Претрага:
 

ЈУГОСЛОВЕНСКО – АМЕРИЧКИ ОДНОСИ 1945. – 1947. ГОДИНЕ

ЈУГОСЛОВЕНСКО – АМЕРИЧКИ ОДНОСИ 1945. – 1947. ГОДИНЕ И ПОСТЕПЕНИ ПОЧЕТАК ХЛАДНОГ РАТА

„Има нека тајна веза“ између друге Југославије и Хладног рата. Не само да постоји готово временско преклапање у њиховом трајању, него је и велико питање да ли би судбина Југославије  изгледала као што је изгледала да Хладног рата није било, а опет и да ли би дошло до њеног, онако крвавог распада, да се хладноратовска архитектура међународних односа није срушила као кула од карата у само две године, од 1989. до 1991.

Ипак, упркос овоме, јасно је, барем са ове временске дистанце, да Југославија није имала најважније место у његовом отпочињању, будући да су неке друге територије и други актери били много значајнији у ономе што Џозеф Нај назива постепеним почетком Хладног рата.[1] Наиме, иако је сасвим јасно да је Југославија има своје важно месту у процесу избијања Хладног рата, њен значај није био пресудан и чини се да Сједињене Америчке Државе нису баш превише опажале разлику између Југославије и Совјетског Савеза, будући да су је у овом периоду сматрали за његов „најоданији сателит“.[2]

Иако се мора признати да припадници тзв. „традиционалистичке“ школе хладног рата виде догађаје око Трста из маја 1945. године као један од првих сукоба на релацији Исток–Запад и као нешто што је поставило образац за поступање Запада са комунистима, ми сматрамо да су остали проблеми у односима између савезника ипак имали више утицаја на захлађење односа између комунистичких и капиталистичких земаља.[3] Кад би се све тачке сукоба у односима између некадашњих савезника ставиле на својеврсне теразије, где би свакој тачки сукоба доделили одређену масу, сматрамо да би се утврдило да су неке друге тачке, а не Југославија имали више утицаја на утирање хладноратовског пута.[4]

Стратешки гледано, територија оног што се пре избијања Другог светског рата звало Краљевином Југославијом, није имала тако важан значај у очима три велике силе савезнице као што су то имале неке друге терирорије. Наиме, интерес Велике Британије био је пре свега очување сопствене империје и какво такво преживљавање у рату, односно избегавање пораза.

Укратко речено, а како се то наводи у једном руском зборнику о савезништву у другом светском рату,  главна стратегија Велике Британије била је „не изгубити рат“ или, изражено Черчиловом омиљеном фразом, „они просто треба да се држе“.[5] Ако је главни циљ сачувати империју, онда је главни начин за то сачувати пут ка империји. Дакле,  траса „Гибралтар-Малта-Кипар-Суец-Аден“, треба да остане заштићена од могућег упада са севера, од стране једине силе која би се у будућности могла „спустити“ на сва ова мора, односно на Средоземље. Та сила је био је Совјетски Савез. Ако би се Совјетима оставило превише слободног простора, онда би се они без оклевања увукли у њега. Попуњавањем тог „вакуума моћи“, британски утицај био би засигурно изгубљен, совјетски би ојачао, а самим тим комунизам би се опасно приближио британском путу ка империји. Када би „пале“ још и Грчка и Турска, Стаљин би био суверени господар тог пута, а не Британија.

www.rbth.com

Будући да је то био сценарио који би по сваку цену требало избећи, сви британски напори у рату и сва састанчења око изгледа послератног света, имали су за своју сврху да се то не догоди. Место Југославије у целој тој стратегији треба по нашем мишљењу тражити у британским покушајима да се сачува што се сачувати може. Черчилови предлози за напад на Немачку преко њеног „меког трбуха“, односно Балкана, покушај договора са Титом у Казерти, место Југославије у причи о подели интересних сфера на састанку Черчила и Стаљина у Москви 9. октобра 1944. и дан касније на операционализацији „договора о процентима“ између, Стаљиновог министра спољних послова, Вјачеслава Молотова и његовог британског колеге, Ентонија Идна, Черчилови притисци на краља Петра II да постигне договор са Титом,  притисци на Трумана да реагује у току кризе око Трста маја 1945. године, разочарење Титовим поступцима, али и фактичко прихватање ситуације у Југославији на крају рата, сведоче о томе шта је у британској политици имало приоритет.[6] Питање Пољске, подела Немачке, те питање очувања Грчке и Турске, а,  самим тим, и пута ка империји, имали су за њега много већи значај него останак Југославије изван совјетске сфере утицаја.

Укратко, Британија јесте доста уложила у остајање Југославије ван совјетске контроле, али је очување утицаја и контроле над неким другим земљама ипак имало много већи значај. Да парафразирамо Пола Кенедија, силе у опадању се увек суочавају са избором између два зла односно два лоша решења.[7] За Британију је тако мање зло било, да се изгуби Југославија, Пољска, Румунија, Бугарска, Мађарска, него Грчка. Када су могли изгубити Пољску, због које су и ушли у рат септембра 1939. године, зашто не би могли да се помире са губитком једне Југославије коју ионако контролише њена војска а не неке стране трупе.[8] Што се тиче Сједињених Америчких Држава, њихов главни циљ у рату, наравно поред тога да се постигне победа против „сила осовине“ уз што мање жртава, био је и изградња једног новог поретка у односима између држава, поретка који би својом „безбедносном архитектуром“ исправио грешке Лиге народа (овде пре свега мислимо на изостајање из те институције колективне безбедности најмоћнијих држава тог доба, као што су Сједињене Америчке Државе и Совјетски Савез) а својом „економском архитектуром“ (под овим подразумевамо тзв. Бретонвудске институције – Међународни монетарни фонд и Светску банку, основане 1944. године), спречио катастрофалне последице неке поновне “велике депресије” по светску привреду и светски мир (пре свега на појаву фашизма и сваке врсте екстремизма у односима између држава) али и омогућио америчкој привреди да реши оно што „Њу Дил“ ипак, није успео да  излечи (тржишни вишкови су и даље били огромни, па су нова тржишта била нужна; наиме, либерализација светске привреде била је велики сан америчког државног секретара у време Другог светског рата, „Вилсонијанца“, Кордела Хала).[9]

Где је у целој овој причи, било место, малене, подељене и окупиране Југославије, није тешко закључити. Први циљ који се односио на победу у рату, уз што мање жртава, Американци су остварили својом ратном стратегијом која се у најкраћем може описати као покушај избегавања борбе, док год нису били сигурни да ће битку добити, а да ће жртве у тој борби бити подношљиве. Тако су се у Нормандији искрцали тек у јуну 1944. године, а на азијском ратишту су избегавали копнене борбе са Јапанцима и у том смислу треба схватити и два кључна потеза за окончање рата на том простору: улазак СССР–а у рат 8. августа 1945. године, уз територијалне концесије учињене совјетској страни, као и бацање две атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки, 6. и  9. августа 1945. године. Оба ова чина, која су изазвала доста опречних реаговања, не треба схватити никако другачије него као пут избегавању потенцијалних жртава инвазије који би, по свим проценама, био огроман. Што се тиче другог циља, због њега је долазило до сукоба и са Британцима и са Совјетима. Наравно, ипак више са Совјетима, којима су да би прихватили послератно уређење света, чињени разноразни уступци. У том смислу и никако другачије, треба схватити и Јалту и целу причу о послератним обећаним зајмовима око којих су се ломила копља при крају рата. У америчкој стратегији, и њеном сукобу интереса са Совјетским Савезом, Југославија није била неко безвредно парче територије, али није била ни нешто преко чега се не би могло прећи у корист виших циљева. Амерички интерес је био исувише глобалан и Америка је постала исувише велика сила током другог светског рата  да би се бавила Југославијом.[10]

Magazin „Life“

Из тих разлога све поступке према Југославији  не треба схватити никако другачије него као према било којој земљи у којој се утицај изгубио, и која је била исувише мали улог у стратешком надметању са Совјетским Савезом, за глобални утицај и тражење сопственог идентитета после рушења једног света који је настајао колапсом британске империје. Говорећи о Совјетском Савезу и његовим стратешким циљевима, ми бисмо пре свега издвојили два главна циља. Као прво, било је то преживљавање у рату, за који нису били спремни, пре свега материјално и логистички, и у којем им је главна предност била број људи који су били спремни да жртвују да би добили рат а не ратна техника или неки други чинилац који није захтевао људске животе као погонско средство; као друго, био је то један крајње прагматичан циљ, да после победе код Стаљинграда осигура себе у неким будућим ратовима, тако што ће своју границу померити на Запад докле год то буде могуће, односно докле дођу трупе Црвене армије.[11]

Померањем и формалне и суштинске границе били би, коначно безбедни и смањили би „хронични недостатак безбедности“, да парафразирамо речи из најчувенијег телеграма свих времена, телеграма који је 22. фебруара 1946. године као одговор на захтев Вашингтона да објасни Стаљинов говор од 9. фебруара исте године и његово одбијање уласка у ММФ и Светску банку, послао тадашњи службеник америчке амбасаде у Москви и најбољи познавалац Русије у Стејт департменту, Џорџ Фрост Кенан. Тај телеграм је назван „Дугачки телеграм“ због 8 000 речи које је садржао. Та коначна и апсолутна безбедност и територије које су је осигуравале (на којима су биле трупе, које су главно мерило моћи, јер се чак и моћ папе, по Стаљиновом мишљењу, мери дивизијама, а не утицајем који поседује као поглавар католичке цркве), и јесу били главни узрок спора са западним савезницима. Када се у контекст ова два циља смести Југославија, онда се добија одговор који је веома сличан претходним одговорима.

Југославија није била главни камен спотицања Совјетског Савеза са англосаксонским великим силама. Чак су се због првог циља, преживљавања у рату, Тито и Стаљин сукобили, јер је Стаљин сматрао да се догађаји у Југославији одвијају пребрзо и да боду очи Западу (питање АВНОЈ–а, оснивања пролетерских бригада, одлука у вези са династијом  Карађорђевић, и других), те да треба сачекати крај рата, па онда „забити нож у леђа“. У контексту другог циља, морамо нагласити да СССР јесте учествовао у борбама за ослобођење Југославије, али су југословенске партизанске трупе, ипак, саме себи осигурале ослобођење. Војна сила је саму себе легитимизовала. Млака подршка (да не кажемо нешто друго) Совјетског Савеза у току мајске кризе око Трста Југославији и Титу најбољи је доказ да Југославија није била главна тачка совјетских стратегијских спорења са западним савезницима. Совјетски утицај у Југославији био је већ обезбеђен, и није било потребе да се додатно сукобите са Западом око нечега што сте већ имали у рукама.

 Економски гледано, Југославија није била ништа привлачнија за Совјете од других источноевропских држава или пак територија Грчке или Турске. Совјетска привреда која је била потпуно скрхана ратом није могла да очекује пуно од земље која је у рату такође била опустошена.[12] По већини извора, Стаљин је у току рата упркос идеолошким разликама и отвореним стратегијским размимоилажењима са својим западним савезницима, ипак очекивао помоћ опустошеном Совјетском Савезу.[13] Та помоћ која иако није дошла у годинама после рата, у току самог рата није била за потцењивање.[14]

Економски, по речима Ерика Хобсбаума, „хладни рат, је од почетка био рат неједнаких“.[15] Будући такав, Совјетски Савез је могао само да покушава да достигне Сједињене Америчке Државе у економској сфери. У време Другог светског рата економија јесте била један од покретача сукоба који ће обележити наредних педесетак година у међународним односима, али у случају Југославије ова компонента сукоба није била позорница на којој је она била у главној улози.

Идеолошки гледано, спорење између Истока и Запада, током самог Другог светског рата, није било без утицаја, али се ипак у свеопштој ситуацији угрожености физичког опстанка народа и држава оно сакрило у фразе о заједничком интересу победе над Хитлером. Черчилове изјаве о нужности сарадње са Стаљином, без обзира на мишљење о њему, те практични поступци Запада, али и Истока, у међуасобним односима ремек су дело реалполитике. Но, како,  по речима Леа Матеса из предговора мемоарима Аверела Харимана, „сви савези долазе у кризу када нестане повод који је довео до стварања савеза, то јест после победе“,[16] ни овај савез није прошао неоштећен „кроз Сциле и Харибде“ међународне политике. Идеологија је неумитно одиграла своју улогу у удаљавању некадашњих савезника, првенствено у појачавању емотивне компоненте сукоба. Тај пут одвајања и постепене кулминације идеолошких разлика, доживео је свој врхунац у чувеном говору једног од главних Стаљинових идеолога у времену после краја Другог светског рата Андреја Жданова.

У том говору несуђени Стаљинов наследник, Жданов, између осталог каже: „Фундаментална промена која је проузрокована ратом на међународној сцени и у положају индивидуалних земаља, потпуно је променила политички пејзаж света. Појавило се ново сврставање политичких снага. Што је више рат остајао за нама, све израженија су постајала два велика тренда у послератној међународној политици, која су одговарала подели политичких снага које делују на међународној сцени, у два велика табора; империјалистички и антидемократски табор, на једној страни, и антиимперијалистички и демократски табор на другој страни. Суштинска водећа снага империјалистичког табора су Сједињене Америчке Државе. У савезу са њима су Велика Британија и Француска.

Постојање лабуристичке владе Атли–Бевин у Великој Британији и социјалистичке владе Рамадијеа у Француској не спречава те земље да играју улогу дела сателита Сједињених Држава и да следе вођство њене империјалистичке политике у свим великим питањима. Империјалистички лагер је такође подржан од стране земаља које поседују колоније, као што су Белгија и Холандија, од земаља са реакционарним и антидемократским режимима, као што су Грчка и Турска, и од земаља које су политички и економске зависне од Сједињених Држава, као што су блискоисточне и јужноамеричке земље и Кина. Главна сврха империјалистичког табора је да ојача империјализам и да излеже нови империјалистички рат, у борби са социјализмом и демократијом и да подржава реакционарне и антидемократске  профажистичке режиме и покрете свуда. У тежњи за тим циљевима империјалистички логор је припремљен да се ослони на реакционарне и антидемократске снаге у свим земљама, и да подржи њихове бивше непријатеље у борби против њихових савезника из времена рата. Антифашистичке снаге сачињавају други лагер. Овај  табор се заснива на СССР –у и новим демократијама. Он такође укључује земље које су прекинуле са империјализмом и које су снажно закорачиле путем демократског развоја, као што су Румунија, Мађарска и Финска.

Индонезија и Вијетнам су повезане са њим; он ужива симпатије Индије, Египта и Сирије. Антиимперијалистички табор има подршку од радничких и демократских покрета и од братских комунистичких партија у свим земљама, од бораца за национално ослобођење у колонијама и зависним територијама, од свих прогресивних и демократских снага усвакој земљи. Сврха овог табора је да се одупре претњи од нових ратова и империјалистичке експанзије, да ојача демократију и да искорени трагове фашизма.“[17]   Премда је овај говор био одржан две године после завршетка другог светског рата, у замку Скларска Пореба у Пољској, његов дух је можда најбољи опис односа између два света у погледу идеолошких питања и на крају рата. Југославија ту није била изузетак међу комунистичким земљама. Њена једина специфичност, била је, како смо то већ напоменули, што се њена комунистичка партија домогла власти сопственим снагама. Самим тим, идеолошки моменат, био је и појачан а не слабији у односу на остале тзв. „нове демократије“.

                        Што се тиче конкретних односа Југославије и Сједињених Америчких Држава у овом раздобљу, треба истаћи да је „основна одлика првог периода послератних односа … оштра политичка конфронтација двеју држава… Америчка влада видела је у новој социјалистичкој Југославији у то време само „продужену руку“ совјетске политике, „совјетског сателита“, а југословенско руководство видело је у Сједињеним Државама носиоца империјализма и „светске реакције“.[18] Поред неповољног глобалног контекста који карактерише погоршавање односа између две суперсиле, у односима Југославије и Сједињених Држава издваја се неколико преломних тачака: 1) криза око Трста; 2) однос САД према избеглим члановима усташког и четничког покрета; 3) условљавање враћања Југославији одузетих речних пловила на Дунаву; 4) обарање два америчка авиона изнад Бледа  у августу 1946. године; 5) проблеми око повраћаја злата Народне Банке Југославије које је за време рата било депоновано у Њујорку; 6) суђење генералу Драгољубу Михаиловићу и надбискупу Алојзију Степинцу, 7) подршка Југославије комунистима у грађанском рату у Грчкој итд..[19] У то време сасвим је јасно да су у америчким очима „Совјети и Југословени исти“ и да је читав спор са Италијом око Трста заправо био совјетски покушај да „прошире своју контролу над Медитераном и даље на Европски Запад.“[20] У америчкој штампи поготово се лоше коментарисало обарање авиона изнад Бледа, уз оцене  „да их је подржао Совјетски савез и  ..да су америчко југолсовенски односи  око тих питања били део веће слике „америчких односа са Русијом и њеним сателитским блоком у Источној Европи.“[21] Тадашњи амерички амбасадор у Југославији, Ричард Канингам Патерсон, тврдио је да „у Југославији сви путеви воде ка Москви.“[22]

            Дакле, иако Југославија јесте била једна од карата у „партији покера“ између великих сила у време Другог светског рата, она по нашем миљењу, ни стратешки, ни економски, ни идеолошки, није била главна карта у тој игри. У време Другог светског рата и сукоба између савезника, југословенска улога ипак није била толико важна да би се могло рећи да смо ми главни узрок Хладног рата који ће уследити. Витални интереси великих сила и питања опстанка у једном крвавом сукобу који се водио свим расположивим средствима и у свим формама, нису остављали много простора за периферне земље каква је Југославија тада сигурно била у односу на остале „вреле тачке“ у односима између Сједињених Америчких Држава, Велике Британије и Совјетског Савеза. На крају, не можемо а да се не сложимо са Од Арне Вестадом, једним од најбољих позвалаца историје Хладног рата,  који тврди да су „у смислу значаја у европским оквирима, нарочито са стратешке тачке гледишта, Пољска и северо-источна Европа били (и јесу) много важнији за односе великих сила него било која балканска земља и њихово потенцијално напуштање совјетског блока била је много већа егзистенцијална претња хладноратовском систему.“[23]


[1] Видети Џозеф Нај, Како разумевати међународне сукобе – увод у теорију и историју, Стубови културе, Београд, 2006, стр. 160. По Нају постепено настајање Хладног рата траје од 1945. до 1947. године. Видети Исто, стр. 160.

[2] Видети Лорејн Лис, Одржавање Тита – Америка, Југославија и Хладни рат, БМГ, Београд, 2003, стр. 19.

[3] Најједноставније речено, постоје три главне школе Хладног рата, традиционалисти, ревизионисти и постревизионисти. Ова разлика се прави на основу схватања узрока Хладног рата. Традиционалисти, који су се први појавили, тврде да су главни кривац за избијање Хладног рата Стаљин, Совјетски Савез и њихова агресивна политика. Ревизионисти, који су нарочито били популарни шездесетих година прошлог века, у време Вијетнамског рата, тврде да су за све криви амерички капитализам и империјалистичка спољна политика Сједињених Америчких Држава, док постревизионисти сматрају да нико није крив већ да је крива промењена структура моћи у свету после Другог светског рата и вакуум моћи који је настао поразом Немачке а који су онда САД и СССР попунили. Ова последња школа је била активна крајем седамдесетих и током осамдесетох година прошлог века. Отварањем бивших совјетских и других до сада неприступачних архива, појавила се и четврта школа, коју неки називају и посттрадиционалистичка која ипак више криви Совјетски Савез и Стаљина. Видети шире о томе у Џозеф Нај, Како разумевати међународне сукобе, стр. 154 -158. и Драган Живојиновић, „The Cold War Term, Role and Meaning in the Science of International Relations”, Review of International Affairs, Vol. LVI, No. 1119, July – September 2005, pp. 54-59. За нешто другачије тумачење узрока али и тока Хладног рата видети Од Арне Вестад, Глобални хладни рат, Архипелаг, Београд, 2008; и нарочито Odd Arne Westad, The Cold War: A World History, Basic Books, New York, 2017.

[4] Нај рецимо издваја шест питања која су допринела „каснијој промени америчке стратегије и настанку Хладног рата“. Видети, Џозеф Нај, Како разумевати међународне сукобе, стр. 161. То су: 1) Питање Пољске и судбина Источне Европе; 2) Укидање „Закона о зајму и најму“ у мају 1945. године од стране Сједињених Америчких Држава; 3) судбина послератне Немачке; 4) Источна Азија 5) атомска бомба и 6) судбина земаља Источног Медитерана и Средњег Истока где је британски утицај био у слабљењу. Видети, исто, стр. 161 – 163. Са друге стране, Мелвин Лефлер, један од најпознатијих историчара Хладног рата, особито његових почетака, издваја пет кључних датума и то 1917. годину и избијање Октобарске револуције у Русији, затим мај 1945. и de facto поделу Европе на два дела, потом август 1945. године и употребу две атомске бомбе од стране САД против Јапана, затим Маршалов план из 1947. године и на крају избијање рата у Кореји у јуну 1950. године Видети “From Coalition to Rivalry: The Soviet Union and United States at the Beginning of the Cold War”, November 4 2014, https://www.cfr.org/event/coalition-rivalry-soviet-union-and-united-states-beginning-cold-war (accessed 09. 01. 2019.) Један од ретких који експлицитно помиње Југославију у узрoцима Хладног рата је Џон Луис Гедис али он мисли на раскид Тита и Стаљина 1948. године. Видети John Lewis Gaddis, The Cold War – A New History, Oxford University Press, New York, 2005, p. 33.

[5] Видети Aleks Dančev, „Velikobritanija, Strategija neprjamih dejstvij“, u: Sojuznjiki v Vajnje 1941-1945, Rossijskaja Akademija Nauk, Institut sveopšćej istoriji, Nauka, Moskva, 1995, p. 37.

[6] Парадигматичан је у том смислу дијалог који се непосредно после Техеранске конференције 1943. године водио између британског изасланика код Тита, бригадног генерала Фицроја Меклејна и Винстона Черчила. На директно упозорење Меклејна да ће партизани постати најјачи актер у Југославији и да ће „систем који ће успоставити неминовно бити на совјетској линији, и, сасвим вероватно, снажно усмерен на Совјетски Савез“, Черчил је одговорио питањем „Да ли намеравате .. да живите у Југославији после рата? Не господине, одговорио сам. Ни ја, додао је. И пошто је то тако, ни ви ни ја не морамо бринути какву ће владу они створити. То је на њима да одлуче. Оно што нас интересује јесте ко од њих наноси више штете Немцима. (подвукао Д. Ж.)“ Видети Предраг Симић, Тито и НАТО – Успон и пад Друге Југославије, Новости, Београд, 2008, стр. 11.

[7] Видети Пол Кенеди, Успон и пад великих сила, ЦИД Подгорица, Службени лист СРЈ, Београд, 1999.

[8] Видети шире о томе, Иван Беренд, Централна и Источна Европа, ЦИД, Подгорица, 2001.

[9] Шире о америчким стратешким плановима за послератни свет видети у Melvin Leffler, „The Strategic Thinking that made America Great – „Europe First and Why it Still Matters“, Foreign Affairs, https://www.foreignaffairs.com/articles/2018-08-10/strategic-thinking-made-america-great?cid=int-rec&pgtype=art, (accessed, 11. 08. 2018.)

[10] О томе шире видети у Stephen E. Ambrose, Rise to GlobalismAmerican Foreign Policy since 1938, Penguin Books, New York, 1993, p. 15, Seventh Revised Edition

[11] О руском страху од напада са Запада видети Тим Маршал, У оковима географије, наклада Знање, Загреб, 2018, стр. 4 – 9. Како то сликовито описује Маршал, „Владимир Путин каже да је побожан човек, велики поборник Руске правиславне цркве. Ако је тако, можда сваке вечери легне у кревет, помоли се и упита Бога: „Зашто у Украјини ниси поставио планине? да је Бог у Украјини подигао планине, велико равно пространство Северноевропске низије не би било тако подстицајно подручје за понављајуће нападе на Русију. Овако Путин нема избора: мора барем да покуша да контролише равнице на западу“, Исто, op. cit. стр. IX.

[12] Како пише Никола Живковић “свршетак рата затекао је Југославију у рушевинама”. Те рушевине нису биле само у зградама и другим материјалним вредностима, већ, пре свега, у људским губицима који су заиста били катастрофалних размера. Шире о томе видети: др Никола Живковић, „Стање у југословенској привреди непосредно по завртшетку Другог светског рата“, у Петар Качавенда, Драган Богетић, Ур., Балкан после Другог светског рата, Институт за савремену историју, Београд, 1996, стр. 51–53.

[13] Већ помињани историчар америчке спољне политике, Стивен Емброуз, тврди како су чак читаву послератну обнову Совјети заснивали на очекивању могуће америчке помоћи. Први ударац тим „сновима“ био је прекид „Ленд–Лиз закона“, 8. маја 1945. године. Тада су, како наводи Емброуз, чак неки бродови били враћени, иако су већ били кренули пут Совјетског Савеза. Стаљинови захтеви за позајмицама су достизали фантастичне износе, али су их, Американци својим претераним захтевима према Совјетима (нпр. тражили су да се допусте америчке инвестиције у совјетској зони и примена других принципа тржишног пословања у међусобним односима) натерали да у обнову крену новим петогодишњим планом,  подупрти сопственом снагом и, како то Емброуз подвлачи, на штету својих грађана и других региона Источне Европе. Видети Stephen E. Ambrose, Rise to Globalism American Foreign Policy since 1938,

[14] Овде, пре свега, мислимо на помоћ у војној опреми, особито у камионима, без који би било немогуће логистички савладати препреке које је пред Стаљина постављала сама конфигурација и величина сопствене територије.

[15]  Видети Ерик Хобсбаум, Доба екстрема – историја Кратког двадесетог века 1914 – 1991, Дерета, Београд, 2002, стр. 191.

[16] Видети, Лео Матес, „Предговор“, у:  А. Хариман, Е. Абел, Специјални посланик код Черчила и Стаљина 1941–1946, Глобус, Загреб, 1978, стр. 15.

[17] Andrei Zdanov, „Address to the Communist Information Bureau, September 1947“, in: Strategy and Tactics of World Communism, House of Representatives’ Document # 619, 80th Congress, 2nd session1948, pp. 212–220. Наведено према: Paul Seabury, Ed., Balance of Power, Chandler Publishing Company, San Francisco, 1965, pp. 156–157.

[18] Видети Иво Висковић, „Односи Југославије и Сједињених Америчких Држава“, Југословенски преглед, свеска 1, 1988, стр. 25.

[19] Исто, стр. 25 -26.

[20] Видети Лорејн Лис, Одржавање Тита – Америка, Југославија и Хладни рат, стр. 33.

[21] Исто, op. cit. стр. 38.

[22] исто, op. cit. стр. 38.

[23] Видети Odd Arne Westad, “The Balkans:  A Cold War Mistery”, in:  Svetozar Rajak, Konstantina E. Botsiou, Eirini Karamouzi, Evanthis Hatzivassiliou, Eds., The Balkans in the Cold War, Palgrave Macmillan, London, 2017, pp. 361 – 362.


О аутору

Mr Dragan Živojinović (1975, Bogatić) je saradnik na Univerzitetu u Beogradu – Fakultetu političkih nauka na predmetu Međunarodni odnosi. Takođe, sekretar je Centra za studije Sjedinjenih Američkih Država Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu kao i sekretar master regionalnih studija SAD na istom fakultetu. Područje interesovanja su mu Međunarodni odnosi, spoljna i bezbednosna politika Sjedinjenih Američkih Država i spoljna politika Srbije. Sarađivao je u prevodu studije Džozefa Naja, Kako razumevati međunarodne sukobe (preveo prof. dr Dragan R. Simić, 2006), a bio jedan od prevodilaca knjige Džona Miršajmera, Tragedija politike velikih sila (2009) (zajedno sa prof. dr Draganom R. Simićem i Miljanom Filimonovićem) i Roberta D. Šulcingera, Američka diplomatija od 1900. godine (2011) (zajedno sa prof. dr Draganom R. Simićem) na srpski jezik. Pored toga, objavio je tridesetak tekstova u naučnim i stručnim časopisima i zbornicima radova. Urednik je sedam knjiga: Spoljna politika Srbije – strategije i dokumenta (zajedno sa Natašom Dragojlović, dr Stanislavom Sretenovićem i dr Draganom Đukanovićem) iz 2010. godine; Srbija u evropskom i globalnom kontekstu (zajedno sa prof. dr Radmilom Nakaradom) iz 2012. godine; Meka moć država (zajedno sa prof. dr Draganom R. Simićem i Nikolom Kosovićem) iz 2013. godine; Međunarodna bezbednost: teorijski pristupi: uvod u studije bezbednosti, (zajedno sa Milanom Lipovcem) iz 2014. godine;  Politika Sjedinjenih Američkih Država prema regionu Zapadnog Balkana i Republici Srbiji (zajedno sa prof. dr Draganom R. Simićem) iz 2015.  godine; Sjedinjene Američke Države i izazivači (2015) (zajedno sa prof. dr Draganom R. Simićem i  MA Nikolom Jovićem) i Neutralnost u međunarodnim odnosima: šta možemo da naučimo iz iskustva Švajcarske? (zajedno sa prof. dr Draganom R. Simićem i prof. dr Dejanom Milenkovićem) iz 2016. godine. Diplomirao je i magistrirao na Univerzitetu u Beogradu – Fakultetu političkih nauka na smeru Međunarodni odnosi a trenutno na istom fakultetu piše doktorski rad. Bio je stipendista Fulbrajtovog programa o nacionalnoj bezbednosti SAD na Univerzitetu Kalifornije San Dijego.

Поделите на друштвеним мрежама