Претрага:
 

Одржавати Тита на површини

„ОДРЖАВАТИ ТИТА НА ПОВРШИНИ“

ЕКОНОМСКИ ОДНОСИ ЈУГОСЛАВИЈЕ И САД ПОСЛЕ ЈУГОСЛОВЕНСКОГ СУКОБА СА ИНФОРМБИРООМ

Крај Другог светског рата, иако је донео дуго очекивани мир, није оставио европски континент без политичких тензија. Ратом разорена Европа подељена је „Гвозденом завесом“ на Исток и Запад, који су се налазили под утицајем Совјетског Савеза и Сједињених Америчких Држава. У таквим оклоностима Југославија се нашла у совјетској интересеној сфери, као важан савезник „прве земље социјализма“. Такав положај је морао да се одрази и на њене односе са западним земљама. Ситуација је била додатно оптерећена директном конфронтацијом Југославије са САД, Великом Британијом, Француском, Италијом и Грчком, због грађанског рата у Грчкој и неслагања у вези са питањем Трста и Јулијске Крајине.

Сукоб Југославије са СССР-ом и земљама Информбироа који је започео 1948. године довео је земљу у незавидан положај. Већ од раније сукобљена са западним земљама, Југославија је изопштена из блока држава „народне демократије“. Како би разбила изолацију у којој се нашла, Југославија је морала да занемари идеологију и да излаз из тешке ситуације потражи у сарадњи са земљама Запада, стављајући међусобне несугласице за тренутак по страни. Ипак, у прво време после објављивања резолуције Информбироа (28. јун 1948) и почетка сукоба Југославије са СССР-ом и осталим источноевропским земљама, односи Југославије и западних земаља били су и даље отворено непријатељски.

Међутим, упркос отвореном непријатељском ставу обе стране, већ у току јула 1948. дат је наговештај да би ти односи могли полако да крену узлазном путањом. Наиме, само двадесетак дана по објављивању резолуције Информбироа, потписан је споразум о обештећењу америчке имовине, национализоване после Другог светског рата у Југославији и „одмрзавању“ југословенског злата у САД, што је од краја Другог светског рата био „камен спотицања“ у односима две државе. Био је то јасан знак да југословенско руководство прави себи могућност да, уколико се сукоб са СССР-ом продуби и настави, помоћ потражи од САД.

Економска блокада и немогућност да реализује уговоре о инвестиционим набавкама са источноевропским земљама, натерала је Југославију да већ крајем 1948. године понуди америчким фирмама значајне количине бакра и олова, а заузврат тражи инвестициону опрему. После почетног одбијања, америчко Министарство трговине одобрило је у фебруару 1949. продају инвестиционе опреме Југославији вредне 15.000.000 долара, што је било за 4.000.000 долара више него целокупни југословенски увоз из САД у току 1948. године. Укупан југословенски увоз из САД до краја 1949. године достигао је 31.000.000 долара. Југословенски извоз у САД у току прве године по избијању југословенског сукоба са СССР порастао је за више од 100%. Са 8.000.000, колико је износио 1948, на 17.000.000 долара колико је достигао крајем 1949. године.

Хари С. Труман (Harry S. Truman)

Наведене цифре јасно показују да је Југославија економску блокаду коју су јој наметнуле источноевропске земље на челу са СССР-ом, већ 1949. почела полако да пробија сарадњом са западним земљама, пре свега са Сједињеним Америчким Државама. Са друге стране, био је ово почетак остваривања циља САД који је гласио: „Постићи максималне предности за САД од Титовог отпора московској хегемонији“, како је то сликовито наглашено у преамбули елабората „Економски односи САД и Југославије“ који је састављен у Стејт Департменту.

Како је све почело? Председник САД Хари Труман одобрио је 18. фебруара 1949. године документ који је израдио Национални савет за безбедност САД (National Security Council), којим је било предвиђено ублажавање контроле извоза у Југославију. У том спису је први пут употребљена крилатица „одржавање Тита на површини“ („keeping Tito afloat“), која је касније постала дугорочно, слободно можемо да кажемо и стратешко обележје америчке политике према Југославији. Таква политика је имала за циљ, не да подржи развој Југославије на онај начин како је то хтело да рализује југословенско руководство, већ просто на одржавање режима на власти који је требало да постане пример другим источноевропским земљама и да им покаже „да је одметање од Москве могуће и исплативо“. Другим речима, требало је трговином, зајмовима и економском помоћи одржати стандард живота у Југославији, који би „био довољно подношљив да очува борбени морал становништа и одбрамбену снагу земље, једном речју да ʼодржи Тита на површиниʼ“.

 

Џорџ В. Ален (George V. Allen)

Један од кључних људи за остварење овакве америчке политике постао је Џорџ Ален (George V. Allen), који је децембра 1949. године наименован за новог америчког амабасадора у Југославији. Ален се показао као врло способан. У време његовог боравка у Југославији закључен је низ споразума који су били на трагу горе прокламоване политике, а међутрговинска размена је знатно порасла. Ален је са Јосипом Брозом Титом прво 14. новембра 1951. године потипсао Уговор о војној помоћи, а онда у току 1952. и Споразум о привредној сарадњи.

Колико је Ален био способан и посвећен свом задатку говори и следећи пример. Наиме, у време велике суше 1950. године када је Југославија била суочена са глађу, Џорџ Ален је личним ангажовањем, обиласком угрожених подручја и снимањем филмова које је приказао у америчком Конгресу, успео да у року краћем од месец дана помогне да Југославији буде одобрен затражени кредит од 50.000.000 долара који је требало да ублажи последице суше и омогући земљи да се прехрани до следеће жетве.

У току сукоба са земаља Информбироа (1948–1955) међутрговинска размена Југославије и САД је знатно увећана. Оно што је било карактеристично за читав период јесте негативни биланс те размене када је у питању Југославија. О томе најбоље сведочи табела која следи:

Табела: Југословенско-америчка међутрговинска размена 1948–1955[1]

Година Југословенски извоз у САД Југословенски увоз из САД
1948. 8.000.000 $ 11.000.000 $
1949. 17.000.000 $ 31.000.000 $
1950. 21.500.000 $ 49.000.000 $
1951. 27.000.000 $ 146.600.000 $
1952. 36.000.000 $ 72.000.000 $
1953. 26.000.000 $ 136.000.000 $
1954. 23.000.000 $ 95.000.000 $
1955. 28.000.000 $ 144.000.000 $

Упркос приказаном негативном трговинском билансу, економски односи са Сједињеним Америчким Државама у току сукоба са земљама Информбироа имали су велики значај за Југославију. О томе сликовито сведочи писмо која је Јосип Броз Тито упутио председнику САД Двајту Ајзенхауеру 5. новембра 1954. године, у коме Тито пише: „Нема сумње да је сарадња између наших земаља на економском и војном пољу у протеклим критичним годинама веома много допринијела очувању мира и онемогућавању агресивних подухвата у овом дијелу свијета. Драгоцјена помоћ коју је Ваша земља указала и још увек указује Југославији, допринијела је не само јачању наше безбједности, него и савлађивању великих економских тешкоћа, с којима смо били суочени услијед тешких поремећаја које је проузроковао последњи рат, услијед јединственог економског притиска коме смо били изложени с Истока и услијед низа елеменатарних неприлика које су задесиле нашу земљу у току последњих неколико година.“


[1] Lj. S. Adamović, Dž. R. Lempi, R. O. Piketi, Američko-jugoslovenski ekonomski odnosi posle Drugog svetskog rata, Beograd 1990.


О аутору

Борис Томанић је рођен у Београду 1990. Студије историје уписао је 2009. на Филозофском факултету у Београду, где је дипломирао 2014. на Катедри за историју Југославије. Мастер диплому је стекао 2016, а докторске студије уписао је 2017. на истом универзитету. Од марта 2016. био је ангажован као спољни сарадник Музеја жртава геноцида, а од септембра 2017. до априла 2018. радио је у Архиву Југославије у Београду. Истраживачка интересовања усмерена су ка ратним злочинима почињеним у Првом и Другом светском рату у југоисточној и источној Европи, војним формацијама које су дејствовале у Југославији током Другог светског рата, друштвеним приликама у Краљевини Југославији и спољнополитичкој делатности социјалистичке Југославије. Добитник је награде Института за савремену историју за најбољи мастер рад на Катедри за историју Југославије у 2016. Од маја 2018. запослен је у Институту за савремену историју.

Александар Ракоњац је рођен 9. априла 1990. године у Бајиној Башти. Основне и мастер академске студије историје завршио је на одељењу за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду, а тренутно је докторанд на Катедри за историју Југославије на истом факултету. Добитник је награде за најбољи рад из економске историје Балкана за 2015. годину, који додељују издавачка кућа „Архипелаг“ и „Centar za liberalno-demokratske studije“. Тема интересовања везане су за привредну обнову Југославије после Другог светског рата, индустријализацију и електрификацију током спровођења Првог петогодишњег плана, привредну сарадњу ФНРЈ/СФРЈ са светом и задругарство као алтернативни модел привредног развоја. Био је стипендиста Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије, а тренутно ради на Институту за новију историју Србије као истраживач-приправник.

Марко Милетић је рођен 25. априла 1990. године у Ужицу. Завршио је основне и мастер студије историје на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Тренутно је докторанд на истом факултету. У фокусу његовог интересовања налази се војна, економска и дипломатска историја Југославије. Ради у Архиву Југославије.

Поделите на друштвеним мрежама