Претрага:
 

Американци одликовани од стране Краљевине Југославије

Шира тематска област: Односи Србије и САД у периоду између два светска рата

Наслов пројекта: Невидљиве везе – научни, културни, просветни и друштвени односи Србије (Југославије) и САД у међуратном периоду

Истраживачки текст бр. 2

Американци одликовани од стране Краљевине Југославије

На самом почетку, аутори читаоцима дугују упозорење: наслов текста донекле обмањује. Наиме, већина „Американаца“ одликованих од стране Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца / Краљевине Југославије су уствари српског, тј. југословенског порекла. Иако се у највећем броју случајева ради о држављанима Сједињених Америчких Држава, политика додељивања одликовања Краљевине у међуратном добу углавном се ограничила на припаднике југословенске емиграције. Који су мотиви и узроци таквог приступа, покушаћемо да сазнамо управо кроз овај текст, анализирајући примере и образложења за признања и одликовања додељена између два светска рата. Аутори се тематски овим текстом надовезују на претходни, који се бавио мање познатим припадницима српске емиграције – неке од поменутих личности се чак и преплићу. У том смислу, ова два рада се могу посматрати као јединствена целина која осликава причу о значајним Србима у САД у првој половини двадесетог века, и њиховим везама са отаџбином.

Албанска споменица

Краљевина СХС, односно Краљевина Југославија, додељивала је више различитих одликовања. Највиши од њих је био Орден Светог кнеза Лазара, резервисан искључиво за владаре и наследнике престола.

 

Орден Карађорђеве звезде, у четири степена, установљен је у ранијем периоду постојања српске државности, на стогодишњицу Првог српског устанка, 1904. године.

Орден Белог орла је, од увођења 1883. па до 1898. био највиши орден Краљевине Србије. Нова држава установила је и нова одликовања.

Орден Југословенске круне је установио 1930. краљ Александар, у спомен промене званичног имена Краљевине.

Постојали су још и Орден Светог Саве, Медаља за војничке врлине, златна и сребрна Медаља за грађанске заслуге, златна и сребрна Медаља за храброст (1913), златна и сребрна Медаља за ревносну службу, као и златна и сребрна Медаља за унапређивање пољопривреде.

Последње одликовање Краљевине, Ратни крст 1941, установио је краљ Петар Други када се већ налазио у избеглиштву, септембра 1943. године. Поред тога, Краљевина је додељивала и споменице, и то: Медаљу за спомен на повлачење српске војске преко Албаније (тзв. Албанска споменица); Споменицу за рат ослобођења и уједињења 1914 – 1918. године;

Медаљу за спомен на двадесет пету годишњицу ослобођења Јужне Србије; као и Споменицу на борбе за ослобођење северних крајева Југославије 1918 – 1919. Поред званичних, државних ордења, значајна одликовања додељивала су и удружења, попут Црвеног крста и Удружења војних инвалида.

 

У првом периоду након Великог рата, одликовањима нове државе – Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, награђивани су амерички грађани који су помагали Србију у ратном напору, као и они који су подржавали и промовисали ратне циљеве прокламоване Нишком декларацијом – међу којима је најважније било уједињење јужнословенских народа. Највећи број одликовања припао је српској емиграцији, која је у време рата поред помоћи у медицинским средствима, одећи и новцу, узела учешћа и у ратним операцијама, кроз организовање и слање добровољаца. Познато је да је Михајло Пупин имао значајну улогу у организовању дипломатске, хуманитарне, па и војне помоћи Србији. Поред оних који су прешли хиљаде морских миља да би се борили на страни отаџбине против надмоћног непријатеља, Краљевина је одавала признање и онима који су се за српске интересе и ратне циљеве борили у позадини фронта: у дипломатији, прикупљању помоћи и хуманитарном раду, као и остваривању утицаја на америчко јавно мњење.

            У једној од првих додела одликовања, јула 1919. године, одликовани су Орденом Светог Саве Симо Мамула, Никола Граховац, Никола Кнежевић и др Анте Бианкини. Бианкини је био председник Југословенског одбора САД-а у Чикагу и издавач листа Југословенска застава, а сачуван је и његов телеграм захвалнице: „Захваљујем се на неочекиваној почасној вести о мом одликовању, кога сматрам признањем за верну мисао о ослобођењу и уједињењу, као и доследном држању југословенске свести у САД“. Овакав правац говори да је новој Краљевини било изуетно битно да награди југословенска осећања и залагања за уједињење међу емиграцијом, те да заузме курс изградње нове државе и у односу према својим сународницима у иностранству, а у ту сврху је стављена и политика доделе одликовања. Са друге стране, неки припадници српског исељеништва су негодовали због одликовања др Бианкинију и сматрали су га незаслуженим.

            Српско друштво Црвеног крста је такође веровало да је потребно да се додељивањем медаља одужи онима који су помагали Србији у рату. На предлог Милоша Тривунца, професора Универзитета у Београду и почасног председника Главног одбора Српске народне одбране (СНО) у Њујорку, Црвени крст је одликовао чланове Главног одбора и поједине чланове месних одбора у САД сребрним и бронзаним медаљама. Међу предложенима је поново био Никола Кнежевић, председник Главног одбора СНО у Њујорку. Ипак, након текстова у Политици и извештаја о финансијским проневерама у часопису Србобран, Српско друштво Црвеног крста је сматрало Кнежевићев орден проблематичним, те је априла 1920. затражило да се одликовање не уручи. Друштво Црвеног крста нове државе одликовало је 1927. године Марка Бендерића, трговца из Аризоне, за патриотски рад током Светског рата.

Један од конгреса Српске народне одбране у Америци

Један од конгреса Српске народне одбране у Америци

            У поратном периоду, преко Атлантика су из нове државе стизале и Албанске споменице. Један од примера је Михаило Б. Кулић, који је одмах након рата пошао у САД ради школовања. Слање оваквих одликовања ипак није ишло лако. Рат је покидао везе и контакте, а емигранти често нису били у вези ни са дипломатским представништвима Краљевине, ни са исељеничком организацијама. Тако су Кулића тражили више од три месеца али без успеха – чак ни Међународни српски образовни комитет (енг. International Serbian Educational Committee) са седиштем у Њујорку није имао информације о њему, иако се формално налазио под њиховим патронатом.

            Да су последице Великог рата имале утицај на политику одликовања и у наредној деценији показује допис којим је српски конзул у Сан Франциску, Д. Станојевић, 8. јануара 1924. године затражио од Посланства у Вашингтону да му се хитно пошаље „предлог за одликовања у Калифорнији наших и американских грађана“. Станојевић је затражио да не буде много предложених, јер је сматрао да ће влада то одбацити – већ да то буду само они „који у истину заслужују“. Он такође апелује да се не забораве „американски новинари, који су се највише истакли, и госпође које су радиле и раде за Црвени крст“. Хуманитарна помоћ и пропагандна делатност очигледно су имале велику улогу за остварење циљева ослобођења и уједињења у очима тадашње југословенске дипломатије.

            Орден Светог Саве, који се додељивао за заслуге на пољу културе, народне просвете, науке, јавних служби и Цркве, као и за заслуге према Краљу, држави и нацији, добијали су током година трговци углавном српског порекла заслужни за помоћ Југославији. Међу истакнутима се налазе: Миле Мрвош, Јанко Вукобратовић, Михајло Дучић (касније председник СНО; а иначе рођак Јована Дучића из града Гери у Индијани – где је велики песник и боравио од 1941. до смрти 1943. године), Трибо Бјелајац, Крсто Братић, Божа Лалић, Авра Мамула. Међу одликованима се налази и велики број свештеника Српске православне цркве: Јован Смиљанић, Матија Стијачић (који се након деценија службовања у САД вратио у Југославију 1935. године и преузео руковођење парохијом у Смиљану – родном месту Николе Тесле, да би га у априлу 1941. године убили хрватски нацисти), Марко Комненовић, Петар Стојачић, Данило Козомора и Душан Трбуховић (такође из Герија у Индијани). Међу носиоцима југословенског ордена налази се и Стеван Бабић, члан Југословенског комитета за Универзитет у Питсбургу, одликован једанаест година након уједињења, у децембру 1929. године. Такође је предложена и додела одличја лицима која су учествовала у подизању Југословенског дома у Индијанаполису, али до тога по свему судећи није дошло.

Михајло Дучић

Михајло Дучић

           Као што је приметно, носиоци одликовања су углавном били српског порекла. Због државне политике подстицања југословенског јединства, планирано је да се по националном кључу одликују и одређени Словенци – а проблем са којим су се суочиле дипломатске мисије био је проналажење заслужних. На крају је направљен списак од осам имена, али се чинило да ове личности нису имале заслуга ни током рата, ни у процесу уједињења. Тако је, на пример, у једној депеши предложени Владимир Предовић оцењен као „осредње имућан“ и као неко ко „никада ништа нарочито није учинио за државну (ни словеначку) ствар“, а предложени Фрањо Кошмерл као „непознат у словеначкој колонији у Чикагу као патриота и напредан човек“.

            Постоје и обрнути случајеви, када су се југословенске дипломатске мисије ангажовале на добијању страних признања за наше сународнике. Забележен је пример Јована Вукмановића, који је учествовао у Великом рату као подофицир у Америчким експедиционим снагама у Европи, од 18. септембра 1917. до 13. марта 1919. године. Тадашњи амерички министар војни, Њутн Бејкер, обећао је највише војничко одликовање свим учесницима рата, међутим Вукмановић га није добио. Он је покушао преко југословенског посланства да издејствује ову заслугу 1926. године, да би након неколико месеци у посланство стигла потврда из војног одељења у Вашингтону да ће заслужни војник српског порекла добити своје одличје.

            Понекад би одликовања изазвала и проблеме у одређеним исељеничким круговима. Забележен је случај из града Омаха у савезној држави Небраска, када је дошло до побуне у исељеничкој колонији због одликовања Митра Плећаша и Михајла Марковића. Свештеник Давид Поповић известио је посланство о раздору у колонији и предложио повлачење одличја како не би долазило до даљих проблема. Поповић пише да „избор није био згодан и по вољи нашем народу у Омахи. Осим тога менталитет наших људи овде је доста примитиван. Они не могу да схвате да одликовање њихових првака значи и одликовање колоније. Напротив, сматрају да је одавање признања неколицини потцењивање свих осталих“. Краљевина Југославија, колико је познато, ипак није нашла за сходно да због овог инцидента одликује и ода признање свим припадницима српске заједнице у Омахи.

            Који је, дакле, био циљ југословенске политике одликовања у Сједињеним Државама? Пре свега, одавање почасти заслужнима за подржавање ратних напора и циљева Србије, а затим и стварање југословенског јединства и промоција нове државе. Поставља се питање зашто Југославија није нашла за сходно да боље изгради односе са САД кроз додељивање одличја истакнутим Американцима, били то политички одлучиоци или високи официри који су се борили у рату у Европи, па макар то не било директно на Балканском фронту. Министарство је одабрало пут који је и зацртан у једном од архивских докумената из 1927. године, да се и у спољнополитиком напору ослањају на људе нашег порекла. Објашњење из тог документа преносимо у целости, сумирајући на тај начин целокупан приступ Министарства иностраних дела и Краљевине уопште, у погледу доделе одличја: „Министарство потпуно поима значај одликовања наших људи у емиграцији, који у оваквом акту признања виде да нису заборављени и да отаџбина води рачуна о њиховом раду и онда када се налазе у далекој туђини. Овим се, нема сумње, постизава много: наш свет се осети јаче везан за своју домовину, и спречава се асимилација. Али предлози за одликовање морају бити најсавесније испитани. У интересу угледа државе, боље је кад када, да одликовање не добије и онај који га заслужује, него ли да га понесу и они који су недостојни. Одликовање, поред акта признања, треба да има за циљ да одликованог још више подигне у очима јавног мњења земље у којој он живи.“


О аутору

Александра Колаковић (Чачак, 1980) је научни сарадник у Институту за политичке студије у Београду. Докторирала је на Филозофском факултету у Београду (2015). Усавршавала се у Француској (стипендиста Владе Француске, L’Université Paris I Panthéon Sorbonne, 2010) и Немачкој (гостујући истраживач, Georg Eckert Institute for International Textbook Research, 2016). До сада је објавила једну монографију, преко 40 научних радова на српском, енглеском и француском језику, аутор је два уџбеника историје и једног лексикона. Руководилац је заједничког пројекта билатералне сарадње у области науке ( Université Paris-Sorbonne Paris IV и Институт за политичке студије), члан British Association for Slavonic and East European Studie, Музејског друштва Србије и мреже France Alumni. Говори енглески и француски, а служи се немачким језиком.

 

Дејан Бурсаћ (Апатин, 1987) је истраживач – сарадник у Институту за политичке студије у Београду, где ради од 2013. године. Објавио је више од 30 радова и других прилога у научним часописима и зборницима у земљи и иностранству. Често је ангажован као гостујући предавач из области политичких наука. Докторанд је на Факултету политичких наука Универзитета у Београду, где је завршио основне и мастер студије. Алумниста Мреже школа политичких студија Савета Европе; Европског фонда за Балкан; Роберт Бош Фондације. Члан научног одбора научне конференције Politics & Society, Универзитета Лучијан Блага у Сибиуу. Говори енглески, служи се немачким језиком.

Поделите на друштвеним мрежама