Претрага:
 

Краљевина Југославија на Светској изложби у Њујорку, 1939.

Шира тематска област: Односи Србије и САД у периоду између два светска рата

Наслов пројекта: Невидљиве везе – научни, културни, просветни и друштвени

односи Србије (Југославије) и САД у међуратном периоду

Истраживачки текст бр. 7

Краљевина Југославија на Светској изложби у Њујорку, 1939.

 

            У данашњем добу интернета и масовних медија то је можда тешко замислити, али Светске изложбе – практично велики вишемесечни изложбени сајмови, били су догађаји од прворазредног међународног значаја почетком 20. века. На њима су посетиоци добијали јединствену прилику да се упознају са глобалним иновацијама и из прве руке сазнају шта се дешава у свету. Основна замисао ових окупљања је била да државе представе своја индустријска достигнућа и своју културу, што је истовремено представљало и ствар међународне борбе за престиж – како за домаћине изложби, тако и за госте. То је био посебан изазов за мале нације, које су остатку света могле да се прикажу у повољном светлу: свака држава учесница је имала сопствени одвојени павиљон, са слободом да га уреди по свом нахођењу и специфичним циљевима. Прва светска изложба је одржана 1851. године у Лондону, након чега се манифестација редовно понавља у великим градовима широм света. Од 1928. постоји Биро међународних изложби, са задатком да координира организацију и календар ових скупова – тада је усвојено и правило о одржавању изложбе на сваких пет година.

Председик САД Френклин Делано Рузвелт отвара Светску изложбу, 30. априла 1939.

Председик САД Френклин Делано Рузвелт отвара Светску изложбу, 30. априла 1939.

            Њујоршка Светска изложба 1939-1940. била је специфична из неколико разлога. Пре свега, уместо дотадашњег фокуса на технолошки развој, ово је био први сајам који је примат дао темама културе и друштва, са слоганом „Градећи свет сутрашњице“ (енг. Building the World of Tomorrow). Друга велика промена је у самом трајању изложбе: уместо дотадашњих неколико месеци, њујоршки сајам је имао да траје два пута по пола године: од краја априла до краја октобра 1939. године, и поново у истом периоду 1940. године. Идеја за овај догађај родила се 1935. године, у јеку велике депресије, од стране групе њујоршких бизнисмена који су на овај начин желели да дају импулс борби града и државе са економском кризом. Изложба је замишљена као највећи међународни догађај у 20. веку, а угостила је преко 44 милиона посетилаца. Отварању 30. априла 1939. је присуствовало 206 хиљада људи. Датум отварања се подударао са 150. годишњицом инаугурације првог америчког председника Џорџа Вашингтона, која се такође одиграла у Њујорку, дајући тако догађају дистинктивно америчку ноту. На церемонији је говорио председник САД Френклин Делано Рузвелт. Дејвид Сарноф, амерички предузетник и пионир телевизије, уредио је да говор председника буде преношен на око 200 телевизијских уређаја дистрибуираних по граду Њујорку, што је један од првих примера уживо емитованог телевизијског програма у историји. На отварању је говор одржао и Алберт Ајнштајн. Поздравну поруку послао је и Кнез Павле, преко Краткоталасне радио станице Београд, изразивши том приликом „дивљење народу Сједињених Америчких Држава и њеном истакнутом председнику“. Југословенски регент је нагласио да изложба представља сјајно сведочанство о културном, друштвеном и привредном напретку САД, а упутио је и поздраве свим Југословенима који живе у овој земљи, те их позвао да посете павиљон Краљевине, који сведочи о „просперитету и добробити њихове домовине“.

            Југословенски павиљон је отворен са малим закашњењем, 23. маја – тадашња Политика пише да су таква кашњења уобичајена, наводећи пример француског павиљона који је отворен дан касније. У извештају Посланства од наредног дана преносе се утисци са отварања. Износи се жаљење због кише која је померила церемонију са отвореног простора у сам павиљон, који није могао да прими ни половину заинтересованих. Отварање је почело певањем молитве Оче наш, као и југословенском и америчком химном, које су извели чланови певачког друштва „Бинички“ из Лебанона у Пенсилванији. Говор је затим одржао легендарни градоначелник Њујорка Фјорело Ла Гвардија. На велико одушевљење присутних, Ла Гвардија је у једном тренутку говора прешао на српско-хрватски, језик који је научио док је у младости службовао у америчким конзулатима у Трсту и Ријеци: „Дозволите ми да Вас данас поздравим на Вашем матерњем језику у име становника града Њујорка и да Вам упутим најсрдачнију добродошлицу“. Њујорк Тајмс је похвалио градоначелника због течног говора на језику који није користио више од 30 година. Ла Гвардија завршава говор речима: „Народ Југославије је добар, племенит и мирољубив… Моја порука добром народу Ваше земље, Хрватима, Словенцима, Србима, Црногорцима, Босанцима, Херцеговцима и Далматинцима, ова је: Волите се међу собом као браћа и цео свет ће Вас волети“. Ове речи поздрављене су дуготрајним аплаузом.

Из извештаја Политике о отварању Југословенског павиљона

Из извештаја Политике о отварању Југословенског павиљона

            Након градоначелника, присутне поздравља посланик Краљевине у Вашингтону, Константин Фотић. Он је прочитао Теслино писмо – велики научник се извињава јер због болести не може да присуствује отварању, иако у том моменту живи у хотелској соби на свега десетак километара од сајмишта. Никола Тесла у писму апелује на успостављање тешњих веза Југославије и Америке. Церемонију је закључио богат културно-уметнички програм: Српско просветно друштво „Гусле“ извело је два кола, наступили су Хрватски тамбурашки оркестар „Јадран“ и Словеначки мешовити хор из Њујорка, да би на крају поново певао хор „Бинички“. Извештај Посланства наводи да је послужена хладна вечера за преко 400 званица, која је према њиховој оцени изузетно успела: присуствовале су истакнуте личности њујоршког јавног живота и представници наше емиграције из целе САД. Извештај закључује да се добро расположење присутних наставило „до дубоко у ноћ“.

            Политика од 11. јуна 1939. године јавља да је југословенски павиљон одлично уређен и да привлачи велику пажњу посетилаца „који се одушевљавају лепотама наших предела и ношњи“. Павиљон се простире на 750 квадратних метара, а Министарство трговине и индустрије је његово уређење поверило Обртној уметничкој школи из Загреба, на челу са директором, познатим кипаром Војтом Бранишем. Спољни зид красила је велика рељефна мапа Југославије, као и репродукције Мирослављевог јеванђеља. Сам павиљон је био подељен на неколико великих целина. У првој су представљене културне, уметничке и фолклорне посебности Краљевине: фреске из српских манастира, рељефи из приморских крајева – укључујући репродукцију врата Цркве св. Дује у Сплиту, као и богумилски споменици из Босне. На луткама су се налазиле народне ношње из свих крајева Југославије. У једној од секција приказана је велика мапа Америке са детаљно објашњеним доприносом познатих југословена – Тесле, Пупина и Мештровића, који је до тад већ одржао неколико запажених изложби у САД. Такође су представљена достигнућа пољопривреде и водне индустрије Југославије, али и напредак у побољшању народног здравља. Овај последњи аспект је посебно наглашаван као важан за односе две земље, будући да су Америчко-југословенско друштво, као и Рокфелерова фондација, након Првог светског рата увелико радили на побољшању хигијенских услова у Југославији, укључујући обуке лекара и оснивање нових здравствених установа. Овај део изложбе обухватао је и модел једне од најстаријих апотека на свету, из Дубровника.

Промотивни постер југословенског учешћа на изложби

Промотивни постер југословенског учешћа на изложби

            Последња секција била је посвећена туризму. Фотографије су приказивале лепоте југословенских предела и прилике за лов, риболов и путовања. Нарочиту пажњу привлачили су прикази Бококоторског залива и словеначких планина. Ту се могао наћи и  модел традиционалног далматинског дворишта, са фонтаном, палмама и фигурама вајара Томе Росандића. Акционарско туристичко друштво „Путник“ је, специјално за ову прилику, штампало туристичку брошуру за америчко тржиште у тиражу од 200 хиљада примерака, а припремљен је и туристички филм у боји: „Југославија, земља контраста“. Посетиоцима је на располагању била служба информација, као и библиотека издања о Југославији.

            Чини се да су, након деценијских апела од стране Посланства у Вашингтону у вези са врло слабим наступом Југославије у јавности Сједињених Држава, критике коначно уродиле плодом и да је Влада Краљевине озбиљно схватила прилику за представљање државе светском јавном мњењу. Нажалост, овај запажен наступ је дошао у зло време. Сама изложба била је оптерећена политичким варницама у Европи. Хитлерова Немачка је одустала од учешћа, иритирана чврстим анти-нацистичким ставовима градоначелника Ла Гвардије, који је у јавним наступима критиковао прогон Јевреја. Ла Гвардија је чак неко време заступао идеју о оснивању „Павиљона слободе“ на изложби, у коме би Немци у егзилу и избеглице од нацизма презентовали мрачну страну нове Немачке. Са друге стране, павиљони неколико држава, у првом реду Чехословачке, ширили су поруке отпора нацизму: нешто више од месец дана пред отварање изложбе, немачке трупе су ушле у Праг и практично укинуле независну Чехословачку, стављајући њен чешки део под свој протекторат. Пољски павиљон је такође наставио да постоји и служи као важан канал пропаганде и након окупације ове земље у септембру 1939. године. Пред отварање друге године изложбе, априла 1940. године, рат у Европи је већ дивљао, те се низ земаља повукао из Њујорка: осим Пољске и Чехословачке, које нису отвориле павиљоне изнова, од даљег излагања су због претње рата одустале Данска, Холандија, Норвешка, Совјетски Савез, Шведска, и на крају – Југославија. Слоган отварања Светске изложбе „Зора новог дана“, није испунио очекивања. Ужаси Другог светског рата засенили су намере организатора и постигнућа саме изложбе, као и добар наступ Краљевине Југославије – земље која је ускоро престала да постоји.


О аутору

Александра Колаковић (Чачак, 1980) је научни сарадник у Институту за политичке студије у Београду. Докторирала је на Филозофском факултету у Београду (2015). Усавршавала се у Француској (стипендиста Владе Француске, L’Université Paris I Panthéon Sorbonne, 2010) и Немачкој (гостујући истраживач, Georg Eckert Institute for International Textbook Research, 2016). До сада је објавила једну монографију, преко 40 научних радова на српском, енглеском и француском језику, аутор је два уџбеника историје и једног лексикона. Руководилац је заједничког пројекта билатералне сарадње у области науке ( Université Paris-Sorbonne Paris IV и Институт за политичке студије), члан British Association for Slavonic and East European Studie, Музејског друштва Србије и мреже France Alumni. Говори енглески и француски, а служи се немачким језиком.

 

Дејан Бурсаћ (Апатин, 1987) је истраживач – сарадник у Институту за политичке студије у Београду, где ради од 2013. године. Објавио је више од 30 радова и других прилога у научним часописима и зборницима у земљи и иностранству. Често је ангажован као гостујући предавач из области политичких наука. Докторанд је на Факултету политичких наука Универзитета у Београду, где је завршио основне и мастер студије. Алумниста Мреже школа политичких студија Савета Европе; Европског фонда за Балкан; Роберт Бош Фондације. Члан научног одбора научне конференције Politics & Society, Универзитета Лучијан Блага у Сибиуу. Говори енглески, служи се немачким језиком.

Поделите на друштвеним мрежама