Претрага:
 

Односи Србије и САД од демократских промена до данас

Односи Србије и САД од демократских промена до данас

Унутрашња политика и контекст

Односи Србије и САД од 2000. до 2018. одвијали су у контексту бурних догађаја који су имали дубоке и трајне последице на ове две земље.
У САД, је после терористичких напада од 11. септембра 2001. године, дошло до престројавања целокупне безбедносне, а у функцији тога, и спољне политике. Почетни успех у Авганистану отворио су пут за сличан подухват у Ираку. Додуше, у Ираку, САД су имале и друге циљеве повезане са Блиским Истоком, који су нешто сложенији да би се у њих дубље улазило у овом кратком осврту. Почетни успеси, а касније све већи проблеми у вези ирачког рата као и оног у Авганистану, довели су до готово потпуне преокупације адмистрације овим сукобима. Ако томе додамо и економску кризу с краја 2008. године која је бацила цео свет у рецесију, прву декаду XXИ века не можемо оценити као не нарочито повољну за САД. Релативни опоравак америчке привреде под администрацијом председника Обаме и делимично врачање мултилатерализму, сада изгледају као безначајна пауза у наступању америчког унилатерализма са почетка новог миленијума.

На нашим просторима је пређен дуг пут од почетне еуфорије због обарања Милошевићевог режима, те од још незавршеног мукотрпног процеса транзиције до економске кризе. Криза је додатно погоршала нерешене проблеме привредног система и што је још горе, зауставила транзицију до данас. Све ово се одвијало у време драматичних политичких догађаја, од коијих је свакако најтрагичнији убиство премијера Зорана Ђинђића. Поред тога, постојале су тешкоће у вези креирања, а затим функционисања државне заједнице Србије и Црне Горе (СЦГ) због очекивања разлаза две државе. Стални спољни притисак у вези сарадње са Хашким трибуналом, као предусловом за даље европске интеграције, у појединим моментима је оптерећивало политичку сцену на начин који је додатно отежавао реформске процесе. На крају и најважније, преговори о статусу Косова и Метохије (КиМ) који су убедљиво били доминантна политичка тема у Србији и њеној спољној политици окончани су 2008.године унилатералним проглашењем независности КиМ. Готово тренутно дипломатско призање КиМ од стране САД и водећих земаља ЕУ, морало је деловати у правцу захлађења односа Србије са овим земљама за извесно време. Имајући све ово у виду, јасно се долази до закључка да је прва декада била изузетно тешка и за Србију.

У периоду који је непосредно следио дошло је до добијања статуса кандидата за чланство у ЕУ (2012. године), а касније после доласка нове коалиције окупљене око Српске напредне странке, и до отварања преговора о једном броју поглавља везаних за испуњење услова за будуће чланство. Но, целокупан процес приступања Србиије ЕУ се у другој декади миленијума одвија уз неповољне околности кризе која потреса саму ЕУ и која је узрокована кризом еврозоне, мигранстком кризом и кризом односа ЕУ и Русије због догађаја у Украјини (2014). Те кризе су оставиле дубоког трага на преговарачки процес са ЕУ. Додатни потенцијални, али не и још увек актуелнизован проблем је неусклађеност спољне политике Србије са ЕУ, која се односи на пре свега на односе са Руском федерацијом.
Укратко, додатна неизвесност у вези процеса учлањења Србије у ЕУ, процес који у континуитету од демократских промена представља стратешки циљ владајућих политичких елита, води закључку да ни друга декада овог миленуијума не може бити оцењена као успешна за Србију. Ако се томе дода и скроман економски учинак у поређењу са земљама региона, види се да нема места похвалама.

Односи Србије и САД

Све што је речено, неминовно је имало дубок траг на односе Србије и САД у претходном периоду. Односи Србије и САД су, по мом мишљењу, током назначеног периода прошли кроз неколико фаза. Наравно, ова подела је груба. Тешко је односе између земаља јасно и чисто квалификовати, јер је у свакој од ових условних фаза било и позитивних и негативних помака. Па ипак, мислим да је извесна условна подела корисна јер у главним цртама одражава оно што се суштински дешавало.

Фаза успона сарадње и узајамних односа (2000-2004)

У првој фази доминирала је жеља за нормализацијом односа и подизањем сарадње на виши ниво. Под нормализацијом подразумевам отклањање наслеђа које је проистекло из 1990-тих. Отписивање дугова Париског клуба и подршка у међународним финансијским институцијама били су први велики конкретни потези од стране САД који су били усмерени како у правцу нормализације прилика у Србији, тако и у подизању сарадње на виши ниво. Томе би требало додати и решавање проблема одмрзавања средстава предузећа и замрзнутих средстава Народне банке СФРЈ. Статус нације која угрожава националне интересе САД (Натионал Емергенцy Цлаусе) био је укинут уредбом председника Буша у пролеће 2003. године. чиме је земља фактички скинута са листе такозваних држава отпадника (роугуе статес). Разне правне компликације и њихова тумачења су спречавале обнављање нормалних трговинских односа, све до јесени 2003 године. У јесен 2004. године нашој земљи је одобрена Генерална шема преференцијала (Генерал Сyстем оф Преференцес) која омогућава извоз у САД око 4000 производа из Србије и Црне Горе без царинских дажбина. За ову фазу је карактеристичан и највећи прилив америчких инвестиција у Србију.
У току овог периода је први пут формиран српски кокус у Конгресу САД који је обогатио садржај односа две земље и дао им нови квалитет. Посете већег броја стафера Конгреса и конгресмена, као и пет сенатора у новембру 2004.године, представљају важне догађаје у изградњи односа Србије са законодавном граном власти САД. Поред тога, формирање овог тела допринело је бољем информисању сенатора и конгресмена о ситуацији у Србији Наравно, било је и битних проблема који су се, пре свега, односили на сарадњу са Хашким трибуналом. У марту 2004. године је избило насиље на КиМ, које је изазвало бурне реакције домаће јавности и дипломатске акције у оквиру ОУН и према САД. Све у свему, период 2000-2004. се може сматрати најуспешнијим са аспекта подизања нивоа односа две земље у овом миленијуму.

Фаза сарадње и истовременог заоштравања односа (2005-2008)

У следећем периоду, 2005-2008.година, који сам назвао фазом сарадње и заоштравања, остварена је сарадња на више нивоа. Пре свега, сарадња са Хашким трибуналом се релативно стабилно одвијала, што је резултирало и пријемом Србије у Партнерство за мир крајем 2006. године. Ово је био циљ свих дотадашњих влада, савезне и републичких, од тренутка поновног успостављања дипломатских односа 2000. На основу пријема у Партнерство за мир, продубљује се и војна сарадње на више планова. Један од најзначајнијих видова ове сарадње је партнерство Војске Србије са националном гардом државе Охаја. Она траје до данас. Дошло је и до братимљења Београда са Чикагом и Србије са државом Илиноји. Ова братимљења пружају бројне могућности за сарадњу које до данас нису довољно искоришћене.

Ипак, овај период је био одређен преговорима о статусу КиМ који су у великој мери иницирани и вођени у форматима на које су утицале САД. Како је одмицао овај период, тако се ширила перцепција да САД нису непристрасан арбитар у овом процесу. Штавише, САД су се исказале као највећи и најгласнији промотер независности КиМ. Без обзира на интензивну дипломатску активност од стране Србије, и то на највишем нивоу ( председник и премијер), постајало је очигледно да су преговори структурирани на начин који гарантује њихов неуспех и води ка једностраном проглашењу независности. Овакав став САД, је нужно водио захлађењу односа и окретању руководстава Србије ка тражењу других тачака спољнополитичког ослонца, пре свега у Руској федерацији. Сама чињеница да се Руска федрација пред крај овог периода осећала снажнијом, те да је имала захлађене односе са САД, чинило се као гаранција, не без основа, да ће статус КиМ остати нерешен у оквиру Савета безбедности ОУН. Ово је пружало извесне наде српском руководству да ће, и после једностраног проглашења независности, бити могуће обновити преговоре о статусу КиМ, у неком моменту.

Фаза захлађења и тихе конфронтације ( 2008-2010)

Суштински се, без обзира на враћање дипломатских односа на амбасадорски ниво, ушло у трећу фазу, коју сам назвао фазом захлађења и тихе конфронтације. Конфронтација је била тиха, иако је ни једна земља није тако званично назвала. Напротив, уобичајена америчка фраза о томе, да се слажемо да се не слажемо, радо је прихваћена да би се избегло отворено сукобљавање.

Конфронтација је била последица дипломатске борбе да се ограничи број земаља које би у наредном периоду признале КиМ, те кампање за нову резолуцију у Генерлној скупштини ОУН којом би, по мишљењу српске стране, били омогућени нови преговори. Обезбеђена је скупштинска подршка за наставак конфронтације са САД и водећим земљама ЕУ, кроз надгласавање у Генералној скупштини ОУН о поднетој српској верзији текста резолуције о једностраном отцепљењу КиМ. Тек након усаглашеног текста резолуције од стране свих чланица ЕУ (укључујући и оне које нису признале КиМ) и посета министара спољних послова значајних европских земаља (Уједињеног краљевства и Немачке), долази до радикалног заокрета у српској спољној политици. Србија је повукла свој првобитни предлог резолуције и приклонила се као потписник, усаглашеној резолуцији ЕУ. Са овим заокретом се јавила могућност за нове фазе у односима са САД. Атмосфера у којој се одвијала посета државног секретара Хилари Клинтон (Хилларy Цлинтон) у октобру 2010. године била је неупоредиво боља од оне за време посете потпредседника САД Џозефа Бајдена (Јосепх Биден) 2009. године. Пристајање Србије на дијалог о техничким питањима са Приштином, створило је могућност превазилажења политике тихе конфронтације са САД и водећим земљама ЕУ.

Фаза опоравка,рутинизације односа и благог дистанцирања САД од региона (2010- данас)

Од тада је улога САД измењена у односу на ранији период. ЕУ као геополитички ентитет к преузима основну улогу у погледу политичког утицаја у циљу пацификације региона. Условљавање даљег напретка преговора о пуноправном чланству Србије у ЕУ, напретком у дијалогу на релацији Београђ Приштина, се показује као најефикаснији метод притиска у циљу стабилизације региона и нормализације живота на КиМ. У том смислу се првенствени циљ спољне политике САД у региону може свести на стабилност која је заснована на стратешкој визији о “Европи целој, слободној и у миру”. То у суштини значи да ће САД у већој или мањој мери подржавати процес приступања земаља региона ЕУ, које су у различитим фазама овог процеса.

Но, потребно је увек имати на уму посебан интерес САД за стабилност региона и нарочито Косова. У том смилсу САД су значајан фактор због утицаја на који имају на Приштину и могу дати конструктиван доприносн у налажења решења за правно-обавезујући споразум како је то формулисано у Бриселу.
Спољна политика, међутим, није увек константна, мада се велике силе труде да истрају на дугорочним стратегијама. Те политике се мењању у складу са проценом о суштинским променама на глобалном нивоу. У том смислу, остаје да се види докле ће ићи ново ангажовање САД имајући у виду не баш најбоље односе Трампове администарције са ЕУ.
У светлу свега реченог, добро је што су односи Србије и САД добили у углавном рутински карактер. У контексту односа између Србије и САД у посматраном периоду оно што охрабрује је, да и поред извесног захлађења и заоштравања проузрокованих признањем једностраног проглашења независности Косова, није дошло до ревизије институционалних и других облика сарадње који су резултат претходног периода нормализације, ширења и продубљивања односа између две земље. То не значи да се ти односи не могу погоршати. За одржавање добрих односа неопходан је трајан дипломатски рад лишен непримерених и хировитих потеза и изјава. Ово је универзално правило па важи и за односе између Србије и САД.

Потребно је увек имати на уму посебан интерес САД за стабилност региона и нарочито Косова. Америчку улога за време Милошевића, НАТО бомбардовање, ангажовање у периоду одржавања мира и на крају а приорно снажно испољавање подршке једностраном проглашењу независности Косова, учинили су да се САД осећају одговорним за судбину КиМ, првенствено у смислу обезбеђивања мира и стабилности. Косово је у великој мери настало политичким и војним ангажовањем САД, па у неку руку представља и делимичан тест успешности политике више америчких администрација.

Но, за овај период је првенствено карактеристично, благо дистанцирање САД од региона, препуштање основне улоге ЕУ, односно њеним водећим земљама. У том смислу се првенствени циљ спољне политике САД у региону може свести на стабилност која је заснована на стратешкој визији о “Европи целој, слободној и у миру” (“Еуропе – wхоле, фрее анд ат пеаце“). То у суштини значи да ће САД у већој или мањој мери подржавати процес приступања земаља региона ЕУ, које су у различитим фазама овог процеса. У одсуству озбиљнијих насилних конфронтација, САД су више него спремне да одговорност за земље региона препусте водећим земљама ЕУ и да том целокупном процесу дају подршку.


О аутору

Иван Вујачић

Иван Вујачић

Иван Вујачић је редовни професор на Економском факултету и Факултету политичких наука Универзитета у Београду. Неки од предмета које предаје су Савремени привредни системи, Међународни економски односи и Амерички привредни систем. Као Фулбрајтов стипендиста усавршавао се на Универзитету Мичиген од 1984. до 1985. године. Од 2014. до 2016. године био је члан Извршног одбора Европске асоцијације за компаративне привредне студије (ЕАЦЕС).

Обављао је функцију савезног посланика од 1992. до 1996. године, а од 1994. до 1996. године био је и шеф посланичке групе Демократске странке. Од 2002. го 2009. године био је изванредни и опуномоћени амбасадор Савезне Републике Југославије, касније Државне заједнице Србије и Црне Горе, на крају и Србије, у Сједињеним Америчким Државама.

Поделите на друштвеним мрежама