Претрага:
 

Опијум, вино и шљивовица: Како смо „кварили“ Америку

Шира тематска област: Односи Србије и САД у периоду између два светска рата

Наслов пројекта: Невидљиве везе – научни, културни, просветни и друштвени односи Србије (Југославије) и САД у међуратном периоду

Истраживачки текст бр. 4

Опијум, вино и шљивовица: Како смо „кварили“ Америку

Зачеци комерцијалне размене Србије и САД били су трговачки споразуми с краја 19. века. Трговина између две удаљене и саобраћајно прилично неповезане земље била је на релативно ниском нивоу током наредних деценија. Примера ради, почасни конзул у Питсбургу Коста Унковић, 1933. године пише како се „трговина између Америке и Југославије заправо не опажа нити има утицаја на економски живот једне и друге стране“. Унковић сматра како би Југославија у Америку могла успешно да извози боксит, хмељ и дуван, а да би у супротном правцу могло да се нађе тржиште за америчко стакло, памук, аутомобиле, машине и бензин; али изражава жаљење што се размена у тим областима још увек не развија. Упркос конзуловим критикама, постојала је једна област производње у којој је трговина цветала – у буквалном смислу те речи. Читаоци ових редова су сигурно бар једном у животу, нарочито од припадника средње или старије генерације, могли да чују конвенционалну мудрост о томе како „Америка квари нашу децу“ – било насилним видео игрицама, нетипичним животним стиловима или пролиферацијом газираних пића са високим садржајем шећера. У овом тексту, бавићемо се једним интригантним аспектом југословенско-америчких односа, који служи као сведачанство времену када је наша земља „кварила“ Американце. Говоримо свакако о масовном извозу опијума из Краљевине Југославије у САД; а део текста ће бити посвећен и начинима на који је Краљевина тј. њена индустрија алкохола дочекала завршетак прохибиције у САД.

Пре свега, треба нагласити да се опијум у то време није користио искључиво као наркотик. Његова примарна употреба налазила се у фармацеутској индустрији, најпре због снажног аналгетичког дејства. Један од најпознатијих медицинских деривата опијума је морфијум, тј. морфин, ефикасно средство за „убијање“ болова. Лекари су међутим рано приметили да је морфин изузетно зависан, те је крајем 19. века синтетисан нови производ, наводно као неадиктивна супституција морфина, а уједно и као лек против дечјег кашља: хероин.

Хероин компаније Бајер, рекламиран као лек против болова и кашља који не изазива зависност

Хероин компаније Бајер, рекламиран као лек против болова и кашља који не изазива зависност

И поред раширене медицинске употребе, једна процена с почетка 20. века каже да се тек нешто више од половине опијума легално прерађује – а остатак се директно конзумира од стране рекреативних уживалаца и зависника, пре свега на Далеком Истоку и у Северној Америци. Адиктивна својства опијума су била позната од најстаријих времена, нарочито у Кини, где је пушење ове супстанце било веома распрострањено. Традиција тзв. „опијумских јазбина“ се ускоро проширила и у САД, највише захваљујући кинеским емигрантима.

            Опијум, супстанца која се добија из чаура мака, производио се масовно на подручју Старе Србије, односно данашње Македоније, пре свега због повољних климатских услова и погодног тла. Османски земљопоседници су у засадима мака видели прилику да увећају приходе од своје земље, тако су прва поља мака засађена 1835. године у околини Штипа. До краја века, ова култура се проширила на подручје Велеса, Струмице, Кочана, Тиквеша, па и до Скопља; нису је узгајали само поседници, већ и обични сељаци. Локално становништво је наставило да се бави истом делатношћу и након ослобођења у Балканским ратовима, а свој интерес у овом уносном бизнису је убрзо препознала пословна и политичка елита Краљевине. У то време, око 14 хиљада хектара је било засађено маковим пољима, а македонски опијум се убрзо прочуо по свом квалитету, што је условило високу тражњу на светском тржишту. Стална комисија за опојне дроге је проценила да се у сливу Вардара производи око 70 тона сировог опијума годишње, што у том тренутку чини готово 30% светске производње. Наша земља је постала толико позната по извозу опијума, да је један савременик изјавио како је за њега „Јужна Србија без опијума исто што и Француска без винограда“.

Америчке фирме су још 1922. године послале упите дипломатским представништвима Краљевине СХС о могућности увоза, након што је конзул из Њујорка послао брошуру о узгоју опијума у Јужној Србији фабрикама из домена хемијске и фармацеутске индустрије. Неколико година касније, преко Трговачко-индустријске коморе у Скопљу долази до повезивања четири највећа трговца из Македоније са три заинтересоване америчке фабрике. Македонски опијум улази на америчко тржиште 1929. године, а извоз већ у првој години достиже вредност од 21 милиона динара. Архивска грађа бележи писмо из 1933. компанија Мерк (енг. Merck & Co.) и Малинкродт (енг. Mallinckrodt), и данас једних од највећих фармацеутских компанија на свету, које се жале Посланству Краљевине због кашњења у испорукама опијума из Југославије; као и одговор Министарства трговине и индустрије о нешто слабијој берби и проблемима са паковањем опијумске масе који су условили кашњење. И поред ових проблема, поменуте компаније настављају трговину са Југославијом, очигледно поштујући висок квалитет овдашњег производа: Малинкродт је исте године поручио нову пошиљку; а забележено је и да су 1936. године највећи купци и даље били Мерк са 300 сандука (готово 22 тоне) и Малинкродт са 200 сандука (14.5 тона). Преко 90 процената легалног југословенског извоза је одлазило у Америку, а мање количине су извожене у Немачку и Јапан.

Огроман и лукративан бизнис производње опијума није пролазио без трзавица. Процењено је да је од 1920. до 1932. у бербама добијено око хиљаду тона сировог опијума, а да је у истом периоду извезено тек нешто више од 800 тона. Разлика у производњи је, како се претпоставља, завршила на црном тржишту усмереном ка зависницима. Како су у ову грану нарочито инвестирале банке, у марту 1933. због мањка резерви опијума и лажирања документације ухапшено је целокупно руководство Привредне банке за Јужну Србију, али и челници Велешке и Виничке банке. Постоје индиције да су вишкови опијума илегалним каналима одлазили преко Солуна ка Турској и даље на Далеки Исток – југословенски граничари су га неретко налазили скривеног у пољопривредним производима из Македоније: у пасуљу, сиру, па чак и у риби.

Међународна заједница је у више наврата покушала да се избори са растућим глобалним проблемом зависности. Друштво народа је иницирало потписивање међународних конвенција о опијуму (1925); о ограничењу производње опојних дрога (1931); као и о сузбијању недозвољене трговине опојним дрогама (1936). Иако је Југославија била међу потписницама, одредбе нису строго поштоване. Треба поменути и да је приступање овим конвенцијама изазвало велико негодовање у Краљевини и бројне протесте, нарочито од стране привредника и политичара из Јужне Србије, односно Македоније. Због више афера, нестанка залиха, сумњивих интереса у производњи, безбедносних импликација (финансирање терористичке организације ВМРО великим делом је долазило из кријумчарења македонског опијума ка Бугарској, где је исти прерађиван у неколико илегалних фабрика), као и растућих покушаја међународне регулације, Краљевина одлучује да стави производњу и промет опијума под државну контролу. Тако је 1933. основан Југословенски завод за извоз опијума, а Привилеговано извозно акционарско друштво (ПРИЗАД) је такође формирало Опијумско одељење, једино овлашћено за откуп и извоз ове сировине. Средином тридесетих година је био актуелан и турско-југословенски опијумски картел са седиштем у Истанбулу, званична међудржавна сарадња која је имала за циљ међународно диктирање цена ове сировине, и која је у једном тренутку покривала око четири петине светске производње. Чак је 1936. године Министарство трговине и индустрије подржало изградњу фабрике за прераду опијума у Скопљу, у власништву браће Огњановић – рад фабрике је освештао скопски митрополит Јосиф. Та фабрика је после Другог светског рата национализована, а данас постоји под именом Алкалоид Скопље.

Службено возило Југословенског завода за извоз опијума

Службено возило Југословенског завода за извоз опијума

Крајем тридесетих година полако почиње да опада утицај Краљевине на тржишту опијума. Због бројних несугласица у раду, турско-југословенски картел је пропао. Конкуренција из Ирана и Турске због тога почиње агресивније да наступа на америчком тржишту и да потискује југословенски производ. Током 1936. године САД краткотрајно забрањује увоз југословенског опијума, због спора око једне пошиљке компанији Мерк. Сумња се да је овој забрани „кумовао“ турски утицај. Поред тога, највећу препреку за америчко-југословенске трговачке односе по овом питању представљао је и растући обим кријумчарења илегалних деривата опијума преко Атлантика. Проблем зависности у САД постаје акутан почетком тридесетих година, а процене броја корисника опијума у овој земљи иду и до милион особа. То појачава политички притисак САД, али и Друштва народа, на Југославију. При америчкој амбасади у Паризу делује посебно одељење за праћење и сузбијање кријумчарења, које је често указивало на илегалне активности у вези са трговином опијумом, у чему су неретко саучествовале и југословенске власти. Почетком 1938. из Париза у Београд долазе два агента, који током и након посете снажно критикују Краљевину због млаких реакција полицијских и правосудних органа на пољу сузбијања илегалне трговине наркотицима. Париски уред процењује да је између 8 и 10 тона југословенског опијума годишње завршавало на црном тржишту. Најзад, 1939. године на снагу коначно ступа и Женевска конвенција о сузбијању недозвољене трговине опојним трогама. Сједињене Државе су покушале да у конвенцију унесу одредбе које у потпуности криминализују узгој, производњу и дистрибуцију илегалног опијума, али се крајњи текст ипак ограничио само на кријумчарење. Ипак, одредбе су биле довољно строге да додатно сузбију југословенску производњу. Последњи ударац извозу македонског опијума у Америку задаје избијање Другог светског рата, које прекида трансатлантску трговину – а нови извори што легалног, што илегалног опијума тада постају Иран, Индија и Мексико. У међувремену, развојем технологије крајем тридесетих година 20. века откривени су и бројни синтетички опиоиди, који ускоро улазе у масовну производњу и успешно замењују до тада драгоцени дериват мака.

У зениту трговине опијумом, Југославија је видела своју шансу и у извозу алкохола на америчко тржиште. Прилика се указала са завршетком прохибиције: најављеним укидањем 18. амандмана на Устав САД, којим је првобитно 1920. године забрањена производња, транспорт и продаја алкохолних пића. Након деценије прохибиције, америчкој администрацији постаје јасно да је ова политика у пракси неспроводива и да њено даље форсирање само доприноси порасту криминала повезаног са илегалном трговином алкохолом, па је забрана оповргнута усвајањем 21. уставног амандмана, који је ступио на снагу у децембру 1933. године.

Већ 26. октобра исте године, када је било извесно да процес ратификације уставног амандмана од стране америчких савезних држава тече глатко, Југословенско Посланство из Вашингтона обавештава Министарство иностраних дела како ће од децембра продаја алкохола у САД бити слободна, те упозорава да велики извозници из европских земаља већ раде на пласману вина, ракије и ликера у ову земљу. Посланство апелује Министарство да упути стручњаке који би испитали могућност извоза југословенског алкохола у САД. Апел је поновљен почетком децембра, када је наглашена и хитноћа будући да је постојећа количина алкохолних пића на америчком тржишту „недовољна да задовољи потребе једног великог народа који је много година живео под рестрикцијама прохибиционих закона“. У депеши се наглашава како ће царина на почетку увоза сигурно бити мала, како наставак кријумчарских делатности из времена прохибиције не би био даље подстицан. Депеша завршава закључком да Југославија, осим вина и алкохола, нема могућности да „форсира извоз било којег другог нашег продукта у Америку“, подвлачећи како се ради о великој прилици за нашу индустрију и трговце.

Реклама Краљевског дворског лиферанта Петра Костића

Реклама Краљевског дворског лиферанта Петра Костића, карловачког произвођача бермета, из тридесетих година 20. века. Костић је извозио бермет у Њујорк

Конзулат из Чикага до краја године шаље још неколико депеша, што показује велики интерес који су представништва Краљевине дала овом питању и шанси коју су дипломате виделе у отварању америчког тржишта. Конзулат обавештава о појединачним компанијама заинтересованим за увоз југословенског пића, наводећи да је компанија Arthur Rose затражила дозволу за 350 хиљада галона (1.3 милиона литара). У депеши се међутим износи сумња у тражену бројку, која се сматра претераном и неодговарајућом трговинском потенцијалу наведене фирме, те се понуда конкурентске фирме Палмер означава као много реалнија. Ова компанија је већ ступила у вези са произвођачима из Југославије (Властелинство Турковић Кутјево, Смедеревска виноградарска задруга, Властелинство грофа Елца Вуковар, Творница Clotar Bouvier Горња Радгона итд.) и тражила дозволу за увоз 43 хиљаде галона дестилата и 65 хиљада галона вина. Конзулат наглашава да је око тридесет чикашких фирми добило дозволе за увоз страних вина, па предлаже одржавање изложбе како би се популарисала југословенска производња алкохола, посебно јер за вином из Краљевине тренутно не постоји потражња у САД. У архивима је сачувана и листа америчких компанија са којима су дипломатска представништва ступила у контакт у вези са увозом вина, ракија и ликера у САД – ради се о двадесетак фирми, углавном са подручја Њујорка и Чикага. Поред тога, наведен је и списак југословенских произвођача заинтересованих за извоз у САД. Међу њима се налази већ поменуто Привилеговано извозно акционарско друштво ПРИЗАД, тј. његово Винско одељење; затим Удружење трговаца и индустријалаца из Суботице; неколико вршачких и словеначких винара; произвођач бермета Петар Костић из Сремских Карловаца (Архив Војводине чува фактуре за бермет Костићевог подрума, насловљене на име једне фирме из Њујорка); произвођач вина и ракија из Новог Сада акционарско друштво Браће Кенигштедлер; Радослав Зуткић из Шкаљара у Боки Которској; као и Краљевско повлашћена загребачка дионичка творница ликера Pokorny, претеча данашњег Бадела.

На самом крају 1933. године, Посланство Краљевине из Вашингтона предлаже Заводу за унапређење спољне трговине израду брошуре на енглеском језику, намењене представљању југословенских вина, као и слање узорака пића, те одређивање финансијских средстава намењених за рекламу и промоцију. Дипломате су наглашавале да Југославија у Америци још увек није превише позната ни као држава, а „камо ли као произвођач вина, ракија и ликера“, тако да се пре свега са квалитетом југословенског алкохола морају упознати потрошачи. Посебну шансу Посланство види у шљивовици, која је као пиће позната на америчком тржишту, иако се још увек не зна да је Југославија велики произвођач овог артикла.

Упркос овом труду дипломатских представника да упознају произвођаче и трговце са потенцијалима америчког тржишта, као и да повежу америчке потрошаче и винску индустрију Југославије, обим извоза алкохола никада није досегао висине које је, бар до пред Други светски рат, држао југословенски опијум – извозни артикал по коме смо, како се чини, тих година били најпознатији.


О аутору

Александра Колаковић (Чачак, 1980) је научни сарадник у Институту за политичке студије у Београду. Докторирала је на Филозофском факултету у Београду (2015). Усавршавала се у Француској (стипендиста Владе Француске, L’Université Paris I Panthéon Sorbonne, 2010) и Немачкој (гостујући истраживач, Georg Eckert Institute for International Textbook Research, 2016). До сада је објавила једну монографију, преко 40 научних радова на српском, енглеском и француском језику, аутор је два уџбеника историје и једног лексикона. Руководилац је заједничког пројекта билатералне сарадње у области науке ( Université Paris-Sorbonne Paris IV и Институт за политичке студије), члан British Association for Slavonic and East European Studie, Музејског друштва Србије и мреже France Alumni. Говори енглески и француски, а служи се немачким језиком.

 

Дејан Бурсаћ (Апатин, 1987) је истраживач – сарадник у Институту за политичке студије у Београду, где ради од 2013. године. Објавио је више од 30 радова и других прилога у научним часописима и зборницима у земљи и иностранству. Често је ангажован као гостујући предавач из области политичких наука. Докторанд је на Факултету политичких наука Универзитета у Београду, где је завршио основне и мастер студије. Алумниста Мреже школа политичких студија Савета Европе; Европског фонда за Балкан; Роберт Бош Фондације. Члан научног одбора научне конференције Politics & Society, Универзитета Лучијан Блага у Сибиуу. Говори енглески, служи се немачким језиком.

Поделите на друштвеним мрежама