Претрага:
 

Почеци економске сарадње Србије и САД

Почеци економске сарадње Србије и САД: успостављање и развој економских односа до Великог рата (1881−1914)

Вишевековна борба српског народа против Османског царства успешно је приведена крају 1878. године на Берлинском конгресу, када је одлуком великих европских сила Кнежевини Србији призната државна независнот. Стицањем суверенитета Србија је стекла могућност да аутономно уређује дипломатске односе са другим земљама, као и да закључује трговинске уговоре у складу са сопственим интересима.

Већ наредне године Србија је закључила неколико трговинских конвенција, које су, с обзиром да је у привредном смислу спадала у ред сиромашнијих земаља Европе, били од малог значаја. У то време 90% трговинске размене одвијало се са суседном Аустроугарском и Турском, те су отуда ови први уговори имали искључиво политички значај. Премда мала балканска држава, окружена Хабзбуршком и Османском империјом, Кнежевина Србија је овим споразумима почињала да храбрим корацима изграђује свој међународни статус.

Успостављање дипломатских и трговинских односа Србије и Сједињених Америчких Држава одиграло се на самом почетку 80-их година 19. века. САД су у годинама после Берлинског конгреса почеле да воде активнију политику на европском континенту. Разлог за то налазио се у чињеници да са америчка привреда услед процеса индустријализације налазила у великом узлету, те су стога амерички привредни кругови тражили могућност да вишкове индустријске робе пласирају на страна тржишта.

Џон Касон (John Kasson)

Џон Касон (John Kasson)

Дипломатска служба САД играла је значајну улогу у привредној експанзији, јер су њене дипломате у Европи и свету биле на одређени начин и трговински агенти, који су испитивали потенцијале локалних тржишта. Један од таквих био је Џон Касон (John Kasson), амерички посланик у Бечу, који је предложио Стејт Департменту да успостави конзуларне односе са Србијом. Кључни аргумент Џ. Касона био је пораст потражње индустријских производа, који су се до тада готово искључиво увозили из Хабзбуршке монархије.

Касонова иницијатива је уродила плодом и конзуларни односи су успостављени потписивањем званичног документа под називом „Конвенција између његовог височанства књаза српског и Уједињених Држава Америчких, која одређује права, имунитете и привилегије консуларних агената“. Непосредно по склапању дипломатских односа Касон је добио одрешене руке да са српском владом преговара о закључивању трговинског уговора. Нацрт трговинског уговора заснивао се на праву најповлашћеније нације и либералних концепција које су тада биле на снази у већем делу света. Иако су неке одредбе наишле на критику председника владе Јована Ристића, текст је Касоновом предусретљивошћу убрзо усаглашен, а тиме су се стекли услови да споразум буде закључен.

Међутим, оба актера српско-америчких преговора нису дочекала да поменути преговоре доведу до краја. Владу Јована Ристића сменила је напредњачка влада Милана Пироћанца, те је српску страну по овлашћењу нове владе наставио да заступа Чедомиљ Мијатовић, док је нови актер преговора са америчке стране постао Јуџин Скајлер (Eugene Schuyler), нови генерални конзул САД у Букурешту. Они су 28. јуна 1881. парафирали усаглашени текст Трговинског уговора и Конзуларне конвенције, да би та два документа званично потписали 2. октобра 1881. године.

Сви чланови овог билатералног трговинског уговора писани су у духу економског либерализма и заснивали су се на клаузули највећег повлашћења и реципроцитета. Ови принципи недвосмислено сведоче да су САД признале Србији право на сарадњу на потпуно једнакој основи, као што је то важило за сваку другу независну и међународно признату државу, када је у питању билатерална сарадња у области трговине.

Ратификација споразума са српске стране спроведена је у Народној скупштини 3. фебруара 1882. године, док је Сенат америчког Конгреса то учинио, без претходне дебате и евентуалних амандмана, 5. јула исте године. Овим је започела економска сарадње једне мале европске државе, доминантно аграрне привредне структуре, и индустријског гиганта у настајању, који је већ крајем 19. века попримао обрисе водеће светске силе.

Међусобни привредни односи у прве две деценије сарадње, упркос почетном узбуђењу после успостављања, били су готово занемарљиви. Велика очекивања српских влада у погледу трговинске размене и улагања америчког капитала у Србију нису се испунила. Обим размене и интересовање америчких привредника за српско тржиште и производе била су испод очекивања двеју страна. Интереси америчких компанија и појединаца били су углавном усмерени на концесије за истраживање рудних налазишта у Србији, извођење грађевинских радова и оснивање грађевинских фирми, као и на развој прехрмбене индустрије (пре свега капацитета за прераду  и конзервирање меса и поврћа).

Јуџин Скајлер (Eugene Schuyler)

Јуџин Скајлер (Eugene Schuyler)

Слободно се може рећи да су се у поменутом периоду упознавали потенцијали српског тржишта и да је мали број америчких држављана наговештавао већи продор америчких пословних интереса у Србију. То су углавном били дипломатски представници САД-а који су били на служби у Краљевини Србији. Тако је први амерички дипломата акредитован на српском двору, Ј. Скајлер, по доласку у Београд послао детаљан елаборат у Вашингтон под називом „Рудници и рудно богатство у Србије“, у коме је изнео детаљан преглед минералних налазишта и историјат њихове експлоатације од најстаријих времена.

Потоњи дипломатски представници су обавештавали Стејт Департмент и о другим привредним приликама у Србији, не само о минералним богатствима, већ и о стварима попут достигнутог развоја саобраћајне инфраструктуре, стања српских финансија, царинском систему и тарифама, прописима о увозу и продаји лекова итд. Заправо, амерички вицеконзули и поред тога што су били дипломатски представници своје земље у Србији, били су на својеврстан начин инвеститори и бизнисмени који су тражили своју прилику за добру зараду.

Робна размена две земље, иако скромног значаја у прве две деценије сарадње, избијањем Царинског рата Србије и Аустроуграске 1906. године добила је нови замах. Србија је у том сукобу почела постепено да се економски еманципује и открива нова тржишта за своје производе. О порасту међусобне трговине речито сведочи податак да је обим размене са САД током Царинског рата против Хабзбуршке монархије био једнак оном из претходне двадесет две године.

Бакарна руда и други минерали почели су драстично да поправљају биланс српске размене. Од успостављања односа до Великог рата увоз из САД-а често је флуктуирао и углавнпом се кретао око 3% укупне размене коју је Србија обављала са иностранством. Док се, са друге стране, просечна годишња стопа извоза кретала око 1%. Преглед робне структуре извоза и увоза показује структуру двеју привреда.

Разноврсност и широка лепеза робе која се увозила из САД указује на привредну снагу оба партнера. У увозу су предњачили артикли попут петролеума, нафтних деривата, сирова кафа, сирове коже, израђени кожни ђонови, разни зачини, хемикалије, боје, егзотични мириси, маслиново уље, конзервирани производи и друго. Извоз Србије у САД de facto је био симболичног карактера.

Робна структура српског извоза осликавала је привредну неразвијеност земље, која је тек закорачила у процес индустријализације. У почетку су главни артикал српског извоза биле суве шљиве. Међутим, у извозу српске суве шљиве крајем 19. века дошло је до озбиљног поремећаја, као последица све оштрије конкуренције других земаља, пре свега Француске. На светском тржишту тада се појављују озбиљни приговори на рачун квалитета српске шљиве, па су многи контингенти тих година били враћени у Србију. Од 1908. суве шљиве нестају са робне листе српског извоза у САД, а главна ставка извоза постаје бакар и његове легуре произвођене у Борским рудницима.

Експорт бакра био је врло компликован првенствено због оскудице модерних превозних средстава, а обављан је посредством француских и немачких фирми. Значај борског бакра био је у томе што је садржао одређене количине злата и сребра, који су касније у америчким рафинеријама путем електролизе одвајани од бакра.

Табела 1: Трговински односи Краљевине Србије и САД (у хиљадама динара)

ГОДИНА Извоз из Србије Увоз у Србију Укупно Салдо
1884 2.376,2 2.376,2 – 2.376,2
1885 527,9 527,9 – 527,9
1886 1.301,9 1.301,9 – 1.301,9
1887 247,8 247,8 – 247,8
1888 241,0 1.187,9 1.428,9 – 946,9
1889 107,4 1.080,9 1.188,3 – 973,5
1890 79,8 1.620,5 1.700,3 – 1.540,7
1891 1.558,9 1.558,9 – 1.558,9
1892 1.612,4 1.612,4 – 1.612,4
1893 1.595,2 1.595,2 – 1.595,2
1894 1.447,1 1.447,1 – 1.447,1
1895 1.162,6 1.162,6 – 1.162,6
1896 1.427,7 1.427,7 – 1.427,7
1897 1.350,1 1.350,1 – 1.350,1
1898 1.053,2 1.053,2 – 1.053,2
1899 1.077,8 1.077,8 – 1.077,8
1900 1.119,6 1.119,6 – 1.119,6
1901 1.190,6 1.190,6 – 1.190,6
1902 941,4 941,4 – 941,4
1903 766,5 766,5 – 766,5
1904 1,0 745,3 746,3 – 744,3
1905 1.298,9 1.298,9 – 1.298,9
1906
1907 2,6 186,0 188,6 – 183,4
1908 1.985,6 474,0 2.432,6 + 1.511,6
1909 3.005,1 869,9 3.875,0 +2.135,2
1910 3.867,4 1.011,3 4.878,7 +2.856,1
1911 3.609,3 2.135,7 5.745,0 +1.473,6
1912 3.921,6 1.283,1 5.204,7 + 2.638,5
УКУПНО 12.955,4 32.649,2 45.602,6 – 19.695

Прве три деценије српско-америчке економске сарадње могу се окарактерисати као период у коме су се обе државе трудиле да се боље упознају и истраже привредне потенцијале. На првом месту иницијативу су давали амерички држављани, који су крстарећи Србијом, градили привредне везе које ће тек по завршетку Великог рата дати прве веће плодове.

Рат који су Србија и остале балканске хришћанске државе повеле против Турске 1912. године наговестио је крај економске сарадње коју је Краљевина Србија као суверена држава обављала са САД. Убрзо по завршетку Првог и Другог балканског рата, материјално и људски ослабљена, Србија се нашла у вртлогу Првог светског рата.

Иако су поменути ратови спречили нормализовану (мирнодопску) привредну сарадњу, САД су почевши од почетка ратова Србије за ослобођење и уједињење 1912. године, почеле да пружају велику хуманитарну и финансијску помоћ, која ће се наставити и после завршетка рата.


О аутору

Борис Томанић је рођен у Београду 1990. Студије историје уписао је 2009. на Филозофском факултету у Београду, где је дипломирао 2014. на Катедри за историју Југославије. Мастер диплому је стекао 2016, а докторске студије уписао је 2017. на истом универзитету. Од марта 2016. био је ангажован као спољни сарадник Музеја жртава геноцида, а од септембра 2017. до априла 2018. радио је у Архиву Југославије у Београду. Истраживачка интересовања усмерена су ка ратним злочинима почињеним у Првом и Другом светском рату у југоисточној и источној Европи, војним формацијама које су дејствовале у Југославији током Другог светског рата, друштвеним приликама у Краљевини Југославији и спољнополитичкој делатности социјалистичке Југославије. Добитник је награде Института за савремену историју за најбољи мастер рад на Катедри за историју Југославије у 2016. Од маја 2018. запослен је у Институту за савремену историју.

 

Александар Ракоњац је рођен 9. априла 1990. године у Бајиној Башти. Основне и мастер академске студије историје завршио је на одељењу за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду, а тренутно је докторанд на Катедри за историју Југославије на истом факултету. Добитник је награде за најбољи рад из економске историје Балкана за 2015. годину, који додељују издавачка кућа „Архипелаг“ и „Centar za liberalno-demokratske studije“. Тема интересовања везане су за привредну обнову Југославије после Другог светског рата, индустријализацију и електрификацију током спровођења Првог петогодишњег плана, привредну сарадњу ФНРЈ/СФРЈ са светом и задругарство као алтернативни модел привредног развоја. Био је стипендиста Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије, а тренутно ради на Институту за новију историју Србије као истраживач-приправник.

 

Марко Милетић је рођен 25. априла 1990. године у Ужицу. Завршио је основне и мастер студије историје на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Тренутно је докторанд на истом факултету. У фокусу његовог интересовања налази се војна, економска и дипломатска историја Југославије. Ради у Архиву Југославије.

Поделите на друштвеним мрежама