Претрага:
 

Почетак рата: Америчко-српски (југословенски) односи 1939-1941. године

Почетак рата: Америчко-српски (југословенски) односи 1939-1941. године

У периоду од 1939. до 1941. године Југославија се нашла у незавидном положају двоструке поларности. У сфери спољних послова била је разапета између две политичке осе које су почеле активну борбу за њену наклоност. Најснажнију позицију, узроковану предратном спољном трговинском политиком, имала је Немачка, чији су званичници активно радили на повезивању економске зависности са политичком. Са друге стране, Велика Британија и Сједињене Америчке Државе[i] били су природни савезници који су настојали да одврате југословенске званичнике од потписивања Тројног пакта. Унутрашња сфера показала се подједнако значајном, народ Југославије није имао једнодушно мишљење о томе шта би влада требало да учини, западни део земље се залагао за јачање сарадње са земљама Осовине и евентуално потписивање Тројног пакта док се источни део земље томе снажно противио. Пронаћи решење које неће изазвати одмазду ни Осовине ни Савезника и при том водити унутрашњу политику очувања државног јединства био је непремостив проблем у којем се нашла Југославија.

Почетак рата

Кнез Павле

У међуратном периоду Југославија постаје економски зависна од Немачке.[ii]  У том периоду постојала је супротстављеност у унутрашњој и спољној политици намесника кнеза Павла и председника владе Милана Стојадиновића. Кнез Павле је често контактирао званичнике Велике Британије како би поспешио трговину и направио равнотежу у односу на Немачку док је Стојадиновић снажно заговарао наставак сарадње са земљама Осовине. Упркос настојањима кнеза Павла, Немачка је успела да апсорбује 50% југословенске спољне трговине. Уочи избијања Другог светског рата, Немци су знали да могу да упропасте целу југословенску привреду ако само престану куповати југословенске пољопривредне производе.[iii] Када је 1939. године избио рат, Југославија је прогласила независност, као и Сједињене Америчке Државе, настојећи да линијом мањег отпора упути на растућу поларизацију у унутрашњој сфери која спречава постизање снажног консезуса по питању уласка у рат.

Америчко-југословенска (српска) сарадња у периоду од 1939. до 1941. године може се поделити на три периода. Први траје до 25. марта 1941. и обухвата напоре САД да подстакну Југославију на отпор нацистичкој агресији. У другом периоду доминира преокрет у односу према Југославији као једној од држава Осовине. Трећи период започиње избијањем пуча 27. марта и представља период одушевљења Сједињених Америчких Држава спремношћу југословенског (претежно српског) народа да се бори за своју независност, који траје до 16. маја 1941. године.

У оквиру првог периода америчко – југословенске (српске) сарадње 1939-1941. године, можемо издвојити три значајна фактора: војни, економски и дипломатски. Војни фактор обухвата покушаје очувања и одбране југословенске неутралности јачањем наоружања југословенске војске чији је највећи део стизао из чехословачке фабрике „Шкода“. Како су у Европи полако нестајали извори снабдевања, југословенска влада се обратила Сједињеним Америчким Државама. Задатак је званично поверен Константину Фотићу, првом југословенском амбасадору у Сједињеним Америчким Државама. Кнез Павле је овај задатак лично поверио и Давиду Албали, специјалном делегату при Југословенском Краљевском посланству у Вашингтону, који ће затим у сарадњи са Фотићем радити на остварењу овог задатка. Константин Фотић је по повратку у Вашингтон посетио Самнера Велса, државног подсекретара САД, којем је доставио списак војних потреба након чега је Велс обавестио председника Рузвелта о разговору. У америчкој администрацији овај задатак поверен је помоћнику секретара за рат Луису Џонсону, који је Фотићу ставио да знања да се наоружање може добити једино посредством приватних произвођача с обзиром да су САД и даље у неутралном положају. Почетком фебруара 1941. године југословенска влада је у Њујорк послала теретни брод „Босиљка“ да превезе ратни материјал. На овом примеру јасно се може уочити америчко настојање да помогне југословенској влади али и уверење да она неће променити политику отпора.

Фотић је приметио да се у Сједињеним Америчким Државама реакција на свако ново Хитлерово освајање одиграва по устаљеном обрасцу. Министарство финансија САД би, по пријему вести о потписивању Тројног пакта, најновију жртву казнило замрзавањем њених средстава у САД али би дипломатски односи остали донекле непромењен.[iv] Питање југословенских финансијских средстава у САД чини економски фактор првог периода америчко – југословенске (српске) сарадње 1939-1941. године. Имовина југословенске владе износила је око 50 милиона долара у злату и 22 милиона у другим облицима имовине.

  Предвече 14. марта 1941. године, Фотић је обавештен да је влада САД узнемирена због налога који је југословенска влада упутила Банци федералних резерви у Њујорку да се 10 милиона долара пребаци у Бразилску банку. Велс је потом замолио Фотића да југословенској влади пренесе председникова уверавања „да за југословенско злато нема сигурнијег места но што је Федерална банка, а да председник лично гарантује да ће ово злато бити коришћено искључиво за потребе Југославије и њених народа.“[vi]  Четири дана касније, Федералној банци стигао је нов налог да се из југословенских резерви пренесе 15 милиона долара, овога пута у Аргентину. Фотић истиче у својим мемоарима неповољан утисак који су ови захтеви оставили на председника Рузвелта, јер их је он сматрао пресудним наговештајем да је југословенска влада донела одлуку да потпише Тројни пакт. Фотић је подсекретару Велсу рекао у којој је мери лично узнемирен и предложио је да председник без одлагања замрзне сву југословенску имовину уколико налог не буде повучен, нагласивши да би та мера била у складу са интересима Југославије, јер би онемогућила да злато доспе у Хитлерове руке.[vii]  Константин Фотић био је службеник који је своју улогу у Сједињеним Америчким Државама примарно подредио својој перцепцији југословенске државе а тек потом њеној влади. Налог за трансфер 15 милиона долара је повучен 19. марта, међутим, овај догађај остаће у сенци сазивања Крунског савета који представља увертиру југословенског потписивања Тројног пакта.

Почетак рата

27. март

Комплементарно деловању Константина Фотића, у Југославији је била изразито наглашена дипломатска активност америчког посланика Артура Блис Лејна. У циљу подстицања југословенског отпора нацистичкој агресији и утицају, Лејн је често разговарао са највишим званичницима југословенске владе што указује на дипломатски фактор првог периода америчко – југословенских (српских) односа 1939-1941. године.  Разматрајући целокупну делатност Артура Блис Лејна могу се посебно издвојити два разговара са кнезом Павлом. Један је вођен 20. марта 1941, дан након одржавања Крунског савета на којем је одлучено југословенско потписивање Тројног пакта и други, одржан 22. марта исте године, који је представљао последњи дипломатски покушај америчког званичника. Артур Блис Лејн је на приватној вечери са кнезом Павлом и кнегињом Олгом навео три аргумента. Прво је подсетио Кнеза да потписати пакт значи нанети ударац једином савезнику, Грчкој, родној земљи кнегиње, потом је сугерисао да је јавно мњење против потписивања Пакта и на крају указао како Југославија има повољан географско-стратешки положај за одбрану. Кнез Павле, који је деловао хладнокрвно, тужно и уморно, признао је да Пакт није никаква гаранција од евентуалног немачког напада и да само у случају да Југославија буде нападнута након што јој буду дате посебне гаранције, народ ће се уједињено борити. У погледу јавног мњења истакао је да оно не постоји и да заправо постоји само дубоко и трагично разједињена земља и на крају да географско-стратешки положај нема значаја с обзиром да ће се све суседне земље ујединити у нападу на Југославију како би поделили њену територију.[viii]  Жустра размена аргумената која се водила између ових личности најбоље се може осликати речима Давида Албале који је описујући рат говорио да долази „до схватања да је рат у ствари сукоб двеју по својој природи дијаметрално различитих концепција, концепција освајања туђих територија и насилног подјармљивања других народа против концепције међународне сарадње, засноване на начелима мира, слободе и морала, или, краће, концепција терора против концепције правде, и да је према томе потребно да свака држава на свету данас јасно заузме став према њима, то јест да се недвосмислено определи за коју је страну.“[ix] Обавештен о одлуци Крунског савета, председник Рузвелт је учинио последњи покушај да наведе кнеза Павла да преиспита ову одлуку. Примајући Артура Блис Лејна увече 22. марта, кнез Павле му је рекао како нема другог избора но да се помири са потписивањем Тројног пакта.[x] Америчког посланика уверавао је да ова мучна али неизбежна одлука нимало не умањује његову наклоност према савезницима, нарочито председнику Рузвелту, која ће остати непромењена. Замолио је америчког посланика да председнику пренесе захвалност за интересовање које је показао за Југославију, и изразио наду да ће председник и америчка влада разумети југословенску ситуацију. Лејн је овај разговор протумачио као знак да је окончан један период у односима између две државе и да ће Југославија, у свом новом међународном положају, бити приморана да ослаби везе са Сједињеним Америчким Државама. [xi]

Дипломатска борба у Београду помно је праћена широм Европе и давала наду, посебно народима окупираних земаља, да је Хитлер наишао на отпор који неће моћи лако да савлада.[xii]  Нада је утихнула већ 25. марта 1941. године када Југославија потписује Тројни пакт. Уследиле су реакције разочарења британске и америчке владе која није очекивала да ће народ који је у њиховим очима стекао светску славу током Првог светског рата сада бити на страни непријатеља. Сутрадан су замрзнута сва југословенска финансијска средства док је Велс на конференцији за штампу изразио своје разочарење и објавио да су САД вредно радиле како би спречиле југословенско потписивање Тројног пакта.[xiii]  Уследило је егзистенцијалних 48 сати сабласне тишине на Балкану. Потписивањем Тројног пакта Југославија је бачена у бестежинско стање, без икакве гравитације која би је усмерила ка вечним идеалима на којима је изграђена. Безброј дилема покренуто је у том кратком временском периоду који је избрисао основни југословенски идеал непристајања на компромис када су у питању независност земље и лична слобода.

Двадесет седмог марта, Винстон Черчил је одушевљено у Доњем дому саопштио: „Рано јутрос Југославија је нашла своју душу.“ Вођена одлучним противљењем српског народа потписивању Тројног пакта, група млађих официра извршила је државни удар, без крви и без икаквог отпора. Прве спонтатне манифестације београдског становништва после државног удара биле су испред америчког посланства, где су људи клицали представнику те велике републике, која је за њих представљала симбол свих њихових идеала слободе и демократије.[xiv] „Наше посланство је 27. марта читавог дана било опседнуто посетиоцима, знаним и незнаним, који су долазили да изразе саосећање и најбоље жеље за Југославију, као и дивљење за храброст коју су Срби показали.“[xv]  Председник Рузвелт је послао телеграм краљу Петру II у којем је упутио искрене жеље за слободу и независност Југославије која је пронашла своје утемељење и свој вековни пут. Политика САД према Југославији поново се преокренула и сада се снажно залагала за пружање помоћи југословенском народу. Иако је сада Савезнике поново имала на својој страни, Југославија је морала да се суочи са Хитлером, задатак који су унутрашња неслагања и одуговлачење у формирању нове владе додатно отежали. У недељу 6. априла, Хитлер је наредио бомбардовање Београда и напад на Југославију. У Вашингтону је вест о нападу примљена у напетој атмосфери када је државни секретар одржао хитне консулатације са разним владиним службама и са Црвеним крстом, како би установио најбржи начин да се помогне Југославији.[xvi] Председник Рузвелт као и остатак државног врха чврсто су стајали на страни Југославије са дивљењем пратећи „храбру самоодбрану народа Југославије, која представља најсветлији пример њиховог традиционалног јунаштва.“[xvii] Нажалост, неорганизованост југословенске одбране узрокована унутрашњим противречностима имала је за последицу брз и неочекиван слом отпора који је изненадио савезнике. Председник Рузвелт и влада Сједињених Америчких Држава пратили су нападе нациста и освајање Балкана али су наставили да краља и владу уверавају у своју наклоност. Последњи амерички представник у Југославији, Артур Блис Лејн, напустио је Југославију 16. маја 1941. године. У наредним годинама САД смањују утицај у Југославији и уласком у рат, окрећу се конкретним мерама које ће на крају довести до савезничке победе.

За разлику од приморано прагматичне политике кнеза Павла, Петар II Карађорђевић, са својих седамнаест година, у разговору са генералом Косићем 26. марта 1941. године, нагласио је да аргументи за потписивање Пакта могу бити убедљиви и логични само за некога ко је лишен националног поноса и да чврсто верује да међу становништвом Југославије постоји само незнатна мањина без националног поноса те да би већину тих људи требало тражити у администрацији.[xviii] Петар II је покушао трезвено да приступи немогућој ситуацији у којој се нашао, био је збуњен и разапет између патриотских осећања која је делио са својим народом и прагматичног размишљања које никад није разматрао као трајно решење. Петар II, као и већи део српског народа, дао је примат првој опцији, ирационалној и традиционалној црти која се не може разумети и логично објаснити, то је била нијанса која је поделила Југославију, миленијумска борба разума и идеала, српска или можда балканска митологија. Кнез Павле је пративши линију прагматичног размишљања, донео одлуку са којом се ни сам није могао помирити али због своје изморености и лидерске неспремности, уверавао је себе и друге да је то било најбоље решење и изабрао је своју нијансу. „Је ли боље краљу предати нетакнуту или упропашћену земљу?“, упитао је кнез Павле Артура Блис Лејна који му је самоуверено одговорио како би краљу морао предати земљу због које се краљ неће срамити, земљу која се борила да сачува слободу. У изборима који су обликовали будућност балканских држава и народа постоји лепота и безнађе, нема тачних и нетачних избора, само сурове балканске нијансе.


Литература:

  1. Фотић, Константин. 1995. Рат који смо изгубили – Мемоари. Вајат. Београд.
  2. Карађорђевић, Петар II. 1990. Живот једног краља: мемоари Петра II Карађорђевића. Ново дело. Београд.
  3. Орескович, Џон Роберт. 1983. American-Yugoslav relations, 1941-1946. Dissertations and Theses. Portland State University. Paper 3389.
  4. Хоптнер. Јакоб Б. 1972. Југославија у кризи 1934-1941. Ријека.
  5. Лопичић. Ђорђе. 2010. Др Давид Албала: Специјални делегат при Југословенском Краљевском посланству у Вашингтону 1939-1942. Теовид. Београд.

[i] Амерички званичници нису били упознати са политичком ситуацијом у Југославији 1940. године; балканске земље су биле место где су избијали ратови и политика није имала смисла за аутсајдере стога ће бити потребан убрзани курс анализе овог региона током рата пре него што Сједињене Државе могу разумети ово подручје.

[ii] Хоптнер уочава два кључна елемента овог тренда:  Прво, југословенски извоз у Француску и Велику Британију, две земље према којима је идеолошки и политички Југославија били оријентисана, био је мањи од увоза у Италију која је сматрана противником; Друго, улога Немачке као увозника југословенских производа постајала је све важнијом, па је на крају достигла и чак престигла Италију која је била на првом месту.

[iii] Хоптнер, 134

[iv] Фотић, 29

Фотић, 50

[vi] Фотић, 50

[vii] Фотић, 52

[viii] Хоптнер, 234-235

[ix] Лопичић, 115

[x] Фотић, 55

[xi] Фотић, 55-56

[xii] Фотић, 59

[xiii] Орескович, 31

[xiv] Фотић, 63

[xv] Фотић, 64

[xvi] Фотић, 74

[xvii] Председник Рузвелт шаље телеграм 7. априла краљу Петру II у којем га је уверавао да ће Сједињене Америчке Државе убрзо обезбедити сву могућу материјалну помоћ.

[xviii] Карађорђевић, 102

О аутору

Михајло Јаковљев

Михајло Јаковљев

Михајло Јаковљев је рођен 16.8.1995. у Смедереву. Основне академске Међународне студије завршио је 2018. године на Факултету политичких наука Универзитета у Београду. Академске 2017/18. био је председник Тимске иницијативе младих, студентске организације на Факултету политичких наука.
Учествовао је у реализацији пројекта Центра за друштвени дијалог и регионалне иницијативе под називом „Амерички избори 2016“.

Поделите на друштвеним мрежама