Претрага:
 

Лоренс Иглбергер

Личности амбасадора често остају у другом плану, услед ограничења која им намећу правила службе. Могућност за самостално деловање мимо спровођења прецизних инструкција које добијају од МИП-а матичних земаља нису велике. Ипак, понекад и понегде, личност својом снагом искорачи изван задатих оквира и остане памтљива готово исто као догађаји који је окружују. Такав је био случај са Лоренсом Иглбергером, једним од најзначајнијих америчких амбасадора у Југославији у периоду Хладног рата, свакако најзвучнијим и најинтересантнијим именом поред Џорџа Кенана. Време у којем је служио у Југославији било је обележено важним догађајима, којима је овај врсни дипломата често давао лични печат. На основу доступне грађе, може се реконструисати један део његових активности у време амбасадорског мандата.

Иглбергер је службовао на позицији амбасадора у време које се поклопило са последњим годинама живота југословенског председника Тита (1977-1981). Амбасадорско место није било његово прво радно место у Југославији, јер је већ 1960-их радио у економском делу америчке амбасаде у Београду. Из тог времена, посебно је остала упамћена његова активност после разорног скопског земљотреса, када је личним залагањем и пожртвовањем обезбедио значајну хуманитарну помоћ овој југословенској републици, што му је донело сликовит надимак Лоренс од Македоније.

По повратку у САД, овај истакнути републиканац, служиће и у Никсоновој администрацији. После Никсоновог одласка са места председника, Иглбергер ће накратко напустити јавни сектор, да би се као извршни секретар државног секретара вратио на политичку сцену следеће године (од 1975-1977). То је била добра припрема за важну дипломатску мисију коју је добио са Картеровим доласком на власт. Картеру није сметало републиканско опредељење овог искусног и доказаног стручњака. Током целог Картеровог мандата Иглбергер ће провести у Југославији.[1] Званично је на функцију постављен 8. јуна, а у Београд је стигао и предао акредитиве 21. јуна 1977.  На том месту ће остати до јануара 1981.

За време Картерове администрације, односи са Југославијом значајно су унапређени, у свим областима, од политичке сарадње, преко економске, културне и војне. Разграната је мрежа веза и контаката која је повећала знање код америчке и поуздање код југословенске стране, у америчку искреност и подршку. Значајне заслуге за ово иду самом Иглбергеру, чија је спремност на сарадњу и преговоре, истанчан дипломатски сензибилитет, праћен добрим познавањем локалних прилика, значајно доприносио побољшању југословенско-америчких односа. Баш због наведеног, његова повремена и оправдана љутња због погрешних процена и непромишљених потеза који су долазили из Стејт департмента, видљиво је избијала у телеграмима које је слао у Вашингтон. Неретко је изражавао утисак да се труд који је улагао у унапређење односа Југославије и САД не вреднује довољно, некад до те мере, да је чак изгледало да се (не)намерно саботира. Током Иглбергеровог мандата, неколико важних поља сарадње посебно су били у фокусу америчке администрације, те ће то и обележити амбасадорово деловање.

Војна сарадња између САД и Југославије. Крајем 1970-их, југословенски захтеви за војном сарадњом са САД нагло су се умножили.  Југословени су показивали интересовање како за куповину новог контигента софистицираног оружја, тако и за размену обавештајних података. Иглбергер је био велики заговорник војне сарадње са Југославијом и учвршћивања веза са ЈНА, за коју је веровао да ће бити главни стожер југословенског јединства после Титове смрти. Улагањем у обуку југословенских официра и остваривањем чешћих контаката са војним персонелом, дугорочно би се обезбеђивао већи амерички утицај на ЈНА, док би продајом америчког оружја, временом била смањена југословенска зависност од совјетског наоружања, и уопште, совјетског утицаја, што је био главни политички циљ.

На почетку његовог мандата десио се инцидент који је запретио да омете Иглбергерова настојања. Наиме, Југославија је почетком 1950-их набавила америчке тенкове М-47, да би их те 1977. реекспортовала Етиопији. Уговор о куповини америчког оружја укључивао је одредбу о забрани даљег трансфера, па је цела ситуција била на ивици дипломатског инцидента. Иглбергер, који је од самог почетка био укључен у решавње овог питања, настојао је да минимизира значај југословенског потеза речима да су били повучени „ентузијазмом помоћи социјалистичком брату“. Наводио је да су у том тренутку (пре посете потпредседника Мондејла Београду) америчко-југословенски односи, а посебно војна сарадња, били на тако ниском нивоу, да Југословени нису осећали да имају шта да изгубе у конкретном случају. Касније југословенско објашњење да је реч о расходованим тенковима који би иначе завршили на отпаду, додатно је умирило америчку страну и ставило тачку на инцидент. Посебну тежину имао је аргумент да се ништа слично раније није догодило.[2]

Неколико месеци касније, приликом посете америчког министра одбране Х. Брауна и  разговора са југословенским колегом Н. Љубичићем, започети су преговори око куповине новог софистицираног оружја у САД, пре свега модерних портивтенковских ракета (марке Dragons). Отпори у одређеним политичким и воним круговима су били велики, посебно после наведеног инцидента. Иглбергер је лобирао за ову, као и за све касније продаје, и одбацивао је сваку изражену скепсу да Југославија може наведено оружје сутра употребити против САД речима да ће потенцијални рат у коме би се Југославија нашла насупрот САД бити толиких размера да ће допринос Југославије бити неважан.

Преговори су се отегли на неколико наредних месеци и поприлично наљутили Иглбергера, који је писао да су Американци на добром путу да убеде Југословене да никад нису ни били озбиљни у својим намерама да Југославији продају оружје, или да су, још горе, недорасли задатку.[3] „Југословени имају здраву дозу параноје и не успевам да видим зашто покушавамо све да им докажемо да смо злонамерни и некомпетентни“- био је оштар Иглбергеров коментар упућен Стејт департменту. Спор је настао око промене цена од стране америчког произвођача (два пута током преговора), као и због покушаја да се прода конкретан контигент од хиљаду ракета иако је уочено да имају недостатке. Све то је код Југословена продубило сумњу у искреност америчке стране и на крају довело до одустајања од ове куповине (до даљег), што је Иглбергер сматрао лошим развојем ситуације и пропуштеном приликом да се пошаљу знаци добре воље будућем југословенском руководству. У своје име је понудио извињење југословенској страни, у нади да ће их уверити да иза свега није стајала зла намера већ више несрећан сплет околности.[4]

Стејт департмент је гајио своје сумње и у погледу југословенских намера које су стајале иза изражене жеље за разменом обавештајних информација са САД. Надлежни у сектору безбедности су сматрали да постоји опасност да Југословени ове информације предају даље можда Совјетима. Ове страхове Иглбергер се трудио да развеје трвдњама да су такве опасности минималне до непостојеће, али да њега брине нешто друго – могућност да Југословени заузврат понуде ишта иоле релеванто, или бар релевантије од „координата на мапи где се налази Москва“.[5] Био је то типичан Иглебргеров хумор којим су обиловали извештаји које је писао.

Земљотрес у Црној Гори. У априлу 1979, Црну Гору погодио је разоран земљотрес, магнитуде 7 по Рихтеровој скали. Процењена штета у америчким документима, у мају месецу, била је једнака годишњем друштвеном производу, што је целу катастрофу чинило још већом. Током целог периода, Иглбергер се значајно ангажовао како би се обезбедила помоћ разореној југословенској републици. Сматрао је да би сразмерно мала помоћ оставила значајан психолошки утицај и изузетно допринела даљем развоју америчко-југословенског пријатељства. У то време, у САД је сенатор Едвард Кенеди поднео амандман на федерални буџет којим је Конгрес требало да обезбеди слање 20 милиона помоћи Југославији. Овај амандман је одбијен због „буџетских рестрикција“ и то је оставило доста лош утисак у југословенској јавности, која је помоћ очекивала. Одбијање амандмана од стране америчке владе, тумачено је као одбацивање настојања оних снага које су се залагале за подршку Југославији у овим тешким тренуцима. Све то остављало је врло лош утисак што је посебно бринуло Иглбергера. У телеграмима које је слао у Вашингтон, упорно је апеловао да се нешто предузме, посебно јер се слична помоћ већ била слата Италији и Румунији, југословенским суседима, када им је била потребна у истоветним ситуацијама.[6]

У једном посебно драматичном телеграму, известио је о сусрету са Пешићем,  замеником државног секертара за спољне послове, у ком је навео како му је Пешић скренуо пажњу на важност афирмативне америчке одлуке, не само због конкретне америчке помоћи, већ и као својеврсног зеленог светла другим државама које су чекале да САД повуку први потез. Како ни овај апел није уродио плодом, Иглбергер је почетком јуна написао доста оштар телеграм у коме је рекао да је Пешић „био ближе мољењу (за помоћ, при.аут.) но што ће Југословени икада бити“. Посебно је био љут зато што се читав његов претходни рад, од пуне две године, на изградњи поверења у Сједињене Државе од стране Југословена, изненада рушио пред његовим очима.[7] Сматрао је да је 20 милиона релативно мала сума која би спречила ерозију поверења у добре намере америчке стране. Иглбергер је упозоравао да би сав посао урађен како би се југословенска јавност придобила на америчку страну после Титове смрти,  могао сада постати узалудан. Пропуштање да се адекватно реагује у овако осетљивом тренутку могло би значајно пољуљати поверење у америчку страну у каснијим месецима и годинама, било је Иглбергерово упозорење. Крајњи домет свих ових апела, испоставиће се на крају, била је помоћ од 10 милиона (Картеровим декретом), и то тек неколико месеци касније. Шанса да се у овој тешкој ситуацији учврсти пријатељство између Југославије и САД, била је пропуштена, за чим  Иглбергер није престајао да изражава своју жал.

Титова смрт. Тема неизбежне и очекиване (скоре) Титове смрти, обележила је добар део Иглбергеровог мандата.  Тих година посебно, у Стејт департменту су биле учестале прогнозе о будућности Југославије после Титове смрти и сваки пут се тражило и мишљење амбасадора Иглбергера, од кога се очекивао да има јаснији увид у нека проблемска питања. У последњем документу који се бавио овом темом, начињеном у јануару 1980. од стране саветника за националну безбедност Збигњева Бжежинског, Иглбергер је тражио да се формулација поруке коју је председник требало да пошаље југословенском руководству у данима после Титове смрти, у виду подршке „независности, територијалном интегритету и јединству“ Југославије, још више појача у правцу давања већих гаранција Југославији.[8] Иглбергерова позиција током целог овог периода била је даваље директније, недвосмиленије и чвршће подршке и гаранције Југославији у погледу њене судбине и безбедности после Титове смрти. Сматрао је да ће тај тренутак бити прекретан када је у питању даљи правац којим ће Југославија кренути. Траума Титове смрти биће за Југословене бити велика и поступање у овим тренуцима носиће велику политичку, а не само симболичну тежину, било је Иглбергерово упозорење.

Друго важно питање се тицало Картеровог одласка на Титову сахрану, око чега се доста преговарало. Иглбергер је заговарао опцију Картеровог доласка јер је сматрао да је то у најдиректнијем америчком интересу. Његова главна теза, уосталом, била је да САД морају најодлучније да делују управо у првим недељама по Титовој смрти. Оно што тада ураде, имаће огроман психолошки и суштински утицај на југословенску перцепцију САД, упорно је тврдио.[9] Картеров изостанак са сахране могао би да унесе сумњу у искреност америчке декларативно изражене подршке, посебно у случају да Брежњев дође у Београд. Сматрао је да је Југославији потребно уверење да није сама у тим тешким тренуцима и да сваку критику и потенцијални улазак у спорове треба избегавати бар шест месеци после Титове смрти. На крају је превладало уверење да сусрет Картера и Брежењева у Београду у тренуцима велике поларизације по питању совјетске политике у Авганистану пре може наштети америчким позицијама, те је донета одлука да уместо Картера отпутују његова мајка и потпредседник Волтер Мондејл.

На самом крају мандата, Иглбергер је послао неколико важних извештаја у којима се бавио предвиђањем даље судбине Југославије. Иглбергер је веровао да ће „у наредних 5 година (од 1980, при. аут.), Југославија остати стабилна, концепт колективног председништва ће функционисати, спољна политика ће остати предана несврстаности.“[10] Ово се показало као тачно. У последњем телеграму, из јануара 1981, Иглбергер је дао  пресек стања у Југославији на крају свог мандата. Највише је упозоравао на економске тешкоће које су заседиле Југославију у 1980, писао је о нарастајућој инфлацији, опадању животног стандарда, смањеној продуктивности и све већој незапослености. Примећивао је да се политичка клима мењала у правцу либерализације, али и да су ту постојали унутаррепублички отпори. Упозоравао је на сукоб две струје, реформску и конзервативну, чији погледи на проблеме и начине решавања, како економских тако и политичких изазова, дијаметрално разилазили. Управо у овоме видео је главне препреке пред које ће бити стављено ново југословенско руководство и друштво у целини.[11] Од начина на који ће ови проблеми бити решени, зависила је будућност Југославије. Испоставило се да је и ова прогноза била тачна.

Распад Југославије. И на самом крају, ради потпуније слике, важно је споменути и дипломатску епизоду која је дошла деценију касније, када је Иглбергер био постављен прво на место заменика, а касније и на место државног секретара у Бушовој администрацији (од августа 1992. до јануара 1993). Поред тога, налазио се и на позицији личног председниковог саветника за питање југословенске кризе.  Главна замисао је била да Иглбергер, са својим богатим југословенским искуством, помогне председнику Бушу у решавању конфликта који је избио распадом Југославије. Нажалост, особа попут Иглбергера, који је био човек знања и посвећености, уједно и доказани југословенски пријатељ, није успела у значајнијој мери да промени ток историје. Касније ће неки његово деловање у овом периоду означити контроверзним и до краја живота пратиће га репутација просрпског присталице[12], све то због другачијих погледа на узроке распада Југославије од већинских и владајућих у том тренутку. Ово ће му у западној штампи донети и надимак Лоренс од Србије.  Умро је 2011. године.


[1] https://history.state.gov/departmenthistory/people/eagleburger-lawrence-sidney

[2]Foreign Relations of the United States, 1977–1980, Volume XXX, Public Diplomacy, p. 761. https://history.state.gov/historicaldocuments/frus1977-80v30

[3] Ibid, 876.

[4] Ibid, 897.

[5] Ibid, 858.

[6] Ibid, 870.

[7] Ibid, 872.

[8] Ibid, p. 905.

[9] Ibid, p. 916.

[10]Ibid, p. 922.

[11] Ibid, p. 994-5.

[12] https://history.state.gov/departmenthistory/people/eagleburger-lawrence-sidney


О аутору

Сања Радовић (1983) је докторанткиња на Филозофском факултету Универзитета у Београду, где је ангажована на предмету Друштвени феномени 20. века. Бави се светском историјом 20. века, а ужа специјалност су јој историја Кине у 20. веку са посебним фокусом на историју Народне Републике Кине. За докторску тезу истражује односе Југославије и Кине у Хладном рату. Учествовала је на бројним семинарима и летњим школама, а била је и гостујући предавач на Пекиншком универзитету 2018.

Поделите на друштвеним мрежама