Претрага:
 

Богдан Црнобрња

Богдан Црнобрња је био југословенски амбасадор у САД-у од 1967-1971, у једном важном раздобљу у коме је америчка спољна политика претрпела велике промене. Заокрет ка стратешком приближавању НР Кини, праћен редефинисањем америчке политике према југоисточној Азији, привлачио је посебну пажњу југословенске амабасаде у Вашингтону. Ипак, у њеном примарном фокусу је било побољшање америчко-југословенских односа, који су се тада налазили на изузетно ниском нивоу. Идеална особа за позицију амбасадора у таквом моменту био је управо Богдан Црнобрња, чија биографија је сведочила да се ради о доказаном и способном политичком кадру, од најближег Титовог поверења. Године пре тога, провео је путујући по свету са председником Титом, као његов лични секретар, и тада је стекао велико дипломатско и преговарачко искуство.[1] Поред тога, одиграо je важну дипломатску улогу у стварању Покрета несврстаних од првих контаката 1950-их, па све до Конференције у Београду 1961, где је уз Тита и Кочу Поповића, тадашњег савезног секретара за иностране послове, био најзаслужнији за њену организацију.[2] Из кабинета Коче Поповића одлази на позицију генералног секретара Председника Републике. Као што је већ наведено, на том месту остаће све до 1967, када ће као човек од највећег поверења председника Тита бити послат у Вашингтон.

Пре одласка у САД, у Секретаријату за спољне послове му је предочено да је главни циљ његовог боравка у Вашингтону унапређење политичких односа и јачање привредне сарадње између САД и СФРЈ. Од Титове посете САД-у 1963, у време мандата Џона Кенедија, односи између две земље били су на силазној путањи, да би за време мандата Линдона Џонсона доживели драстично погоршање. Вијетнамски и Шестодневни рат довели су до појачане антиамеричке пропаганде у Југославији, што се није допадало америчким властима. То је резултирало све рестриктивнијим мерама aмeричке владе и опадањем економске сарадње и смањењем финансијске помоћи Југославији у наредним годинама.[3] Црнобрња је сматрао да су те 1967. односи Југославије и САД „достигли најнижу тачку и да се не сме ићи ниже од тога“.[4] Током свог мандата, Црнобрња се залагао за умеренију политику и мирније тонове у југословенско-америчким односима и све своје напоре уложио је у обнову обострано пољуљаног поверења. Из америчких извора сазнајемо да је он, у разговорима са представницима америчке владе, кривицу за погоршање односа пребацивао на америчку страну, док су Американци пак сматрали да су Југословени и њихов „непријатељски став“ према САД (наводили су да је Тито користио чак реч „геноцид“ за опис њихових активности у југоисточној Азији, што су сматрали крајње неподесним),[5] управо главни кривци за одрон у билатералним односима.

Криза у Чехословачкој одиграће повољну улогу у правцу релаксирања односа пребацивањем фокуса на претњу коју СССР представља по безбедност других држава, иако је Југословене бринула америчка реакција, односно изостајање познате оштрине у осуди совјетске интервенције. Црнобрња је водио разговор са Дином Раском у коме је амерички државни секретар покушао да објасни да је чланство ЧССР-а у Варшавском пакту опредељујуће утицало на њихову позицију. За Југословију ово није било задовољавајуће јер се у основи плашила поделе интересних сфера у којој би се трговало независношћу малих земаља. Раск је покушао да умири Црнобрњу речима и да САД пажљиво прате даљи развој ситуације и да охрабрују југословенску владу да им достави било какве информације о покрету совјетских трупа близу југословенске границе, уколико до тога дође.[6] То се могло тумачити као давање индиректне подршке југословенској независности, уколико до интервенције дође. Криза у ЧССР-у имала је још једну важну последицу, јер је довела до обнављања теме о куповини оружја у САД од стране Југосавије, и то први пут после деценијског застоја, иако ће пуни капацитети у војној сарадњи бити остварени тек крајем 1970-их.

Долазак на власт Ричарда Никсона био је додатни ветар у леђа побољшању југословенско-америчких односа. Никсон је одмах по ступању на власт изразио жељу да посети Југославију. Ова идеја је са пуно охрабрења примљена у Југославији, али је убрзо замењена разочарањем када је обелодањено да Никсон неће посетити Београд 1969, како се очекивало, иако је долазио на Балкан, у посету Румунији. За оправдање је узет недостатак времена и жеља да у Југославији проведе неколико дана, што тад не би било могуће. Иако су чехословачка збивања донекле умањила антиамеричку реторику у југословенској штампи, после одлуке Р. Никсона да посети Румунију а Југославију остави за други пут, примећено је да је дошло до обнављања напада на америчку политику у југословенској штампи. Црнобрња је упозоравао на погубност овакве политике, називајући је неком врстом „авангардизма или радикализма“, уз упозорење да је „контрапродуктивна“.[7] Позивао је на мирније тонове и стрпљење, најављујући скоро Никсонову посету. Разумевање америчке политике код југословенског амбасадора је било изузетно промишљено и далековидо и  показало се да је добро што је наишло на пријем у Београду. Никсон ће заиста брзо доћи у Југославију, већ наредне године.

Емиграција. Један део пословних активности Богдана Црнобрње био је усмерен на непријатељску емиграцију која је 1960-их посебно била активна у САД. Био је врло ангажован на том пољу и често је сазивао састанке и апеловао на америчку страну да ограничи антијугословенско деловање српских и усташкх група на територији САД. Црнобрња је протествовао када је, тада гувернер Роналд Реган, приликом пријема делегације усташа које живе у Калифорнији, потписао прокламацију којом се 10. април проглашава за „дан независности Хрватске“.[8] Црнобрња је у разговору са државним секератаром Раском рекао да „тешко можемо разумети подршку званичних америчких органа екстремној политичкој емиграцији.“ Црнобрња је био мишљења да поред усменог демарша треба упутити и писмени протест Стејт департменту, али му је из Београда поручено да је то сасвим довољно.[9] „Наставио сам да (је) тешко разумијети њихову политику подршке екстремној политичкој емиграцији. Ако (је) та политика прије 20-30г. могла некоме изгледати реална данас (не може) никоме тко има смисла за реализам. Мислим да (је) дошло вријеме да ревидирају своју праксу, јер политика истовременог „врућег и хладног“ не доноси резултате. Ово не само према нашој емигацији него у цијелини. Ако реално метну на вагу про и контра морају доћи до контра резултата – да више губе него добијају.“ – писао је Црнобрња у извештајима Београду.[10] Раск му је такође поручио да је случај југословенске емиграције „најтежи“, али је и обећао је да ће се позабавити овим проблемом.[11] Црнобрња је такође тражио код америчких власти да се бившем југословенском краљу Петру не издаје виза за боравак у САД-у.  Жалио се да је Петар приликом сваке своје посете САД-у давао политичке изјаве у којима је говорио лоше о југословенским властима. Црнобрња је тражио да се Петру убудуће не издаје америчка виза како би се спречио његов антијугословенски ангажман на територији САД. Из интерних југословенских докумената се види да амбасада ипак није придавала велики значај бившем краљу Петру и његовом утицају међу српским исељеницима. У његовим јавним и све отворенијим наступима видели су жељу да обнови изгубљени значај, али су аналитичке процене биле да он нема реалну политичку снаги међу југословенским исељеницима.[12]

Почетком 1968, југословенска амбасада у Вашингтону је још једном била принуђена да уложи оштар протест поводом обустављања рада Велике пороте (на неодређено), у вези са истрагом серије терористичких аката српске емиграцине из јануара 1967, када су минирани југословенски конзулати у САД и Канади (од стране тзв.  Српског омладинског покрета ослобођења- СОПО). Црнобрња је упозорио да ће неефикасност америчких истражних органа да реше овај случај, који су у Београду доживљавали врло озбиљно, довести до негативне реакције у југословенској јавности. У разговору са секретаром Раском, Црнобрња је још једном указао на штетан одраз који емигрантска непријатељска активност на територији САД може да има на билатералне односе између две земље.[13] Из Београда је, пак, затражено да се последице ових догађаја умање – „давањем већег значаја непријатељској емиграцији постигао би се супротан ефекат, јер емиграција управо жели да се у југословенско-америчким билатералним односима наметне као фактор.“[14] Било је ово упозорење за Црнобрњу да смањи своју ратоборност и смиреније решава ово питање. Он је ипак поентирао закључком, да су напади (вербални), како српске тако и усташке емиграције, на југословенску владу знатно смањени у периоду после терористичких  напада на конзулате, што је приписивао предузетим мерама америчке владе и што је у финалу значило да се нешто може учинити ако постоји жеља и добра воља.[15]

Приближавање Кини.  Црнобрња је доста рано јављао да је дошло до озбиљног заокрета у америчкој спољној политици према Кини. Његови извештаји из Вашингтона били су кључни за прилагођавање југословенске дипломатије новим трендовима. Први извештаји о умеренијем курсу САД према Кини могу се пронаћи још 1968. Током целог свог мандата, Црнобрња је слао детаљне извештаје у којима је објашњавао глобална померања у троуглу великих сила, дајући вредне савете о смеру и начину прилагођавања спољне политике Југославије насталим променама. Црнобрња је препознао  и да свет улази у нову фазу, која тада још није имала име. Препознавао је и јављао  заправо о почетку детанта. „Нама изгледа да наступа период, који ће подуже потрајати, у коме ће и даље бити и сукоба и криза, нарочито између три велике силе, а и локалних криза на ‘политичкој периферији’, а и у коме може бити и новога у америчкој политици што ће бити више прихватљиво за спољни свијет. Ради тога новога може се говорити у извесном смислу о завршетку једнога периода и врло вероватном уласку у један другачији период у међународним односима“- био је само део проницљивих Црнобрњиних запажања.[16] Наведени закључак указује нам на дубоко и јасно разумевање наведених промена од стране југословенске дипломатије, која је очито од самог почетка била активни посматрач, спреман на даље кораке у складу на новонасталним околностима, што ће довести и до обнове дипломатских односа између СФР Југославије и НР Кине 1970. Тако ће Југославија почетком 1970-их бити једна од ретких држава која ће одржавати дипломатске везе и са САД и са СССР и са НР Кином, што ће јој омогућити да током те деценије оствари свој пун дипломатски потенцијал.

Посете. Управо ће највећа достигнућа Црнобрњиног боравка у САД бити организовање две важне посете – председника Никсона Југославији 1970. (што је уједно била прва посета једног америчког председника Југославији), и узвратне посете председника Тита 1971. Ову другу неће испратити са места амбасадора, јер је смењен непосредно пред Титов одлазак у Вашингтон, под утицајем унутарполитичких интрига.[17] Наводно је Јованка Броз била та која је условила свој одлазак на пут у САД са председником Титом Црнобрњином сменом. Како год, свега две недеље пред Титов долазак, он се заиста вратио за Београд. И сам Хенри Кисинџер је био изненађен оваквим развојем ситуације и изненадним повлачењем Црнобрње из Вашингтона.[18] Добио је уверавања да то није ни у каквој вези са југословенско-америчким односима и да није повезано са повлачењем (такође изненадним) америчког амбасадора из Београда, неколико недеља раније. Иако је Црнобрња напустио Вашингтон пре доласка председника Тита, његова улога у побољшању односа између САД и Југославије током пуне четири године док се налазио на месту амбасадора била је изузетно велика. Уосталом, у овом периоду су постављени темељи југословенско-америчке сарадње у целој наредној деценији, када ће доживети и свој врхунац. По повратку у Југославију, Црнобрња се неће више бавити дипломатским активностима. Налазиће се само на позицији посланика у Скупштини СФРЈ, у неколико сазива. Био је носилац више ордена. Умро је 1998. у Београду.


[1] Црнобрња је иза себе имао озбиљну каријеру. Од самог почетка рата 1941, отишао је у партизане, да би из рата изашао у  чину пуковника. После рата, био је народни посланик у скупштини од 1945-1953, а  од 1946-1951. био је заменик савезног министра за спољну трговину Милентија Поповића. После овог ангажмана, добија прилику да се окуша у дипломатским пословима, и од 1951-1954. био је на месту помоћника савезног министра иностраних послова Едварда Кардеља.  У то време највише је био посвећен стварању мреже дипломатско-привредних представништава и обавештајних центара Југославије широм света. Од 1954-1958. био је амбасадор Југославије у Индији, Цејлону и Авганистану. – „Неочекивана промјена“- Дневнички записи Богдана Црнобрње из 1961, Београд 2016, стр. 14.

[2] Ibid.

[3] Д. Богетић, Југословенско-амерички односи 1961-1971, Београд 2011, стр. 209.

[4] Ibid, 230.

[5] FRUS, Telegram, 29. 12. 1967, https://history.state.gov/historicaldocuments/frus1964-68v17/d187

[6] FRUS, Telegram, 29. 8. 1968, https://history.state.gov/historicaldocuments/frus1964-68v17/d192

[7] Д. Богетић, Наведено дело, стр. 289.

[8] FRUS, Memorandum, 11. 6. 1968, https://history.state.gov/historicaldocuments/frus1964-68v17/d189

[9] ДАМСП, ПА САД 1968, ф 173, д 7, бр. 414707, ДСИП Информација, 26. 4. 1968, стр. 1.

[10] ДАМСП, ПА САД, 1968, ф 176, д 3, бр. 415145, Депеша Вашингтон, 23. 4. 1968, стр. 4.

[11] ДАМСП, ПА САД, 1968, ф 176, д 3, бр. 415145, Депеша Вашингтон, 23. 4. 1968, стр. 4.

[12] ДАМСП, ПА САД 1969, ф 155, д 7, бр. 47449, ДСИП, Извештај, 3. 10. 1968, стр. 11

[13] ДАМСП, ПА САД, 1968, ф 176, д 3, бр. 4194, ДСИП Информација, 16. 1. 1968, стр. 1.

[14] ДАМСП, ПА САД, 1968, ф 176, д 3, бр. 4194, ДСИП Информација, 16. 1. 1968, стр. 2.

[15] FRUS, Memorandum, 23. 9. 1968, https://history.state.gov/historicaldocuments/frus1964-68v17/d194

[16] AJ 837 KПР (САД), I-5-b (104-117), Излагање друга Црнобрње, 18. 3. 1969. стр. 1.

[17] „Неочекивана промјена“ – Дневнички записи Богдана Црнобрње из 1961, стр. 16.

[18] Foreign Relations of the United States, 1969–1976, Volume XXIX, Eastern Europe; Eastern Mediterranean, 1969–1972, p. 574. https://history.state.gov/historicaldocuments/frus1969-76v29


О аутору

Сања Радовић (1983) је докторанткиња на Филозофском факултету Универзитета у Београду, где је ангажована на предмету Друштвени феномени 20. века. Бави се светском историјом 20. века, а ужа специјалност су јој историја Кине у 20. веку са посебним фокусом на историју Народне Републике Кине. За докторску тезу истражује односе Југославије и Кине у Хладном рату. Учествовала је на бројним семинарима и летњим школама, а била је и гостујући предавач на Пекиншком универзитету 2018.

Поделите на друштвеним мрежама