Претрага:
 

Преко океана до отаџбине

Преко океана до отаџбине

Српски добровољци из Сједињених Америчких Држава

Преко океана до отаџбине

„Српски добровољци из Герија“, извор: Савез Срба из региона

 

У књизи Добротворна мисија за Србију у Првом светском рату, Јелена Лозанић-Фронтингам описује бројне сусрете са Србима у Сједињеним Америчким Државама током њених путовања и прикупљања прихода за Српски потпорни комитет. Један такав пример заслужује посебан помен.

Чикаго, 29. јун 1915.

Одговорио ми је лепим јужним наречјем и доста тужно: „Не, нисам откако сам у Америци.“ Упитах га зашто није кад свуда у Америци постоје соколске организације? Он ми, гледајући у земљу, одговори: „Шта вреди и да сам Соколац, кад нисам на бојном пољу с мојим друговима.“

Укупан број Срба у Сједињеним Америчким Државама био је 80,000.[1] До сигурних бројева се не може доћи с обзиром на стално кретање српског становништва из места у место. За време балканских ратова отишло је у српску војску 7,000 Срба из Америке. [2] Соколска друштва, оснивана зарад јачања слоге и народног јединства пронашли су своје место и у далеким Сједињеним Америчким Државама. Прва српска организација Сокола у САД основана је у Синсинатију. Једно од таквих друштава основано је у Герију, Индијана, месту од посебно значаја за тадашњу српску заједницу у којем је саграђена црква Св. Саве која и дан данас одржава традицију српског народа у овом малом граду. Покрет се тако брзо ширио међу омладином да је до 1915. успостављено 40[3] месних организација.[4] О начину финансирања првих добровољаца сведочи Ђорђе Крстоношић, који је и сам био међу њима и који говори о решености соколских друштава широм САД да скупљају новац у посебан Српски Соколски Ратни Фонд за ослобођење отаџбине.

Међутим, почетних година Великог рата Србија није имала потребу за добровољцима нити је ишта предузимала да се они регрутују и пребаце на ратиште за разлику од Црне Горе чија је мала војска увелико зависила од регрута који су се налазили у исељеништву.[5] Првобитна неутралност САД отежавала је могућности слања српских исељеника у рат као добровољаца али и чињеница да су многи од њих били аустроугарски држављани (Срби рођени у Војводини). Проблем неутралности решаван је преко соколских друштава и помоћи Почасног конзула Србије у Њујорку, Михајла Пупина, док је питање држављанства решавано тако што се незнатан број српских добровољаца пријављивао као Црногорци.

У овом раном периоду, Михајло Пупин,  иако је заговарао да би Србији требало помоћи првобитно финансијски, подухват који је остваривао кроз Српски потпорни комитет у Њујорку, ипак је помогао прихват и транспорт добровољаца, као што је то учинио и капетан Анте Сеферовић, који ће касније постати црногорски конзул у Њујорку. [6] С обзиром да је у то време САД била неутрална држава у погледу Великог рата, слање добровољаца није могло бити организовано званичним путевима већ су српски добровољци самостално спроводили у дело своју жељу да се придруже својим саборцима у Србији. Већ јула 1914. године, пошто је било извесно да се рат не може избећи, стигла је из Северне Америке група од 150 добровољаца и одмах се придружила српској војсци. [7]

Прву америчку заставу на бојно поље, пре него што су САД ушле у рат, однео је српски Соко Станко Комленовић из Детроита, била је то застава која је са једне стране била соколска, а с друге америчка. Један репортер за енглеске новине очевидац је ове заставе на Кајмакчалану 1916. године и сведочи о запрепашћењу немачких официра с обзиром на тадашњу неутралност Сједињених Америчких Држава.[8] Први добровољци, они који су се вратили у Србију 1915, 1916. и 1917. године, потицали су из српских села, мада их је било бројчано мало. Највећа најезда била је 1917-18. године, и то су углавном били Босанци који су подизани по аустријским манирима, и који су били брзи на освету; али до 1918. године велики број Срба који су емигрирали из Лике, српских православних енклава у садашњим административним границама Хрватске, јављали су се на дужност. [9]

Када су САД коначно објавиле рат Немачкој априла 1917, а крајем исте године и Аустро-Угарској, прикупљање добровољаца наишло је на знатну подршку америчке државе и велике симпатије америчке јавности.[10] Пре уласка САД у рат, затражено је од америчке администрације да дозволи званично регрутовање српских добровољаца и њихово слање на фронт. Одобрење је стигло у марту 1917. године,[11] месец дана пре званичног уласка САД у рат. Српски добровољци су се окупили у Чикагу 28. јануара 1918. године, а затим су пребачени у војну базу „Форт Луис“ у Канзасу а на пут ка Бизерти, Срби из Герија кренули су 21. фебруара 1918. године. [12]

С обзиром на различит начин одласка у Србију пре и након ступања САД у рат, као и представљања одређеног броја српских исељеника као Црногораца, изузетно је тешко прецизно одредити укупан број српских добровољаца из САД. Међутим, уколико узмемо у обзир првих 150 добровољаца, затим 5000 добровољаца који су кренули бродовима „Звезда“ и „Европа“ (делом Црногораца, делом Срба из крајева под аустроугарском окупацијом), затим 151 преживели добровољац са лађе „Бриндизи“, и око 9000 добровољаца који су прошли кроз војну базу „Форт Луис“ можемо доћи до броја од 14,301 добровољца.

Узимајући у обзир различите начине и путеве транспорта, као и непотпуне податке, овај број је био несумљиво већи. Добровољци који су пристигли на Солунски фронт по уласку САД у рат били су распоређени у пет српских дивизија. Савезничке снаге су 1. септембра 1918. године кренуле у општи напад на непријатеља, тако да је Солунски фронт пробијен. У том тренутку у српској војсци било је око 10,000 добровољаца међу којима је 6600 дошло из Сједињених Америчких Држава.[13]


ЛИТЕРАТУРА

  1. Видаковић-Петров, Кринка. 2017. Добровољци из Америке. Фабула Ностра. Београд.
  2. Петровић, Илија. 2017. Поменик светих српских раника 1912-1918: прекоморске земље. Београд.
  3. Слепчевић, Перо. 1917. Срби у Америци: белешке о њиховом стању, раду и националној вредности. Женева.

Ерцег, Тодор. 2009. Хроника добровољаца из Америке 1914-1918. прир. Миле Париповић. Бор.

[1] Слепчевић, 18

[2] Слепчевић, 74

[3] Соколска удружења основана су у: Детроиту, Барбертону, Герију, Чикагу, Акрону, Сент Луису, Бјути, Њујорку, Окланду, Стубенвилу, Сан Франциску, Фарелу, Кливленду, Лос Анђелесу, Саут-Чикагу, Стилтону, Милвокију, Лорену, Саут-Бенду, Њу-Брајтону, Бизбију, Њу-Дулуту, Хемонду, Индијана-Харбору, Канзас-Ситију, Индијанаполису, Јунгстауну, Лебанону, Ембриџу, Фрезну, Тонопи, Глобу, Ранкину, Мајамију, Саут-Омахи, Лакавани, Колумбу и Њуварку. Основиали су се и у другим местима, али су били краткотрајни и непознати. Оснивање је престало 1915. године.

[4] Видаковић-Петров, 11

[5] Видаковић-Петров, 11

[6] Видаковић-Петров, 13-14

[7] И. Петровић, 34

[8] Ерцег, 49

[9] Ерцег, 53

[10] Видаковић-Петров, 28

[11] Ерцег, 45

12] http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:666259-Pupin-okupljao-nase-dobrovoljce-u-Americi

[13] И. Петровић, 62


 

О аутору

Михајло Јаковљев

Михајло Јаковљев

Михајло Јаковљев је рођен 16.8.1995. у Смедереву. Основне академске Међународне студије завршио је 2018. године на Факултету политичких наука Универзитета у Београду. Академске 2017/18. био је председник Тимске иницијативе младих, студентске организације на Факултету политичких наука.
Учествовао је у реализацији пројекта Центра за друштвени дијалог и регионалне иницијативе под називом „Амерички избори 2016“.

Поделите на друштвеним мрежама