Претрага:
 

Давид Албала – последња нада за југословенску неутралност

Давид Албала – последња нада за југословенску неутралност

Заоштравање међународне политике и почетак Другог светског рата на европском континенту с правом су у Југославији изазивали бојазан од приморавања на бирање стране и увлачења у сукоб. Водећи југословенски кругови тог времена, предвођени кнезом Павлом тежили су очувању војне неутралности у предстојећем сукобу. Међутим, геополитичка позиција југословенске државе тако нешто није дозвољавала. Великој Британији, вековној империјалистичкој сили са пипцима дугим хиљадама миља, од изузетне је важности било одвлачење Немаца са својих обала и усмеравање на другу страну. Како је лични интерес Британије имао приоритет у односу на мирољубиве тежње кнеза Павла, званични Лондон је покушавао да магловитим обећањима и претенциозним плановима увуче Југославију у рат против Хитлера. У том смислу иде и британско одбијање плана кнеза Павла. Ако је судити према дневнику који је водио Давид Албала, кнез Павле је желео да оживи један стари план о уједињењу Југославије са Бугарском, на принципу федерације. Овако велика и снажна балканска држава имала би снаге да се одупре Немачкој, или је бар накратко задржи, док јој у помоћ не притекну савезничке силе. Дипломатско тле за овакву врсту балканског политичког решења, кнез Павле је видео у добијању подршке Лондона и Вашингтона. Међутим, убрзо се видело какву су судбину Британци наменили Југославији.

Краљевина Југославија је у међуратном периоду оружје набављала првенствено из Чехословачке, а затим из Француске и Велике Британије. Почетак светског рата прекинуо је набавку наоружања из ових држава, због чега је требало пронаћи новог партнера. Како је ратна технологија умногоме напредовала, оставивши југословенску војну опрему застарелом, модерно наоружање је било неопходно. Југославија није имала савремене брзе авионе, противавинонске и противтенковске топове. Набавка наоружања из Совјетског Савеза није била опција, из простог разлога што Југославија са овом државом није имала успостављене односе све до 1940. године. Једину реалну шансу за савремено наоружање потребно за одбрану, представљале су у то време неутралне САД. Кнез Павле је у том циљу, као специјалног делегата, у Америку упутио др Давида Албалу.

Давид Албала у српској официрској униформи

Давид Албала у српској официрској униформи

Због чега баш Давид Албала? Први разлог је тај што је Албала био велики пријатељ кнеза Павла, који је у њега имао неограничено поверење да ће моћи да изврши тако деликатан задатак. Уважени лекар, велики патриота и један од предводника ционистичког покрета, Давид Албала је још за време Првог светског рата постао познат америчким елитним круговима. Био је члан српске војне мисије која је боравила у Америци 1917-1918. године. Тада је у Америци деловао у три правца: реализација српских ратних циљева, победа савезничких сила и јачање ционистичког покрета. Највећи успех постигао је у трећем питању, тако што је био можда и одлучујући чинилац у прихватању Балфурове декларације од стране српске владе, документа који је потврђивао право Јеврејима да се насељавају у Палестини и тамо оснују своју државу. Током свог првог боравка у Америци, Албала је ступио у пријатељске односе са многим уваженим америчким Јеврејима, а исто тако био и један од оснивача јеврејске бригаде која се касније борила у Палестини. Између два светска рата Албала је био један од најзначајнијих представника јеврејске заједнице у Југославији.

Албалин други боравак у Америци почео је 23. децембра 1939. године. Према инструкцијама кнеза Павла, Албала је у приватним разговорима требао да припрема тамошње најутицајније људе за југословенску политику према Бугарској (што је престало да буде опција променом бугарске владе фебруара 1940, и још чвршћим везивањем за Немачку) и да издејствује кредит за набавку наоружања. Југословенски посланик у Вашингтону, Константин Фотић, до Албалиног доласка није имао никаква сазнања о његовој мисији и задацима. Због тога не чуди што су од Албалиног доласка у Вашингтон имали велике несугласице. Осим вела мистерије око ове мисије, који је југословенском посланику јако сметао, разлог несугласицама између Фотића и Албале треба тражити и у личној сујети, али и Албалином понашању (необавештавању посланика о сусретима и разговорима) и мањим дипломатскм преступима. Иако су се међусобни односи временом поправили, остаје утисак да ниједан од двојице врсних интелектуалаца нису испунили своје задатке.

У својим првим извештајима кнезу Павлу и Министарству иностраних послова Албала је износио негативне утиске о америчкој политичкој елити. Јако му је сметала малодушност и незаинтересованост према догађајима у Европи. Сматрао је да Американци нису схватали озбиљност агресивног нацизма и Хитлерову завојевачку политику. Прва значајна личност са којом се Албала састао, био је министар финансија Хенри Моргентау, који му је рекао да ће урадити све што може за Југославију. До краја јануара 1940. Албала је између осталих, разговарао и са Луисом Брандајсом, пензионисаним судијом Врховног суда и својим личним пријатељем, Феликсом Франкфуртером, помоћником министра правде, Вореном Пирсоном, директором „Import-Export“ банке, сенатором Линдоном Џонсоном (будућим америчким председником), др Сајрусом Адлером, чланом Одбора тројице, именованог од председника Рузвелта са задатком успостављања светског мира и високим чиновником Стејт Департмента Хербертом Фејсом. Већина саговорника је обећавала да ће учинити све што може за југословенску ствар. Истина је да се Албала највише надао да ће његове речи стићи до председника Рузвелта.

У исто време специјални делегат је и другим каналима покушавао да допре до највиших инстанци америчке власти. Познато је да је јеврејски лоби у оно време био изузетно снажан, што је Албала покушао да искористи и за добробит Југославије. Ступио је у контакт са Хаимом Вајцманом, председником Светске ционистичке организације, са ким је водио дуг и садржајан разговор.

Први велики ударац у својим напорима да издејствује ратни кредит за набавку наоружања у САД, Албала је доживео почетком фебруара 1940. када га је посланик Фотић обавестио да „Import-Export“ банка неће одобрити кредит, јер се томе противи Конгрес. Већ 26. фебруара 1940. године Конгрес је објавио да зајам не може добити ниједна држава која није измирила стара ратна дуговања. Међу тим државама била је и Југославија. Међутим, Албала овим није био обесхрабрен. Ступио је у контакт са Луисом Штраусом из банкарске куће „Kuhn, Loeb and Co.“ и покушавао да дође до кредита на трговачкој основи. Албалин план је предвиђао оснивање српско-америчке трговинске корпорације која би повећала увоз из Југославије, направила велико стовариште на једном од пристаништа у које би се складиштила неоцарињена југословенска роба и на основу вредности те робе посредовала у добијању кредита. Слично је поступила Финска која је крајем 1939. добила кредит, који је употребила за набавнку ратног материјала.

Кнез Павле Карађорђевић

Кнез Павле Карађорђевић

У исто време, посредством прослављеног југословенског виолинисте Златка Балоковића, Албала се упознао са Томасом Вотсоном, председником Међународне трговачке коморе и корпорације „International Business Machines“ (IBM) који му је такође обећао помоћ. Балоковић је успео да Албалу уведе и у Белу кућу, где га је 8. маја 1940. примио шеф политичке канцеларије председника Рузвелта, Стивен Ерли, а затим је осам дана касније разговарао са првом дамом САД Елеонором Рузвелт, којој је указао да је Америка последња нада за Европу. Иако је овај пријем имао значајну тежину и наговештавао какву-такву промену америчког расположења према југословенским молбама, Албалина аудијенција у Белој кући је у српском посланству окарактерисана као кршење дипломатског протокола, о чему је обавештено Министарство спољних послова и затражено окончање његове мисије.

Од тог тренутка, Албалини извештаји постају све оскуднији, као и записи у његовом дневнику. Време је брзо пролазило, а са друге стране није успевао да испуни задатак са којим је послат у Америку. Другу половину 1940. године провео је бринући за свој останак у Америци. Министарство иностраних послова (на захтев посланика Фотића) је крајем 1940. године тражило да се Албала врати у Југославију. Међутим, Албала је молио да остане, макар и са преполовљеним примањима, а ако то није могуће, да му се плати износ довољан за повратак њега и његове породице. Овим одговором је само желео да добије на времену. Знао је да се неће вратити. Предосећајући да ће рат захватити и Југославију, повратак би био раван самоубиству. То је уједно било и његово последње јављање из Вашингтона. Тешко је подносио страдања Јевреја у Европи. Још му је теже пао Априлски рат у Југославији. Преминуо је априла 1942. године.

У закључку овог рада можемо да укажемо на чињеницу да је политика војне неутралности пред почетак Другог светског рата била неодржива. Комплексност међународних односа најбоље илуструје податак да је у предвечерје рата кнез Павле, познати англофил, увиђао да су обећања Енглеза магловита и да им не треба веровати. Да би заштитио своју земљу разарања, приближавао се Немачкој, а у исто време радио на наоружавању из Америке за потребе одбране.

Дипломатска мисија Давида Албале организована у време када је Америка љубоморно и по сваку цену желела да очува своју неутралност, наплаћујући старе дугове и пунећи своје фондове доларима и златним резервама, никако није могла да доведе до жељеног резултата. У промењеним спољнополитичким околностима, када је тоталитаризам бацио сенку на читаву Европу, америчка доларска дипломатија је доживљавала свој врхунац.

 Иако је Давид Албала био сасвим одговарајућа личност за поверени му задатак, будући да је стекао значајна познанства током Првог светског рата и био уско повезан за јеврејским лобијем у Америци, Вашингтон је одбио сваку молбу за помоћ. Албалина настојања нису уродила плодом као двадесетак година раније, када је на челу јеврејске бригаде продефиловао њујоршким улицама.

Литература:

Др Давид Албала: Специјални делегат при Југословенском краљевском посланству у Вашингтону 1939-1942, прир. Ђорђе Лопичић, Београд 2010.

M. Koljanin, Druga misija Davida Albale u Sjedinjenim Američkim Državama 1939-1942 (1), Lamed, god. 4, br. 4, 2011, 1-12.

V. G. Pavlović, Od monarhije do republike. SAD i Jugoslavija (1941-1945), Beograd-Banja Luka, 1998.

P. L. Albala, Vidov život. Biografija Davida Albale, Beograd 2008.

N. Popović, Jevreji u Srbiji 1918-1941, Beograd 1997.


О аутору

Стефан Стаменковић је рођен 1990. године у Јагодини. Студент је докторских студија на одсеку за културу, језик и књижевност Филолошког факултета у Београду. Основне академске студије историје завршио је на Филозофском факултету у Нишу 2013. године. Звање мастер историчара стекао је јуна 2016. године, када је одбранио мастер рад под називом Српско – амерички односи од 1878. до 1918. године. Ужа поља интересовања су дипломатска историја Србије, југословенско питање, Први светски рат, модерна историја Балкана, и српско – амерички односи. Учествовао је на неколико међународних научних скупова, од којих су најзначајнији Православни свет и Први светски рат одржан у Београду децембра 2014. године, Велики рат 1914-191: Узроци, последице, тумачења одржан у Врању октобра 2014, и Век српске голготе 1915 – 2015, одржан у Косовској Митровици септембра 2015. године. Објавио је неколико научних чланака, док је у припреми и монографија.

Поред бављења научноистраживачким радом, радио је као демонстратор на Филозофском факултету у Нишу, на предметима Историја Југославије од 1918. до 2000, Општа савремена историја 20. века и Увод у историјске студије са методологијом. Неколико месеци радио је као наставник историје у основним школама „Ђура Јакшић“ и „Вук Караџић“ у Ћуприји. Одржао је неколико предавања на позив локалних културних организација и удружења попут Народне библиотеке „Душан Матић“, Установе културе Ћуприја, Општинске организације СУБНОР – а Ћуприја и Ротари клуба Ћуприја – Морава. Крајем октобра 2018. приредио је изложбу „Ћуприја у Великом рату“ поводом стогодишњице ослобођења. Живи у Ћуприји.

Поделите на друштвеним мрежама