Претрага:
 

Делатност Америчког Црвеног крста у Србији

Делатност Америчког Црвеног крста у Србији

Агнес Гарднер

Делатност Америчког Црвеног крста у Србији

Харисон Фишер „Да ли сте одговорили на позив Црвеног крста?“, ратни постер из 1918. године. Извор: Library of Congress

Наша прва мисија од дванаест медицинских сестара и три доктора отпловила је за Србију 9. септембра 1914. године. Шеснаест дана касније смо угледали првo копно, Гибралтар, Шпанију са леве и Африку са десне стране. Посетили смо Сицилију а потом смо остали у Атини три дана након чега смо коначно дошли до Солуна, на самој граници Грчке и Србије. Одатле смо возом стигли до Ниша где смо упознали Др Суботића, потпредседника Српског Црвеног крста; господина Хаскела, aмеричког конзулa; господина Грујића, српског дипломату и госпођу Грујић, која је Американка. Након ручка, који нам је приредио Српски Црвени крст, посетили смо њихово седиште и болницу.

            За време нашег боравка разговарали смо о томе где би наша мисија могла бити стационирана; војни званичници су сматрали да је Београд ризичан јер је за то време град био бомбардован већ шест недеља. Госпођа Грујић, у пратњи Др Рајана, директора наше мисије и госпође Гладвин, нашег надређеног, упутила се у Ваљево на разговор са Престолонаследником како би затражила дозволу да мисија настави ка Београду и преузме управљање Војном болницом. Престолонаследник нас је упитао: „Зар вас није страх да идете тамо?“ на шта је одговор био: „Да нас је био страх, не бисмо напустили Америку.“  Без проблема смо добили дозволу и коначно стигли у Београд 16. октобра.

            С обзиром да је Београдска железничка станица била бомбардована, били смо приморани да изађемо на Топчидер, станицу раније и да колима пређемо 8 километара кроз дубоко блато. Киша је падала девет дана! Како смо прилазили граду, у ушима нам је одзвањао заглушујући  звук српских и аустроугарских топова; ово је био прави рат! Успут смо присуствовали страшним призорима. Мушкарци, жене и деца који су носили са собом све што су могли, разне потрепштине, столице, столове, колевке.

            Војна болница у Београду састојала се од девет објеката савремене градње који су подигнути од стране војних власти пре седам година. Главна зграда имала је два крила, у оквиру којих су смештене две велике операционе сале, соба за стерилизацију, четири припремне собе, лабораторија, главна канцеларија и четири одељења. Ова одељења су била добро осветљена, са великим бројем прозора, поплочаним подом и  парним грејањем. Свако одељење имало је 40 до 50 кревета. Прекопута главне зграде су били медицински и операциони објекти где би сваки од њих могао да прими и до 100 пацијената, затим управна зграда и складиште, кухиња, перионица, капела и мртвачница. Када смо стигли у Београд, дозволили су нам да погледамо линију фронта изблиза, из једног напуштеног објекта. Без обзира на опасност, били смо приморани да користимо и тај напуштени објекат. На снази је била забрана кретања и нашим медицинским сестрама није било дозвољено да напусте болничко подручје; шетња тим просторима је била опасна; гранате су зујале изнад нас и експлодирале у ваздуху. Једном приликом је српска девојчица која нам је помагала, изашла напоље да донесе воду, када је граната екслодирала; пала је онесвешћена са шрапнелом у стомаку. Одмах је била оперисана након чега се добро опоравила.

            Наши пацијенти су, у то време, били само српски војници. Били су то јаки, тамнопути момци браон очију. Осамдесет посто Срба су били сељаци. Веома демократични, без класних разлика, официри су се обраћали својим војницима са „браћо“. Њихов мото је био „Само слога Србина спашава.“ Протекле три године борили су се у четири рата: Балканском 1912., Бугарском 1913., Албанском 1913. и овом сада. Понашање војника, као наших пацијената је за сваку похвалу. Док би се доктори бавили вађењем метака и шрапнела, они би сваку муку стоички издржали, стално говорећи „Добро је“.

            Српски језик је био тежак али смо се некако снашли научивши најважније речи и уобичајене фразе. Граматику нисмо ни покушали да учимо. Прве речи које смо научили биле су: боли, нога, рука, глава, око, језик, зуби, завој, спава, вода, чај, лези, седите, добро јутро, лаку ноћ, пријатно спавали, фала.

            Свакој медицинској сестри додељено је посебно одељење или објекат док су им у раду помагале по једна или више српских медицинских сестара и српски мушкарци који су радили као помоћници. Били су превише стари за војску па су помагали рањенима и болеснима. Сваког дана смо стављали нове завоје. Број оболелих од тетануса  је био највећи.

            Нисмо имали много материјала и морали смо много да штедимо па смо на рану стављали само један слој газе, вату и завој.  Зими нас је мучила страшна хладноћа, било је ужасно гледати јадне, болесне људе како покушавају да се угреју. Сваки од њих је имао само једно ћебе, то је било све што су имали и све што смо ми имали да им дамо. Понекад се дешавало да нестане угља и останемо без парног грејања; ипак, храна је била највећи проблем. Мало хране је стизало у Београд а цене су биле превисоке. Векна хлеба би коштала осам центи; какао и млеко по један долар. Никада нисмо имали путер на столу, нити млеко за кафу или чај.

            Нисмо могли да користимо електрично осветљење с обзиром да је цео град био у мраку, само свеће и петролејске лампе. Рат се настављао, могли смо да чујемо топове са свих страна. Зграда би се тресла, прозори ломили. Аустроугарски авиони летели су преко града и бацали бомбе. Добро је што смо имали америчку заставу и заставу Црвеног крста на торњу управне зграде, као и заставе Црвеног крста на осталим објектима.

            У новембру, Срби су променили своје положаје и 4000 Срба је послато из Београда у унутрашњост. Тада је нашу болницу посетио Генерал Гинковић, „Гвоздени генерал“, који се обратио сваком пацијенту понаособ, распитујући се о њиховим ранама и где су их задобили. Јасно смо могли да чујемо пуцњаву из Шабца; неке од граната би експлодирале близу болнице. Поново је почело бомбародовање града; седам граната је улетело у зграду Народне скупштине и бројне друга у краљевска здања.

            Срби су били приморани на повлачење из Ваљева у Аранђеловац, заједно са Престолонаследником и администрацијом. Аустроугари су покушали да поново заузму острво које су изгубили док су Срби пуцали у правцу Земуна. Срби су успели да заробе 10 хиљада људи, 20 топова и 42 митраљеза, за само недељу дана. Евакуација Београда почела је 29. новембра; наши пацијенти су одведени а остављени су само најтежи случајеви. Срби су целу ноћ пуцали из свих оружја како Аустроугарима не би оставили муницију. Београд је заузет 2. децембра.

            Шеф наше мисије, Др. Рајан је имао специјални положај као управник свих болница али и Београда. Сви људи на високим положајима су отишли; остало је свега неколико људи, углавном жена, који су тражили заштиту од Америчког Црвеног крста.

            Аустроугари су са собом довели 200 до 300 својих рањеника колима Црвеног крста. За само 13 дана, 6000 рањених Аустроугара је прошло кроз Београд. Није било довољно кревета за њих, по два пацијента већ је лежало на једном кревету, носила су свуда била постављена уздуж и попреко одељења и ходника. Људи би те гледали док су умирали молећи за парче хлеба; нису имали хране 9 дана, без воде недељама, у истој одећи месецима. Њихова патња била је страшна. Убрзо је уследила потпуна оскудица хране, није више било ни хлеба.

            Овакво стање није трајало дуго и 13 дана након што су Аустроугари дошли уследила је промена. Српски пацијенти, сада ратни заробљеници пребачени су у Букурешт са бројним аустроугарским рањеницима. Са нама је остало око 500 смртно угрожених.

            Срби су опколили Београд са свих страна и Аустроугари су брзо кренули да се повлаче. Били  су одсечени. Једини начин за бег био је преко Саве где су их потукли српски војници. Том приликом је заробљено шездесет хиљада Аустроугара.

            Дан када су Срби поново ушли у Београд, на челу са краљем Петром, означен је црвеним словом. На католички Божић, принц Александар посетио је болницу и прошао кроз одељења. Томас Липтон нас је посетио два пута; дужни смо му неколико кутија чаја. Лејди Пагет дошла је из Скопља у посету; убрзо након њене посете била је заражена тифусом.

            Почела је епидемија, по неколико случајева у одељењима дневно. Др Незбит је био први амерички доктор који се заразио а госпођица Луск, прва медицинска сестра. Убрзо потом и шеф наше мисије, Др Рајан се такође заразио. Др Кирби Смит дошао је у кључном тренутку; њему је било наложено из Вашингтона да дође из Француске са три медицинске сестре, истражи епидемију тифуса и пружи помоћ. У Ђевђелији, 14 од 18 наших људи је било заражено; Др Донели је већ преминуо.

            Велику захвалност за њихов неуморни рад, дугујемо Др Кирби Смиту и госпођици Леман, госпођици Лофвинг и госпођици Ватсон. Имали смо 900 заражених Срба у нашој болници. Госпођица Смит и госпођица Кериган су додати на листу наших заражених, укупно четири медицинске сестре и два доктора. Др Магрудер је дошао из Ђевђелије са три медицинске сестре да нам пружи помоћ али је одмах морао бити смештен у кревет. Преминуо је осмог дана.

            Међутим, временом је стање наших људи побољшано. Топло време нам је помогло у сузбијању болести. Остало је 200 заражених пацијената у болници коју смо напустили током јуна. Десет медицинских сестара се вратило укључујући и четири које су прележале болест. Др Рајан је остао у Београду са пет доктора као и госпођица Гладвин са дванаест медицинских сестара.

            Придружили смо се Томасу Липтону на јахти „Ерин“ у Солуну и кренули ка Напуљу; одатле смо италијанским паробродом кренули кући, након много месеци проведених у земљи чији народ воли наш и дуго ће памтити нашу помоћ.

            У Нишу, Др Суботић, потпредседник Српског Црвеног крста, замолио нас је да поручимо госпођици Бордман, да пренесе Америчком Црвеном крсту, најлепше жеље и искрену захвалност његовог народа.

 

Превод: Михајло Јаковљев
Поделите на друштвеним мрежама