Претрага:
 

Како је грађена Универзитетска библиотека у Београду

Шира тематска област: Односи Србије и САД у периоду између два светска рата

Наслов пројекта: Невидљиве везе – научни, културни, просветни и друштвени

односи Србије (Југославије) и САД у међуратном периоду

Истраживачки текст бр. 6

Карнеги и Југославија: Како је грађена Универзитетска библиотека у Београду

Први светски рат оставио је велику материјалну штету у Србији. Страдали су многи објекти војне и цивилне намене, као и културно благо – између осталог, и библиотеке. Убрзо по завршетку рата, из иностранства почињу да пристижу донације за обнову Србије: новац, грађевински материјал и остале потрепштине. Међу донираним предметима налазе се и књиге, намењене обнови библиотечког фонда Универзитета у Београду. Универзитет у освит рата није имао централну библиотеку, пошто је 1905. године са прерастањем Велике школе у универзитетску установу, фонд књига издељен на научне области и послат појединачним факултетима. Пре рата се разговарало о организовању централне библиотеке Универзитета, али је избијање сукоба одложило све идеје и планове. По завршетку рата, професори Филозофског факултета на челу са Павлом Поповићем подносе иницијативу за оснивање Универзитетске библиотеке. Нова институција била је привремено смештена на Филозофском факултету.

Већ у јануару 1919. године дошло је до иницијалног контакта између Карнегијеве задужбине за међународни мир (енг. Carnegie Endowment for International Peace) и српског, односно југословенског посланика у Вашингтону, др Славка Грујића. Оснивач задужбине, Енрду Карнеги, био је амерички индустријалац и филантроп шкотског порекла, магнат у индустрији челика и оснивач Carnegie Steel Company, која ће касније постати U. S. Steel. Своје огромно богатство (сматра се једним од најимућнијих људи у историји САД) употребљавао је у добротворне сврхе: помагао је науку, образовање и изградњу мира у свету. Његовим новцем оснивани су универзитети (нпр. Carnegie Mellon у Питсбургу), школе, фондације посвећене промоцији и истраживању мира. Карнеги је изградио Палату мира у Хагу, у којој се данас налазе Међународни суд правде и Стални арбитражни суд. Ипак, нарочито значајан, али и Карнегију најдражи, био је пројекат градње библиотека: новцем задужбине је између 1883. и 1929. године саграђено преко 2500 библиотека широм света, од тога готово 1700 у Сједињеним Државама.

Ендру Карнеги

Ендру Карнеги

            У току пролећа 1919. године интензивиран је дијалог посланика Грујића и представника Карнегијеве задужбине. Контакт се одвијао преко Корденија Северанса, верног адвоката Карнегијеве челичане, који је Карнегијев бизнис неколико пута успешно заступао у вези са тужбама пред Врховним судом САД. Северанс је био одличан избор, будући да је добро познавао Србију – током 1917. и 1918. служио је као председник Комисије Црвеног крста у Србији, а у тој функцији је боравио и са српском војском на Крфу. Његова супруга је такође била активна у прикупљању хуманитарне помоћи за Србију током рата. Грујић је директно предложио да се издвоји донација Карнегијеве задужбине за библиотеку, будући да је књижни фонд универзитета значајно страдао за време бомбардовања, те да Универзитет у Београду свакако нема научне лабораторије нити централну библиотеку. Грујић је при лобирању вешто користио чињеницу да је једна ранија Карнегијева биографија преведена на српски језик, те да је она „постала инспирација многим младим људима“ у Србији.

            Михајло Пупин, као изузетно утицајна личност у обе земље, имао је другачију идеју за донацију: предложио је да се Карнегијевим новцем финансира градња зграде Српске краљевске академије, која је започета 1914. године. Монументални објекат у Кнез Михаиловој улици у Београду, у којој се Српска академија наука и уметности и данас налази, пројектован је 1912. године, али је рат прекинуо изградњу. Северанс је међутим у октобру 1919. године обавестио и Посланство и Пупина да је њему ближа идеја да се новац усмери на библиотеку, осим у случају да се предложена средства (а тада се већ говорило о донацији од 100 000 долара, у то време значајној суми) могу успешно употребити за оба пројекта. Одбор Карнегијеве задужбине ускоро позива Грујића и Пупина да изађу пред њих са заједничким предлогом, који би био подржан и од стране владе у Београду, иначе „ће бити изгледи слаби за повољно решење“. Проблем је уствари настао јер је Пупин на своју руку поднео предлог о подршци за градњу зграде академије, не знајући да Грујић већ преговара о оснивању библиотеке. Пупин пише Посланству: „Не бих допустио да са новим предлогом сметам једном предлогу који је већ учињен“, те се правда да није знао да се ради о званичној иницијативи, већ је мислио да је у питању „један обичан разговор“. Пупинов предлог задужбини био је доста конкретнији, а укључио је и опцију да се будућа универзитетска библиотека смести у просторије Краљевске академије. Он даље наглашава да му нико од српских професора и академика са којима је у контакту није предочио проблем библиотеке као хитан. Најзад, Пупин износи и практичне разлоге за подршку свом предлогу: „Академија је жив и активан орган који је у стању да одмах ради на наставној реконструкцији у Србији. Универзитетска библиотека то неће бити у стању чак и када се зграда сврши“.

Славко Ј. Грујић, посланик у Вашингтону

Славко Ј. Грујић, посланик у Вашингтону

            Пупин је, на крају, одустао од свог предлога Карнеги фондацији, делом из пристојности, а делом јер су околности ипак ишле у корист библиотеке. Наиме, Карнегијева задужбина је већ прихватила идеју да подржи изградњу или обнову библиотека у три града која су у Великом рату била на линији фронта, те су као такви претрпели велика разарања. Донације су већ биле предвиђене за град Ремс у Француској и за Католички универзитет у Лувену у Белгији.

            Велики утицај на то да се средства одреде за библиотеку имао је и тадашњи ректор Универзитета у Београду, професор Слободан Јовановић. Он је личним контактима успео да обезбеди повољне државне кредите као додатна средства за градњу, како би објекат био већи од првобитно предвиђеног. Земљиште за градњу је универзитету поклонио град Београд; а пројекат су израдила двојица универзитетских професора, прослављени архитекти Драгутин Ђорђевић (пројектовао и зграду Академије) и Никола Несторовић, чија дела у Београду су зграде Народног музеја, Београдске задруге, хотела Бристол и бројне приватне виле.

            Карнегијев човек од поверења, Корденио Северанс, долазио је у Београд како би утврдио детаље донације и пратио градњу. Читав пројекат је координирао Одбор за подизање библиотеке на челу са Слободаном Јовановићем. За Јовановића и Северанса везана је једна занимљива епизода из тог периода. Потоњи је, као тадашњи председник Америчке адвокатске коморе, позивао Јовановића да дође у САД како би одржао предавање о новом југословенском уставу. Комора се понудила да плати све трошкове путовања „као израз искрене жеље“ да се Јовановић одазове. Из Посланства су такође молили професора да крене на пут, сматрајући то корисним за интересе Краљевине. Јовановић међутим наводи здравствене разлоге као изговор да одбије позив, а као замену је нудио професора Лазара Марковића, који је био задужен за припрему уставотворне скупштине 1920/1921. године, а потом и члан уставотворног одбора. Северанс у одговору, помало иронично, примећује да су здравствени проблеми „савршено добар разлог“ да се посета откаже.

Камен темељац за градњу библиотеке је положио краљ Александар, а радови су трајали четири године: свечано отварање је одржано 24. маја 1926. године. На свечаности је говор одржао и професор Павле Поповић, ректор Универзитета и један од иницијатора идеје за оснивање библиотеке. „За научни рад Универзитетска библиотека је потребна као насушни хлеб. Без ње нема тога рада, у крајњој анализи нема ни универзитета“, рекао је тада Поповић. Један од првих великих донатора фонда библиотеке био је Џејмс Марк Болдвин, амерички филозоф и психолог, иначе инострани члан Српске краљевске академије, који је донирао највећи део своје збирке књига, брошура и часописа. Посланство Краљевине у Вашингтону се постарало да књиге буду послате дипломатском поштом.

Универзитетска библиотека, око 1930. године

Универзитетска библиотека, око 1930. године

            Тако је саграђена Универзитетска библиотека у Београду, до данас једина Карнегијева библиотека на простору Централне и Источне Европе – остале Карнегијеве задужбине на европском континенту налазе се у Белгији, Француској, Ирској и Великој Британији. Након Другог светског рата, 1946. године нова комунистичка власт у Југославији, мења име библиотеке у „Светозар Марковић“, поводом стоте годишњице рођења овог српског социјалисте. Ипак, великом добротвору Ендруу Карнегију је одата почаст: по њему се зове највећа читаоница, његова биста се налази у предворју, и најзад, улица поред велелепне зграде библиотеке се и данас зове – Карнегијева.


О аутору

Александра Колаковић (Чачак, 1980) је научни сарадник у Институту за политичке студије у Београду. Докторирала је на Филозофском факултету у Београду (2015). Усавршавала се у Француској (стипендиста Владе Француске, L’Université Paris I Panthéon Sorbonne, 2010) и Немачкој (гостујући истраживач, Georg Eckert Institute for International Textbook Research, 2016). До сада је објавила једну монографију, преко 40 научних радова на српском, енглеском и француском језику, аутор је два уџбеника историје и једног лексикона. Руководилац је заједничког пројекта билатералне сарадње у области науке ( Université Paris-Sorbonne Paris IV и Институт за политичке студије), члан British Association for Slavonic and East European Studie, Музејског друштва Србије и мреже France Alumni. Говори енглески и француски, а служи се немачким језиком.

 

Дејан Бурсаћ (Апатин, 1987) је истраживач – сарадник у Институту за политичке студије у Београду, где ради од 2013. године. Објавио је више од 30 радова и других прилога у научним часописима и зборницима у земљи и иностранству. Често је ангажован као гостујући предавач из области политичких наука. Докторанд је на Факултету политичких наука Универзитета у Београду, где је завршио основне и мастер студије. Алумниста Мреже школа политичких студија Савета Европе; Европског фонда за Балкан; Роберт Бош Фондације. Члан научног одбора научне конференције Politics & Society, Универзитета Лучијан Блага у Сибиуу. Говори енглески, служи се немачким језиком.

Поделите на друштвеним мрежама