Претрага:
 

Интервју са Ксенијом Вилкинсон

Данашњи интервју нуди јединствену, личну причу о једном од главних појединаца који су организовали Операцију Халијард, господину Џорџу Вујновићу. Страхиња Матејић, мастер студент на Школи спољних послова Џорџтаун универзитета, разговарао је са ћерком господина Вујновића, госпођом Ксенијом Вилкинсон. Госпођа Вилкинсон је дипломирала на Барнард колеџу, а мастер и докторске студије завршила на Џорџтаун универзитету. Сада пензионисани каријерни дипломата САД, провела је преко 30 година у дипломатској служби, у главном у Латинској Америци и међународним организацијама. Данас, госпођа Вилкинсон живи у Вашингтону, САД.


  • Који су били главни разлози иза одлуке Вашег оца да студира у Југославији иако је рођен и одрастао у Сједињеним Државама?

Мој отац је завршио средњу школу у Кембриџу, у Савезној држави Пенсилванији, током Велике депресије. Иако је био добар ђак, његова породица није могла да му приушти наставак школовања. У том периоду, пицбуршко непрофитно осигуравајуће друштво под називом Српска национална федерација, основало је стипендију која је омогућила да петнаесторо најбољих ђака југословнеског порекла отпутује у Југославију и упише се на Универзитет у Београду, студира и ојача културну размену. Мој отац је био један од њих и ова стипендија му је омогућила да похађа факултет.

  • Да ли је Ваш отац икада причао о својим првим утисцима и сећањима о Србији и Краљевини Југославији?

За Југославију је отишао бродом – Мажестиком – и до Београда на крају дошао возом. Први утисци су били фантастични. Град и група студената му се јако допала, живео је у студентском дому и уписао се на Медицински факултет. Свакако је имао прелепо искуство и увек о томе причао пун ентузијазма. Тако је у Београду провео шест инспиришућих година, где је и упознао моју мајку, Мирјану Лазић, тада наставницу енглеског у средњој школи. Венчали су се и остали у браку 62 године.

  • Пређимо на ратне године – на основу више извора, може се закључити да британски премијер Винстон Черчил није био наклоњен господину Вујновићу. Да ли би сте се сложили са том констатацијом и, уколико да, шта видите као главни разлог?

Пре свега, Черчил и мој отац се никада нису срели. Разлог неслагања Британаца са мојим оцем је одлука да се подржи Тито, те оцена да Михајловић није довољно доприносио циљевима Савезница. Тако, подршка Михајловићу је повучена. Черчил је такође убедио и председника Рузвелта да подржи само Тита и оконча америчку подршку Михајловићевим снагама отпора. Британска влада је имала више искуства на Балкану и Рузвелт је прихватио Черчилов суд о Југославији.

Мој отац, који је у том тренутку – ради се о 1943. години – радио у Канцеларији за стратешке услуге (претеча америчке безбедносне агенције, тј. ЦИА – прим. аутора) у Барију је добијао позитивне дописе од америчких извештача у Југославији о успесима Михајловића и његових сарадника, поготову у Србији. Мој отац је покушавао да те извештаје пошаље у Вашингтон преко британских обавештајних служби у Каиру.

Разлог слања депеша преко Каира, како ми је отац причао, лежи у договору Американаца и Британаца о размени дописа. Ипак, Британци су били поприлично непријатељски расположени према позитивним извештајима о Михајловићу. Тако, када је дошло до тренутка да се организује акција спашавања савезничких пилота које су Ммихајловићеви људи чували – за шта је мој отац и те како лобирао – први задатак мог оца био је да разговара и убеди британске обавештајне службе да Михајловић и његови људи заиста чувају велики број америчких и других савезничких пилота, које су Немци оборили. Извор информација мог оца били су извештаји агената Канцеларије за стратешке услуге у Србији, као и писмо моје мајке, која је током рата радила у југословенској амбасади у Вашингтону. Она је, наиме, добила званичну информацију да Михајловић хитно тражи од Американаца акцију спасавања савезничких пилота који су под његовом заштитом.

  • Зашто је Ваш отац наилазио на толико проблема да одобри акцију?

Морао је да докаже и британским и америчким властима, да су Михајловић и његови људи на подручју Равне Горе заиста спасили пилоте. Понављам, поједини британски обавештајци, поготову они наклоњени комунистима и Партизанима, су поверовали у причу о наводној неспремности Михајловића да помогне Савезницима, те о његовом наводном колаборационизму. Шта више, веровали су да, како је Михајловић већ изгубио званину подршку савезника, он нема никакав интерес да помогне пилотима. Мој отац је тако имао пуне руке посла у убеђивању америчке владе како би их убедио да макар потврде да су пилоти заиста тамо, да су збринути и да их треба спасити. Када је америчко ваздухопловство сазнало за целу ситуацију, оно је донело превагу и рекло да “ако су наши момци тамо, морамо да нађемо начин да им помогнемо и да их извучемо!“ Са друге стране, Стејт Департмент је био ближи Британцима, по речима мог оца. У томе се огледала ова бирократска битка. На крају, директор Канцеларије Бил Донован се срео са председником Рузвелтом и убедио га да одобри акцију спасавања.

Госођа Вилкинсон у пратњи свој оца, господина Вујновића, током њеног венчања, Српска православна црква Светог Саве, Менхетн, Њујорк, САД, 26. септембра 1981. године

Госођа Вилкинсон у пратњи свој оца, господина Вујновића, током њеног венчања, Српска православна црква Светог Саве, Менхетн, Њујорк, САД, 26. септембра 1981. године

  • Ваш отац заправо никада није отишао у Југославију током акције спашавања, већ ју је координисао из Барија. Да ли је та одлука можда била резултат замршене везе унутар САД али и између САД и Уједињеног Краљевства, те одабрана као компромисно решење?

Мој отац ми је причао да се добровољно пријавио да оде у Југославију како би руководио спашавањем и да је на почетку изгледало да ће то бити случај. Неколико дана касније, официр за везу Стејт Департманта у Барију му је показао следећи телеграм: у њему, Бивши члан морнарице – Черчилово шифровано име током рата – се супротставио одлуци да мој отац води акцију спасавања. Мој отац је претпоставио да је разлог томе његово отворено залагање за Михајловића и његове савезнике као најефектније снаге у Југославији. У исто време, Черчил је у Југославију послао делегацију са својим сином Рандолфом и Генералом Фицројем Мејлејном, да се састане са Титом и оцени успешност партизанских снага отпора. Тито их је убедио да подрже искључиво њега и прекину сву помоћ Михајловићу, и Черчил је одобрио њихову препоруку.

  • Да ли је Ваш отац говорио о детаљима мисије, поготову ситуацији на терену и односу пилота и локалног становништва које се о њима бринуло до окончања мисије? Да ли су Михајловићеви људи и мештани Прањана и околине заиста сматрали пилоте за пријатеље и савезнике?

Често је говорио врло позитивно о великој помоћи коју су српски сељаци и побуњеници из околине дали пилотима чак и у тренуцима када и сами нису имали шта да једу. Било је то доба жестоког рата, били су опкољени и под опсадом, град су контролисали Немци, те су људи имали врло мало – или ништа. Ипак, дали су пилотима своје домове и најбољу храну. Тако да, да – и мој отац и капетан Ник Лалић, који је водио акцију на терену, су били и те како импресионирани спремношћу српског народа да подржи акцију и њиховим односом према савезничким пилотима. Наравно, и пилоти су били и те како свесни жртава које су мештани подносили и били су јако захвални. Заправо, прича Ричарда Филмана, једног од оборених бораца, је врло сликовита: постојала је велика опасност да Немци спале цело село уколико се пилоти не предају. Филман је понудио предају, коју је Михајловић одбио како не би угорзио савезничи циљ. Фелман је рекао да је у наредним данима видео дим из запаљених села.

  • Досије о овој операцији је остао под окриљем државне тајне дуго након спашавања. Такође, господин Вујновић је тек 2010. године одликован Бронзаном звездом, у својој 95. години. Шта Ви видите као главне разлоге за такве одлуке и да ли је Ваш отац био разочаран што је његово дело остало непризнато тако дуго?

Током суђења Генералу Михајловићу 1946. године у Југославији, основан је комитет овде, у Америци. Чинили су га некадашњи спашени пилоти, мој отац и други чланови Канцеларије за стратешке услуге, који су хтели да отпутују за Југославију и сведоче у корист Михајловића. Наравно, Титова власт им није то дозволила. У том тренутку, део досијеа је и даље био јаван. Али, након тога, многи досијеи Канцеларије, па и овај, остали су под назнаком државне тајне у наредних 50-60 година. Чак се сећам свог одласка у архиве када су коначно постали доступни, како би их проучила. Мислим да мој отац није био толико разочаран третманом према њему лично, колико заборављеној и измишљеној јавној слици Михајловића и његових људи. И наравно, звог чињенице да су САД биле толике савезнице Тита. Имао је изузетно тврде ставове по том питању.

  • Хтео бих да Вас питам о самој церемонији доделе одликовања – она се десила у Српској православној цркви Светог Саве на Менхетну, у Њујорку. То место изабрао је господин Вујновић. Да ли је то био још један, симболичан начин показивања његове везе са Србијом – не нужно комунистичким режимом, већ његовом породицом и пореклом?

То је тачно, он је одабрао место и желео да се церемонија одржи у цркви – и наравно, црква је то и те како желела. Био је председник црквеног одбора неколико пута током 50их година и увек јој је остао близак. То је била његова заједница. То је уједно и била заједница која је највише била заинтересована за Операцију Халијард и само одликовање. Било му је јако жао што и други чланови операције спасавања нису били живи, како би заједно поделили ту част. Његов конгресмен, Џо Кровли, је желео да му уручи одликовање. Церемонију су испратили светски медији, телевизија, огромна медијска покривеност! Мислим да је то била дивна ствар и за цркву и за људе који су били присутни, али смо добили и толико писама из целе земље, који су изразили жаљење што нису раније знали за овог српско-америчког хероја. Једно од писама ме је посебно гануло… Писало је “Сви ови познати су стално по вестима, али они нису прави хероји. Прави хероји су они тихи, попут Џорџа Вујновића, који је спасио све те пилоте, а до сад нисмо о њему ништа знали.“

  • На крају, желим да Вас питам о садашњости – коју улогу Халијард Мисија игра данас у српско-америчким односима?

Мислим да је дивно да се обележава сваке године у Србији као и овде и да њена популарност расте. Све више, људи схватају да је ово била највећа операција спашавања током Другог светског рата у Европи, што је и те како битно. Сматрам да је од изузетне важности да се свету каже да је ово била дивна сарадња савезника, а посебно изеђу Срба и Американаца. Надам се да ће нам ово служити као пример за будућност, како бисмо повећали билатералну сарадњу – међу војскама, међу државама, и наравно међу народима, као две земље које су некада биле најближе савезнице. Мислим да Србија и САД имају много тога заједничког – и међу вредностима и међу интересима – и чврсто верјујем да можемо прећи преко разлика како бисмо поново постали најближи савезници.

  • Госпођо Вилкинсон, много Вам хвала на овом интервјуу.

Хвала Вама.


О аутору

Страхиња Матејић

Страхиња Матејић је студент завршне године мастер студија на Школи спољних послова Џорџтаун Универзитета у Вашингтону, САД.
Његов главни фокус су немачке и европске студије и трансатлантски односи.

Током јулских прослава Стогодишњице подизања српске заставе и Дана молитве за српски народ у Вашингтону, Страхиња је активно учестовао у организацији догађаја Амбасаде Р. Србије, Епархије источноамеричке и српске дијаспоре.

Поделите на друштвеним мрежама