Претрага:
 

Међународни билатерални уговори Србије и Сједињених Америчких Држава

Међународни билатерални уговори Србије и Сједињених Америчких Држава

 

Сједињене Америчке Државе и Србија званично су успоставили дипломатске односе 14. октобра 1881. године[1], за време владавине кнеза, а касније краља Милана Обреновића, док је у то време Честер Алан Артур (Chester Alan Arthur) био двадесети и први по реду председник Сједињених Држава. Председник Владе Кнежевине Србије у то време био је Милан Пироћанац, шеф ондашње Српке напредне странке чија је Влада остала позната по започињању свеобухватног програма модернизације Србије у економском и политичком смислу.

Званични билатерални односи успостављени су потписивањем и ратификацијом „Конвенције која одређује права, имунитете и привилегије конзуларних агената“ између Краљевине Србије и САД. Потписана је 14. октобра 1881. године, а ратификована 15. новембра 1882. године од стране Народне скупштине и истог дана ступила на снагу[2]. Сједињене Државе као званичан датум отпочињања дипломатских односа узимају 10. новембар 1882. године, датум када је први дипломатски представник Јуџин Скајлер (Eugene Schuyler) ступио на дужност у Београду и предао акредитивна писма Влади Србије.

У исто време кад и Конвенција, потписан је и ратификован „Уговор о трговини и пловидби између Србије и Уједињених Држава Америчких“ који је требало да отвори врата трговини двеју земаља, а Србији као једној од најмлађих европских држава у том тренутку да помогне да развије билатералне односе са растућом светском силом која ће бити важан партнер у будућности.

До потписивања и ратификације наредног уговора Србије и САД чекало се скоро двадесет година. Тако да је 25. октобра 1901. године потписана „Конвенција о издвавању криваца“ Краљевине Србије и САД, а ратификована је 13. маја 1902. године. Ова конвенција веома је важна јер је прва такве врсте коју је Србијa потписала, а која је подразумевала екстрадицију бегунаца осуђених или оптужених за тешка кривична дела у једној или другој држави потписници од стране једне или друге државе потписнице.

Екстрадиција, или „издавање“ како је оригинално дефинисано Конвенцијом била је предвиђења за дела дефинисана Чланом 2 Конвеције: убиство и покушај убиства, паљевине, разбојништво, фалсификовање, утаја, превара или варање у вредности од најмање хиљаду динара или две стотине долара у злату, кривоклетство као и навођење на кривоклетство, силовање, одвођење или отмица, као и рушење железничких пруга или стављање препрека на исте које могу да угрозе животе људи[3].

Такође, Конвенција је подразумева и злочине извршене на мору као што су гусарство, побуна или завера за побуну на броду, злонамерно потопљавање или разарање брода на мору као и покушај да се то учини, и напади на броду са намером да се учини тешка телесна повреда[4]. Конвеција је предвиђала и изручење особа које су прекршиле закон САД о укидању ропства и трговању робовима[5]. Да се подсетимо, у САД је ропство званично укинуто само тридесетак година раније – 1865. године након завршетка грађанског рата.

Чланом 4 Конвенције предвиђен је максимални притвор од два месеца за бегунца. Ако у том року држава која га тражи не поднесе формалну молбу за његово издавање као и доказе о кривици притвореник ће бити пуштен на слободу. Ово је био важан иснтрумент за заштиту права оптужених како не би предуго били заточени у притвору без доказа о кривици. Такође, Чланом 5 дефинисано је да потписнице нису у обавези да испоручују „сопствене грађане или поданике“[6].

„Одбјегли кривац неће се издати ако је преступ за који се тражи његово издавање политичког карактера, или ако он докаже да је тражење за његово издавање у самој ствари учињено у циљу да се суди или казни за преступ политичког карактера“[7]. Дакле као што видимо Конвецијом је предупређен политички прогон што је важно достигнуће тога доба.

Оно што ову Конвенцију чини занимљивом јесте чињеница да је на снази више од сто година. Тачније на снази је била све од 2016. године када је замењена новим споразумом двеју земаља. Наиме 15. августа 2016. године Србија и САД потписале су нови Споразум о екстрадицији, а тадашњи председник Обама је 17. јануара 2017. проследио Споразум Конгресу на усвајање. Конгрес Сједињених Држава је 26. јула текуће године ратификовао Споразум чиме је дејство Конвенције о издавању криваца званично престало након 112 година[8]. Новим Споразумом предвиђена је екстрадиција за кривична дела која нису постојала почетком прошлог века као што је високотехнолошки, тј. „сајбер“ криминал, као и за борбу против тероризма.

Пре него што пређем она наредни уговор који ће бити детаљније анализиран, ваља поменути на овом месту неколико уговора о зајмовима САД према Краљевини Србији за време Првог светског рата. Наиме у јуну 1917. године Србији је одобрен зајам од 12 милиона америчких долара (приближно 216 милиона данашњих долара) као и 15 милиона долара у децембру 1918. након што је рат завршен[9]. Ове позајмице биле су од немерљивог значаја како за финансирање ратних потреба током и након 1917. тако и за обезбеђење прехране становништва након ратних година без жетве. Овом темом детаљно ће се бавити и текст колеге Стефана Стаменковића који ће ускоро бити објављен на овом сајту.

Наредни билатерални уговор који ћемо поменути у овој анализи јесте из области образовања и просвете. Споразум између Владе СФРЈ и Владе САД о финансирању неких програма размене у области просвете (Фулбрајтов програм) потписан 1964. а ратификован наредне 1965. године омогућио је да по први пут академци са ових простора добију могућност размене у Сједињеним Америчким Државама.

Међународни билатерални уговори Србије и Сједињених Америчких Држава

Шефови држава у тренутку потписивања првих билатералних уговора – Милан Обреновић кнез/краљ Србије и Честер Алан Артур председник САД.

Фулбрајтов програм је основан 1946. године а име је добио по америчком сенатору Вилијаму Фулбрајту (Wiliam Fulbright) који га је спонзорисао и видео га као начин промовисања међународне сарадње. Од оснивања програма 42,000 Американаца је имало прилику да студира ван САД и 158,000 студената из различитих делова света да користећи овај програм део студија заврши у САД. Укључивање Југославије у овој програм било је од немерљивог значаја за академску заједницу. Од 1964. па до распада  земље неколико хиљада грантова било је додељено студентима, истраживачима, уметницима и професорима из Југославије.

Они су својим одласком у САД јачали академске везе САД и Југославије и допринели јачању односа двеју земаља који су били јако добри у том тренутку.  Током 1990-тих програм у Југославији је био привремено прекинут да би био обновљен након демократских промена 2000. године. Тренутно, сваке године у оквиру Фулбрајтовог програма је обезбеђено 1000 стипендија за грађане САД и 3000 стипендија за оне који желе да студирају у САД.

Услед насилног распада СФР Југославије у грађанском рату који је почео 1991. године, САД повлаче свог амбасадора из Београда и дипломатске односе са Београдом своде на ниво отправника послова. Нова држава основана на „разрушеним“ темељима СФРЈ, Савезна Република Југославија, или „крња Југославија“ како је још позната међу академским круговима сачињена од две преостале републике бивше Југославије – Србије и Црне Горе, наставља са затегнутим односима према САД.

Деведесете године XX века бележе најлошије односе две земље. Веома турбулентна деценија водила је бомбардовању СР Југославије и потоњем потпуном прекиду дипломатских односа СРЈ и САД. Тек сменом недемократског режима Слободана Милошевића дипломатски односи су званично обновљени – уговором о Поновном успостављању дипломатских односа између Савезне Републике Југославије и Сједињених Америчких Држава датумираног на 17. новембар 2000. године. Може се рећи да је ово најважнији уговор између Југославије и САД у XXI веку, јер је означио „рестартовање“ односа двеју земаља и грађење пријатељства и поверења „од нуле“.

Један од првих покушаја да се новоуспостављени односи подигну на виши ниво јесте и Споразум између Владе Сједињених Америчких Држава и Владе Савезне Републике Југославије о економској, техничкој и другој сродној помоћи потписан већ почетком 2001. године. Циљ овог уговора био је да помогне економски развој земље која је скоро пуну деценију била изложена међународним економским санкцијама, грађанским ратовима и страним војним интервенцијама. Економија је била девастирана а инфраструктура уништена. Овим Споразумом између осталог омогућен је и прилив новчаних средстава као вид помоћи Југославији да своју економију „подигне на ноге“.  

Још један уговор са циљем економске помоћи потписан је исте године између Југославије и САД. Споразум о подстицању инвестиција између Савезне владе Савезне Републике Југославије и Владе Сједињених Америчких Држава дефинисане су олакшице за инвестиције из САД како би их се што више слило у СР Југославију. Економска помоћ није довољна да би се економија једне земље стабилизовала и била конкурента, зато је други споразум имао за циљ да омогући лак прилив инвестиција из САД – које су кључне за економски раст и напредак. Према подацима Стејт Департмента укупан износ инвестиција у Србији је у сталном порасту, а 2017. је износио 164 милиона америчких долара[10].

О развоју билатералних односа у трећем миленијуму говори и Меморандум о разумевању за успостављање братимљења на државном нивоу између Републике Србије и Државе Илиноис у Сједињеним Америчким Државама потписан 2009, као и додатни Протокол о сарадњи између Републике Србије и Државе Илиноис, САД потписан 2013. године. Србија је успоставила специјалне односе са једном од америчких савезних држава у којој се налази највећи број српских исељеника. Чикаго, који се налази у Савезној Држави Илиноис, је град са највећом српском дијаспором а од 2005. године побратимљен са престоницом Србије, Београдом. Према неким проценама само у Чикагу живи око двеста хиљада становника српског порекла.

И последњи уговор између Србије и САД који ће бити анализиран у овом раду јесте Споразум о ваздушном саобраћају између Владе Републике Србије и Владе Сједињених Америчких Држава потписаног и ратификованог 2015. године. Немерљива је важност овог уговора који је након готово 30 година омогућио успостављање директних летова између Србије и САД. 2016. успостављена је директна авионска линија Београд – Њујорк. Ово је био веома важан споразум имајући у виду будући развој нове српке авио-компаније Ер Србије (Air Serbia). Управо је Ер Србија забалежила 80.000 путника који су летели на линији Београд – Њујорк за годину дана. На овом конкретном примеру можемо видети колико су билатерални уговори Србије и САД важни за домаћу економију и компаније.

Србија је у различитим облицима своје државности, као Кнежевина, Краљевина Србија, Краљевина СХС, Краљевина Југославија, ФНРЈ, СФРЈ, СРЈ, СЦГ и на крају као Република Србија са Владом Сједињених Америчких Држава потписала укупно  88 међународних билатералних уговора у форми споразума, уговора, меморандума, протокола итд… У овом тексту је анализирано 8 који по ауторовом мишљењу представљају најзначајније за узајамне односе двеју држава.

Искористио бих прилику на крају да наведем неке од уговора који можда нису били кључни за дипломатске односе, али могу бити занимљиви по свом садржају. На пример Уговор о трговини и пловидби између Србије и Уједињених Држава Америчких из 1881. године као први трговински уговор и уједно први уговор двеју земаља након званичног успостављања односа за Србију у наредним деценијама служио највише за извоз најпознатијег домаћег воћа – шљиве.  Различите ствари биле су предмет уговора, попут мушких и дечачких синтетичких одела из 1978. године која су извожена из Југославије у САД, или трансфер обогаћеног уранијума за истраживачки реактор у Југославији из 1980. године, као и више споразума који се односе на дуговања Југославије према САД.

Све у свему Србија и САД имају дугу историју дипломатских односа о чему сведочи велики број билатералних уговора. Оно што је важно за обе државе је то да се садашњи односи налазе у узлазној путањи и да у будућности можемо очекивати још билатераних уговора са циљем јачања и промоције односа Сједињених Америчких Држава и Србије.


[1] Извор: Министарство спољних послова Р. Србије, http://msp.rs/sr/index.php/spoljna-politika/bilateralni-odnosi/117-bilateralni-odnosi/11520-sad?lang=cyr, приступљено 07.11.2018.

[2] Извор: Министарство спољних послова Р. Србије, http://msp.rs/sr/images/stories/bilaterala_ugovori/sad.pdf, приступљено 07.11.2018.

[3] „Конвенција о издавању криваца закључена између Краљевине Србије и Уједињених Америчких Држава“ 12/25. октобра 1901. године, Члан 2, Српке новине бр. 33/1902

[4] Ibid

[5] Ibid

[6] Ibid Члан 5

[7] Ibid, Члан 6

[8] Извор: интернет страница Конгреса САД, https://www.congress.gov/treaty-document/115th-congress/1?r=3, приступљено 08.11.2018.

[9] Више о овој теми прочитајте на: http://nasa-prica.rs/americki-zajmovi-srbiji-za-vreme-velikog-rata/

[10] U. S. Department of State, Bureau of Economic Analysis, https://apps.bea.gov/international/factsheet/factsheet.cfm?Area=362 – приступљено 17.11.2018.


О аутору

Милош Павковић

Милош Павковић

Милош Павковић – рођен у Београду 1994. године, студент друге године Заједничких интердисциплинарних мастер студија Југоисточне Европе на Универзитету у Грацу, Аустрија. Основне академске студије политикологије завршио на Факултету политичких наука Универзитета у Београду. Поља интересовања су му политички системи земаља региона, процеси демократизације и европских интеграција земаља Западног Балкана, пост-конфликтно управљање и дипломатски односи Србије.

Био је студентски представник у Научно-наставном већу Факултета политичких наука у академској 2015/2016 години, као и асистент народног посланика Наташе Вучковић 2016-2017. У 2018. успешно завршио програм летње праксе у групацији Кока-кола Хеленик Србија и Црна Гора у сектору продаје. Аутор је и координатор неколико истраживања јавног мњења.

Истакнути је члан неколико невладиних организација међу којима: Центар за међународну јавну политику, Студентска унија Факултета политичких наука, као и Удружење Краљевина Србија где је тренутно члан Извршног одбора. Течно говори енглески језик, а служи се француским и немачким.

Поделите на друштвеним мрежама