Претрага:
 

НАРАТИВИ И ИСТИНЕ: ДЕБАТА БЕЗ ПОБЕДНИКА

НАРАТИВИ И ИСТИНЕ: ДЕБАТА БЕЗ ПОБЕДНИКА

Текст објављен у: Нови магазин, број 376, 12.07.2018.

Поражавајућа је чињеница да готово 80% студентске популације у Србији осећа превасходно непријатељски сентимент односа Србије и Сједињених Америчких Држава кроз читаву историју. Тако нам указују резултати истраживања спроведеног на Факултету политичких наука у Београду, а на узорку студената из читаве државе.

Изненадили су нас. Та историја није кратка да би се тако неправедно осудила. Још мање заслужује испуњеност предрасудама, релативизацијом истине и произвољностима које никоме не иду на част. 136 година дипломатских односа Србије и САД несумњиво заслужују своју фактичку истину. Мњење се не би смело игнорисати, те би у том смеру ваљало приступити реално, или у појмовном апарату теорије међународних односа реалистички. Послушаћемо Макијавелија и његово наравоученије: „…ако уопште неки наук може да користи грађанима који владају републикама, то је онај који им показује узроке мржњи и раздора“.

Један од ступњева започете катарзе била је међународна конференција „Како употребити историју за бољу будућност“, одржана 7/8. јуна 2018. у организацији Центра за студије САД Факултета политичких наука Универзитета у Београду, Центра за друштвени дијалог и регионалне иницијативе уз подршку Амбасаде САД у Београду. Окупљени на једном месту истакнути српски политиколози и историчари, али и њихове колеге из САД, покушавали су пред студентима да отргну односе двеју држава из раља наратива и пренесу их у домен истине. Како је то Тимоти Снајдер у недавно објављеној књизи Пут ка неслободи указао, једини излаз из стега неизбежности и вечности јесте разумевање историје.

Не можемо рећи да се заборавља, али се у сваком случају јавнодипломатски недовољно истиче савезништво током Првог светског рата. Сетимо се само Српске ратне мисије упућене у САД децембра 1917. која тамо борави готово 2 месеца. Миленко Веснић, „грансењер српске дипломатије“ у том походу разговара са председником САД Вудром Вилсоном, говори пред оба дома америчког Конгреса према процедури „Хоусе Рецептион“ и то тек као седми инострани државник у дотадашњој историји. Испоставиће се касније, Веснић се сврстава у ред знаменитих историјских личности попут Маркиза Лафајета, Џавархалал Нехруа или Конрада Аденауера којима је припала слична част. Историјски извори бележе податак да се Вилсон пре крајњег уобличавања свог знаменитог говора 14 тачака, посредством свог саветника, управо са Веснићем консултовао о самом садржају појединих одредби. Замислите само изјаву тадашњег државног секретара Роберта Лансинга: „Када се буде писала историја овог рата, најславнији одељак те историје носиће назив: Србија“.

Славили су се у САД и „Српски дан“ и „Косовски дан“ 1918. године. Према извештавању нашег посланика у Вашингтону, Љубомира Михаиловића, биле су то свечаности уприличене у част српског народа, уједно и прилика да се на Белој кући и другим јавним зградама вијори српска застава. Много је полемике и тајни у вези са овим догађајем у нашем друштву. Крећу се у распону од строгости у мишљењу која се ослања на недостатак фотографије тог трентутка, па до цветања хиљаду ружа и ослањања на било коју назнаку која нам говори да се то заиста десило. На већ поменутој конференцији на Факултету политичких наука изнета су два, по нашем суду, прилично уверљива аргумента. Први је дипломатска преписка посланства у Вашингтону и српског Министарства иностраних дела. Други је чланак објављен у дневним, и тада веома тиражним, новинама Детроит њуз. И депеша посланика Михаиловића, и новински чланак, својим садржајем указују да се српска застава заиста вијорила на Белој кући и другим јавним зградама 28. јула 1918. године приликом обележавања „Српског дана“.

Хеуристика доступности нуди нам другачије објашњење. Најснажније сећање негујемо на оне догађаје из недавне прошлости, а они у последњој деценији XX века и појединим секвенцама почетка XXИ правдају резултате већ описаног истраживања ставова студената. Додатно, одличан аргумент у прилог наративу о непријатељским односима Србије и САД. Међутим, Снајдерова логика неизбежности негира деградирајући утицај појединачних немилих догађаја на историјски континуитет партнерских односа. Ствар је политичких елита и њихових стратегија (зло)употребе чињеница са сврхом претварања у наративе. Како све то уметнути у стварност српско-америчких односа? Бекство из теорије и методологије вратиће нас поново у праксу Србије 2018. године. Изгледа да се није много тога променило од времена описаних у Тврђави Меше Селимовића. И у данашњем свету остају нам само две могућности, прилагођавање или властита жртва. Чини нам се да овај народ жртву све теже и теже подноси.

О аутору

Марко Дашић

Марко Дашић

Марко Дашић је асистент на Одељењу за међународне студије Факултета политичких наука Универзитета у Београду. Уједно је и докторанд на истом факултету у области међународних и европских студија.
Вишегодишњи рад на темама међународних односа, дипломатије, спољне политике и српско-америчких односа уобличио је у неколико стручних и научних чланака објављених у Србији и иностранству.

Поделите на друштвеним мрежама