Претрага:
 

Роберт Лансинг

Роберт Лансинг (Robert Lansing) је био државни секретар Сједињених Америчких Држава (САД) од 1915. до 1920. године, односно у кључним годинама за учешће Америке у Првом светском рату и за покушај изградње послератног поретка. Као признати и успешни адвокат, од 1915. године обављао је функцију правног саветника у администрацији председника Вудра Вилсона (Woodrow Wilson). За његов премештај у домен спољне политике биће заслужан пре свега његов јасан став да је према Немачкој у контексту Првог светског рата потребно бити чврст, што од 1915. године полако почиње да прихвата и председник Вилсон.

Роберт Лансинг

Роберт Лансинг

Наиме, САД су од 1914. до 1917. године биле у статусу такозване „беневолентне неутралности“. Овај статус је подразумевао војну неутралност у погледу учешћа у сукобима, али уз видљиву наклоност у другим сегментима према силама Антанте, са којима су САД имале ближу сарадњу и преференцијалне трговинске аранжмане. Међутим, још увек су били прилично далеко од уласка у оружани сукоб. Одређени догађаји, ипак, усмеравали су Америку у том правцу.

Један од догађаја који су померили клатно ка наклоности Антанти било је спорно немачко потапање британског путничког брода Лузитанија (RMS Lusitania) маја 1915. године, у коме је страдало и 128 америчких грађана. Тадашњи државни секретар САД Вилијам Џенингс Брајан (William Jennings Bryan) је настојао да избегне оштру реакцију против Немачке, настојећи да одржи Америку ван рата. Међутим, повреда међународног права у међународним водама веома је болела председника Вилсона који је веровао како у снагу права, тако и у важност одржавања поретка у светским морима, односно, токвиловски речено, америчке таласократије. Вилсон је зато реаговао упутивши три оштре протестне ноте са низом конкретних захтева према Немачкој. Брајан је поднео оставку, а снажну подршку за свој потез председник Вилсон је добио од свог правног саветника Роберта Лансинга, који је у својој богатој адвокатској каријери имао завидно искуство у области права мора. Тако је на таласу одбране америчке таласократије Лансинг успео да аванзује и да за награду добије место државног секретара.

 

Низ нових инцидената на мору и коначно чувена пресретнута „Цимерманова депеша“ (тајна дипломатска порука Немачке упућена Мексику са предлогом да нападне САД) довешће до коначног уласка Америке у рат 1917. године, упркос томе што су бројни актери, па и сам председник Вилсон, дуго то покушавали да избегну. Лансинг је био чврст заговорник потребе да се ступи у рат и преузео је веома важну улогу у координацији савезничких напора у завршној фази рата, као и на мировној конференцији у Паризу након рата. Ипак, како није превише веровао у исте идеале као и председник Вилсон, а наочито не у Лигу народа као приоритет новог поретка, Лансинг ће, као и његов претходник Брајан, свој мандат државног секретара завршити пре истека мандата председника Вилсона.

У току Првог светског рата, Роберт Лансинг је био један од људи најнаклоњенијих Србији. Српска ратна мисија у САД, на челу са Миленком Веснићем, у њему је пронашла озбиљну подршку. У свом писму америчком народу објављеном 26. јула 1918. године у Њујорк тајмсу (New York Times) позвао је Американце да се помоле за страдали и херојски српски народ 28. јуна, поводом „Српског дана“ (чији је део обележавања било и постављање српске заставе на Белу кућу и друге владине објекте). Месец дана раније, на Видовдан, подржао је и одржавање „Косовског дана“ у Сједињеним Државама, чији је задатак био истоветан – подећање на храброст савезничког српског народа. Две недеље пред крај рата обавестиће Аустро-Угарску да тачке које се односе на њу из Вилсоновог говора „Четранаест тачака“, а које она није желела у потпуности да прихвати, више не важе и да је Америка сада на страни Чеха, Словака и јужних Словена, чиме је дат снажан подстрек припајању Војводине Србији, а потом и уједињењу остатка јужнословенских територија (односно краткотрајне Државе Словенаца, Хрвата и Срба) са проширеном Србијом у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Током свог боравка у Версају имао је много слуха за српске захтеве. У једном разговору са Миленком Веснићем током рата нагласио је – „Једног дана када се историја овог рата буде писала, њено најславније поглавље зваће се – Србија“. Сигурно је да када би се данас писала целокупна историја српско-америчких односа, једно од њених најславнијих поглавља дефинитивно би се звало – Роберт Лансинг.

Поделите на друштвеним мрежама