра 1918. године, и иако је имала репрезентативну делегацију састављену од представника сва три народа, велика делегација наше државе није била призната као делегација Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, већ као делегација Краљевине Србије. Током трајања конференције, Краљевина Норвешка прва је признала новостворену државу, а мало након ње, фебруара 1919. године то су учиниле и Сједињене Америчке Државе.

Тиме је Америка дала кључни ветар у леђа међународном признању новостворене државе. Ова одлука била је последица две кључне ствари. Прва је еволуција о потреби очувања Аустро-Угарске код самог председника Вилсона, који је заговарао својеврсни опстанак ове државе у Плану 14 тачака почетком 1918. године, али је до јесени исте године већ потпуно променио мишљење и залагао се за њену дезинтеграцију. На ову одлуку битно су утицали људи са којима је Вилсон разговарао, а који су се залагали за овакав исход, од секретара Лансинга и саветника Хауса, до заинтересованих представника словенских народа у оквиру Аустро-Угарске и српских дипломата (пре свега Српске ратне мисије). Друга је чињеница да је уједињење и стварање Краљевине СХС, једнако као и стварање Пољске или Чехословачке, представљало практичну примену права на самоопредељење народа, што је било једно од кључних начела која је председник Вилсон заговарао.

Једнако као у остваривању првог циља југословенске делегације (стицања признања за нову државу), Америка је имала кључну улогу и у делимичном остваривању другог кључног циља за нашу делегацију, а то је обезбеђивање што повољнијих граница за Краљевину СХС у граничном споровима. Захтеви делегације базирали су се на комбинацији принципа народности, тј. права на самоопредељење (нпр. у случајевима Баната, Далмације или Корушке) и стратегијског принципа у разграничењу (у погледу граница према Бугарској, делимично према Мађарској итсл.).

Захтевима Краљевине СХС били су супротстављени захтеви других држава које су биле на страни Антанте у рату, попут Румуније или Италије, а које су претендовале на исте територије, као и настојање да се и поражене државе не оставе у потпуности понижене у питањима граничних спорова. Кључне одлуке о овим споровима, као и о свим осталим кључним питањима, доносили су припадници „велике четврорке“: председници Француске и САД – Поенкаре и Вилсон, те премијери Британије и Италије – Џорџ и Орландо. Нарочито су се истицала прва тројица, а међу њима превасходно – председник САД. Срећна околност за страну СХС била је чињеница да смо уживали баш његову наклоност.

Разлози због којих је председник Вилсон заузео позитиван став према захтевима Краљевине СХС били су слични као и у погледу претходно описаног питања признања државе. Први фактор који је допринео добијању подршке САД јесте уклапање захтева новоформиране краљевине у вредности које је баштинио председник Вилсон, и неуклапање захтева других држава победница који су имали претензије на исту територију у Вилсонов систем вредности. То је добро видљиво на примеру Баната. Док су Румуни захтевали читав Банат, као „ратни плен“ који им је обећан тајним уговор приликом ступања у рат на страни Антанте, делегација Краљевине СХС, попуњена врсним стручњацима и познаваоцима географије, историје и етнологије Југоисточне Европе (попут Јована Цвијића), базирала је своје захтеве на принципу народности и захтевала да већински српски западни Банат припадне новонасталој држави.

Вилсон је начелно одбацио тајне уговоре, јер их је сматрао реликтом старог поретка, недемократским средством које је и довело до Великог рата, те је овакву аргументацију одбацио и стао на страну захтева српских стручњака. Но, не треба занемарити и други фактор, који је допринео да се овако нешто догоди, а то је (поново) – људски фактор. Бројни умешни чланови југословенске делегације користили су сваки начин да добију наклоност председника САД за своју ствар. Вероватно најбољи пример за овакво деловање јесте ангажман угледног професора на Универзитету Колумбија у Њујорку, великог научника Михаила Пупина, који је користио сав свој утицај да убеди председника Вилсона како његов родни „српски Банат“ треба да припадне Краљевини СХС, као и сви остали крајеви настањени Србима, Хрватима и Словенцима око којих је било спорова. Предвођени прекаљеним Николом Пашићем, чланови делегације су успели да добију подршку САД и за разграничења на стратегијској (а не етничкој) основи, попут оног са Бугарском, што сведочи колико је њихова активност била успешна.

Оно где исходи нису били најуспешнији јесте у погледу оних територија настањених Словенцима и Хрватима око којих су постојали спорови са Аустријом и Италијом. Међутим, и у овим случајевима постојала је подршка САД. Проблем су били очигледно превисоки циљеви делегације Краљевине СХС. У погледу територије Корушке, Америка је подржавала интеграцију јужне Корушке у СХС, а северне у Аустрију, што наша делегација није прихватала, желећи плебисцит у обе Корушке, верујући да ће локално словенско становништво да се изјасни за припајање новој држави у обе зоне. На крају је Америка и то подржала и усвојено је решење у складу са захтевом Краљевине СХС, али се то испоставило као Пирова победа, пошто су локални већински Словенци и мањински Аустријанци изабрали – Аустрију!

За разграничење са Италијом, председник Вилсон је предлагао границу средином Истре, као компромис. Југословени, а нарочито Хрвати у делегацији, нису желели да пристану на овакав компромис, а добити „читав плен“ против Италије (чак иако је СХС била на страни начела народности, а Италија на страни начела „тајних уговора“), ипак је било много теже него против Румуније. Како решење о разграничењу није постигнуто на Париској конференцији, а како је Вилсон у међувремену доживео крах у покушају ратификације споразума којим би било створена Лига народа, Америка се повукла из ових питања, а Краљевина СХС је била принуђена да пристане на Рапалски споразум којим је изгубила не само жељени Трст, већ и целу Истру, па и Ријеку, одређена јадранска острва, као и град Задар, дубоко у Далмацији.

Победа српског оружја на Солунском фронту и потоњи пораз Аустро-Угарске довели су до стварања државно-правног вакума на њеним развалинама. Улазак српске војске на територије настањене јужним Словенима, плебисцити о присаједињењу Војводине и Црне Горе Краљевини Србији, издвајање Државе Словенаца, Хрвата и Срба из Аустро-Угарске и проглашње Краљевине СХС желеле су да покрену клатно у правцу остваривања циља зацртаног у Нишкој декларацији из 1914. и Крфској декларацији из 1917. године – циља стварања нове јединствене државе јужних Словена. Овој идеји најпре је била супротсављена идеја одржања Аустро-Угарске, а потом и иредентизми околних држава.

Зато је Краљевини СХС било битно да и формално добије право у Паризу на оно што се већ налазило под њеном ефективном контролом – на Краљевину СХС.  У томе ће кључну помоћ добити од Америке, упркос томе што је до 1918. године она дефинитивно фаворизовала обновљену и увећану Србију и Црну Гору, као и очувану Аустро-Угарску у некој форми. Имајући у виду трагичну судбину југословенске државе, битно је нагласити да није све од великих победа остварених војно и дипломатски у овом периоду данас изгубљено. Чињеница да су Зрењанин, Кининда, Вршац и други банатски градови данас део Србије и даље је један од најбољих легата умешности српске дипломатије и српско-америчког пријатељства из овог периода.

Поделите на друштвеним мрежама