Претрага:
 

МЕЂУРАТНИ ДИПЛОМАТСКИ ЖИВОТ

МЕЂУРАТНИ ДИПЛОМАТСКИ ЖИВОТ: ИЗМЕЂУ КОНТИНУИТЕТА КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ И АМЕРИЧКОГ ИЗОЛАЦИОНИЗМА

Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца одржала је континуитет дипломатских односа са Сједињеним Америчким Државама које је Краљевина Србија установила почетком 80их година 19. века. Исти случај запажамо и са државним апаратом и организацијом Министарства иностраних дела. Након зачетка дипломатске службе новоформиране државе 1918. године и мандата првог посланика у Вашингтону који је окончан 1922. године, до почетка Другог светског рата на месту шефа дипломатске мисије смењивало се седам личности. Свима је било заједничко високо образовање стечено у инострантсву, најчешће у Француској, и стицање дипломатског искуства на најзначајнијим местима у свету пре доласка у САД. Тројица шефова мисија обављали су своју дужност у кратком периоду и у капацитету отправника послова. Последњи који је предмет наше анализе, Константин Фотић, историјски значај је стекао именовањем за првог амбасадора Југославије у Вашингтону 1942. године, али и дужином боравка у САД на функцији шефа мисије од чак девет година.

            На место Славка Грујића, чијим је залагањем неприметно извршена транзиција односа САД са Краљевине Србије на Краљевину СХС, септембра 1922. године долази др Анте Пијус Тресић-Павичић. Уз Константина Фотића, посланика, па током трајања мандата и амбасадора Краљевине Југославије у САД, Тресић-Павичић је дипломата који се најдуже задржао на тој функцији. Рођен на Хвару 1867. године, школовање и политички активизам оријентисао је на Далмацију. Ипак, дипломе виших нивоа студија филозофије, али и права, стекао је у Грацу. Каријеру књижевника и новинара градио је у тадашњој Аустроугарској, а занимљиво је и да је извесно време провео у затвору због залагања за идеју јужнословенског уједињења. У Вашингтон долази из Мадрида, где је скоро две године обављао дужност посланика.

др Анте Пијус Тресић-Павичић

др Анте Пијус Тресић-Павичић [1]

            Унутрашње политичке околности обележиле су почетак мандата посланика Тресић-Павичића. У свом првом обраћању Министарству иностраних дела јасно је наглашено да републиканска већина у Конгресу почиње да се круни, председник Хардинг губи подршку и постоји велика вероватноћа да ће новембарски избори 1922. постати индикатор за долазак демократског председника на функцију две године касније.[2] Унутрашње друштвено незадовољство није пресудно утицало на односе са Краљевином. Напротив, изолационизам САД није произвео негативне резултате када је реч о питањима од интереса за Југословене. Према сведочењу посланика, ”…иако се Хјуз (државни секретар, прим. аут.) не заузима за нас оном енергијом, којом се је заузимао Вилсон, опет нам је у доста случајева помогао добром речи и чином, нарочито у Јадранском Мору”.[3] Подршка САД била је у том периоду нарочито изражена када је реч о третману фашистичког режима у Италији, али и истакнутом јавнодипломатском деловању усмереном ка спутавању бугарске пропаганде против Краљевине. Забележени су текстови дневних новина Вашингтон пост (Washington Post) који су са симпатијама говорили о Краљевини и њеним мултилатерланим иницијативама, пре свега Малој Антанти. Ипак, о овом периоду односа се најпрецизније може закључити да су били усмерени ка одржању континуитета пријатељских односа стечених за време председника Вилсона. Томе сведочи и изјава новоформиране владе из јула 1924. године у којој се јасно наглашава потреба неговања спољнополитичких пријатељских односа са САД и ”чување” закључених уговора.

            Другу половину мандата акредитованог посланика обележили су преговори о враћању ратног дуга који је Краљевина имала према САД. Почетком 1926. године забележен је долазак делегације у Вашингтон са циљем вођења преговора о регулисању ратног дуга. На челу делегације налазио се тадашњи министар финансија, Милан Стојадиновић. Једномесечни боравак делегације резултирао је потписивањем уговора којим је Краљевина СХС, према извештавању посланика Тресић-Павичића, постигла изузетан успех. ”Ми плаћамо дакле мање од свих, осим Италије, а плаћамо за 14 од сто мање од Белгије, којој је председник Вилсон био обећао опрост ратног дуга…”.[4]

            Период од априла 1927. до маја 1929. године одређен је кратким боравцима тројице посланика, од којих је само један акредитован у пуном капацитету док су преостали деловали у својству отправника послова. Војислав Антонијевић, након завршетка Филозофског факултета у Београду остварио је запажене резултате у дипломатској каријери. Био је посланик Краљевине у Лондону, Бечу, и Мадриду, а након једногодишњег боравка у својству посланика у Вашингтону вршио је функцију начелника одељења у Министарству иностраних дела. Након посланика Антонијевића, у својству отправника послова у Вашингтону, неколико месеци службује Бранко Г. Аџемовић. Том послу је претходила конзуларна каријера, у Денверу и Њујорку тако да се за њега може рећи да је на место отправника послова дошао са завидним искуством поводом прилика у САД. Своју дипломатску каријеру је обогатио и функцијама у Марсеју и Солуну, али и као посланик Краљевине у Анкари и Каиру. Био је и подофицир у војсци Краљевине Србије, током оба балканска и у Првом светском рату. Након завршетка Другог светско рата напустио је дипломатску службу и посветио се академској каријери коју је неуморно градио упоредо са дипломатском. Остаће упамћен као предавач на Бард колеџу у Њујорку. Још један доктор наука обављао је функцију отправника послова посланства у Вашингтону до маја 1929. године. Др Божидар Пурић, некадашњи службеник у Владивостоку, Сан Франциску и Берлину, али и Паризу (1935) и Берну (1943) стекао је титулу доктора наука школовањем у Паризу, а поред дипломатске остварио је завидне резултате и у политичкој каријери. Наиме, после функције помоћника Министра иностраних дела Богољуба Јефтића и начелника политичког одељења Министарства, био је и председник владе у Лондону током 1943. године. Након завршетка Другог светског рата свој живот проводи делом у Лондону, а превасходно у Чикагу где је вршио дужност секретара Српске народне одбране, уредника листа Слобода и члана редакције Американског србобрана.

            Питања која су се налазила на дневном реду дипломатског деловања Краљевине СХС у том периоду могу се сврстати у три групе: економска, јавнодипломатска и пропагандна. Питање трговине и давања зајмова предузећима најчешће су се налазила у дипломатским извештајима. Уз стално указивање на трговински дефицит који Краљевина бележи у односима са САД, забележени су и бројни недостаци робе која се извози у САД. Реч је, пре свега, у непостојаности квалитета, компликованим бирократским процедурама јер ”нисмо увек практични у трговању (…) и да није (роба, прим. аут.) увек одговарала порученој мустри”.[5] Осим напора да се отклоне недостаци и препреке у економским односима, дипломатска и конзуларна представништва су напорно радила на закључењу нове конзуларне конвенције, као и уговора о пријатељству и арбитражи. Туризам, односно повећање броја америчких туриста које би требало привући да посете Краљевину, такође је био на истакнутом месту, пре свега у конзуларном исзвештавању тог времена. И на крају, важно је истаћи академску и научну сарадњу и улогу коју је дипломатско-конзуларна мрежа имала у олакшавању реализације посета америчких професора Краљевини.

др Леонид Питамиц[6]

др Леонид Питамиц[6]

            Према дужини свог боравка у Вашингтону на месту посланика Краљевине, Леонид Питамиц заузима веома значајно место. Доктор правних наука, истакнути професор међународног права и аутријског државног права није словио за каријерног дипломату. Остаће упамћен као професор и ректор Универзитета у Љубљани, али и почасни доктор наука неколико престижних универзитета у САД. Своју дипломатску каријеру градио је на основама струке и професионализма. То га је довело на место представника Краљевине при Сталном међународном суду у Хагу, као и на позицију члана делегације Краљевине СХС на Мировној конференцији у Паризу. Имао је запажену улогу у Комисији за разграничење са Аустријом.

            Наставак рада на питањима економске и јавнодипломатске природе обликовали су и мандат посланика Питамица. Посланство је нарочито било оријентисано ка остварењу циља, како се то у дипломатским извештајима може видети, ”подизања туризма у нашој земљи”. У том погледу, наилазило је на разноврсне препреке. Не би требало изгубити из вида да је Питамиц преузео функцију непосредно након политичких промена у Краљевини, од тог тренутка Југославији, те је разумевање политичких прилика од стране америчке јавности умногоме било одређено терминима ”буна” или ”револуција”. Друго, како истиче посланик Питамиц, било је важно скренути пажњу Американаца на Југоисточну Европу која је до тог тренутка за њих била потпуна непознаница. Посете Француској, Немачкој, Швајцарској или Италији нису биле реткост. С друге стране, а можда и због одсуства директне поморске линије из Америке до југословенско-јадранске обале, Краљевина остаје ускраћена за туристе из САД. Без обзира на напоре да се у понуду туристичке агенције Американ Експрес Компани (American Express Company) уврсте дестинације у Краљевини Југославији, чињеница да је америчким бродовима Трст био последња станица је, изгледа, била пресудна.

            Друга важна област дипломатског деловања посланика Питамица уважавала је последице економске кризе која је погодила САД, а убрзо и остатак света. Наиме, реч је о нуспојави кризе оличеној у предлогу америчког председника Херберта Хувера о мораторијуму на дугове, укључујући и ратне репарације чиме би Краљевина била нарочито погођена. Из Београда су непрекидно стизале инструкције министра Маринковића посланику Питамицу којима је било заједничко једно: Краљевина је у тешкој економској и финансијској кризи, а мораторијум на ратне репарације би могао да буде једино симболичког карактера.[7] Како велике силе тог времена нису имале слуха за захтеве економски исцрпљене Краљевине Југославије, дипломатска преписка је забележила одбијање министра Маринковића да прихвати на овај начин сачињен мораторијум и о томе је у мају 1932. године наложио Посланству у Вашингтону да обавести Стејт дипартмент. Негативан одговор на Хуверов мораторијум је незнатно нарушио југословенски кредибилитет у Америци, али је једнако произвео својеврсно незадовољство према САД посматрано у Југославији.

            Негде у исто време заживела је јавнодипломатска активност Југославије. Издвајамо два догађаја: први, обележавање двестоте годишњице рођења Џорџа Вашингтона; други: успостављање медаље за најбоље студентске радове о Југославији на Универзитету Џорџтаун у Вашингтону. Свечане седнице општинских одбора Београда, уз присутсво америчког посланика, али и Загреба и Љубљане пригодним беседама указале су част САД поводом годишњице рођења првог америчког председника. Истовремено, предложено је да се по њему назове нека од улица у свим важнијим градовима Краљевине. На другој страни, престижни амерички универзитет тежио је остваривању вишег степена познавања Југославије и развоја југословенских студија. У ту сврху установљава се награда за најбоље студентске радове у области југословенске уметности, науке, права и историје. Како би кредибилитет додељених награда био чврст, предложено је да о награди одлучује четворочлана комисија са два члана које ће именовати југословенски посланик у Вашингтону, односно два члана које именује председник Џорџтаун Универзитета.

            Наредни период (после 1932. године) обележиле су политичко-економске промене у САД. На место председника долази Френклин Делано Рузвелт, бивши гувернер државе Њујорк кога историја памти по томе што је четири пута изабран за председника САД. Те изборне 1932. године демократе су успеле да осигурају већину и у Представничком дому и Сенату што је предуслов неометаног функционисања једног председавања овом државом. Ипак, унутрашња економска питања су у потпуности окупирала Рузвелтову администрацију те је у овом периоду тешко пратити питања која би била од значаја за билатералне односе са Краљевином Југославијом. Истичемо два догађаја вредна помена. Први је ширење извозног асортимана на алкохолна пића након укидања прохибиције; други се односи на приватну посету Детроиту Милана Стојадиновића, тада минстра финансија у пензији. Наиме, Стојадиновић је присуствовао састанку ротаријалнаца у Детроиту у јулу 1934. године, а свој боравак у САД искористио је и за сурет са америчким министром финансија и економским експертима председника Рузвелта.

            Чини нам се да су тридесете године XX века биле мирни дипломатски период који је на дневном реду имао искључиво питања такозване ”ниске” политике. Осим нуспојава појединих економских мера САД, које је било тешко предвидети, билатерални односи су ишли узлазном путањом, а неприметно су уведени у предворје Другог светског рата и турбулентног периода међународне политике који је Краљевину Југославију и САД поново усмерио ка истим циљевима.

 


[1] Фотографија преузета из: Југословенско-амерички односи 1918-1945: зборник докумената, Архив Југославије, Београд.

[2] Извештај новог посланика Краљевине СХС у Вашингтону Анта Тресић-Павичића министру Нинчићу о политичкој ситуацији у САД с освртом на односе са Краљевином СХС, 12. новембра 1922, Архив Југославије, 371-3/1-8, наведено према: Југословенско-амерички односи 1918-1945: зборник докумената, Архив Југославије, Београд.

[3] Исто.

[4] Извештај посланика Тресић-Павичића Министарству иностраних дела о току преговора око закључења споразума за регулисање ратног дуга према САД, 6. маја 1926, Архив Југославије, 371-12/299-303, наведено према: Југословенско-амерички односи 1918-1945: зборник докумената, Архив Југославије, Београд.

[5] Извештај Генералног конзулата у Њујорку о трговачким односима САД и Краљевине СХС и препрекама њиховом даљем унапређењу, 22. фебруара 1928, Архив Југославије, 371-1/549-559, наведено према: Југословенско-амерички односи 1918-1945: зборник докумената, Архив Југославије, Београд.

[6] Фотографија преузета из: Југословенско-амерички односи 1918-1945: зборник докумената, Архив Југославије, Београд.

[7] Видети више у: Писмо министра иностраних послова Маринковића ПОсланству у Вашингтону о тешкоћама за Југославију у случају да прихвати Хуверов мораторијум, 29. јуна 1931, Архив Југославије, 371-12/421-422, наведено према: Југословенско-амерички односи 1918-1945: зборник докумената, Архив Југославије, Београд.


О аутору

Марко Дашић је асистент на Одељењу за међународне студије Факултета политичких наука Универзитета у Београду. Уједно је и докторанд на истом факултету у области међународних и европских студија.
Вишегодишњи рад на темама међународних односа, дипломатије, спољне политике и српско-америчких односа уобличио је у неколико стручних и научних чланака објављених у Србији и иностранству.

Поделите на друштвеним мрежама