Претрага:
 

Американци и збрињавање српске ратне сирочади

Save Serbian Orphans!

Американци и збрињавање српске ратне сирочади

Ратна судбина Србије и страдање становништва током Првог светског рата привукли су пажњу великог броја америчких хуманитарних организација и појединаца. Почетак хуманитарне активности Американаца у Србији почиње још 1910. године за време великих поплава које су задесиле Шумадију. Она је настављена током балканских ратова, да би за време Великог рата достигла свој врхунац. Активност америчких хуманитарних организација и појединаца испољавала се у опремању и слању медицинских и санитетских мисија и у прикупљању материјалне помоћи и санитетског материјала. У прикупљању финансијских средстава, лобирању и организовању помоћи за Србију и српски народ нарочито су се истакли појединци из Србије који су живели и радили у Америци, попут Михајла Пупина и Јелене Лозанић, али и амерички добротвори попут Џона Фротингама и Мејбл Данлоп Грујић. Према истраживањима Убавке Остојић Фејић, укупан број америчких филантропских удружења која су узела учешће у помоћи српском народу током рата износио је чак 37.[1]

Хуманитарна активност Американаца масовно организована током Првог светског рата, настављена је и у првим послератним годинама у другачијим околностима и на начин који је био условљен различитим факторима. Најпре треба имати у виду чињеницу да је Србија из Великог рата изашла разорена, опустошена и са несагледивим демографским последицама (изгубила четвртину становништва). Уништена инфраструктура, огромна материјална штета, глад, епидемије заразних болести, и друге недаће, сачекале су српску државу на крају рата. Међутим, оно што је нарочито забрињавало, била је судбина више од двеста хиљада деце, која су током и по завршетку рата остала без родитеља (старатеља), али и без основних услова за живот. Њихов опстанак и збрињавање постало је главна крилатица којом су се водиле хуманитарне организације из Америке, у првом реду амерички Црвени крст, Српски болнички фонд (октобра 1917. преименован у Српски фонд за помоћ) и Српски потпорни фонд.

Збрињавање српске ратне сирочади било је логичан наставак хуманитарних активности спровођених током трајања ратних операција. Иницијатори овакве врсте помоћи српском народу биле су личности које су се својим залагањем истакле током рата (Џон Фротингам, Јелена Лозанић, Михајло Пупин, Мејбл Данлоп Грујић). У истом племенитом циљу радиле су и новоосноване америчке хуманитарне организације попут Serbian Emergency Aid у Филаделфији, Serbian Distress Fund у Бостону, British-American War Relief у Балтимору и другe. Ове и бројне друге организације слале су финансијска и материјална средства Колу српских сестра, које је на терену вршило расподелу помоћи.[2]

Американци и збрињавање српске ратне сирочадиПознато је да је велики добротвор Џон Фротингам још на почетку рата (1915. године), између осталог, финансирао отварање привременог дома за незбринуту децу у Скопљу, који је водила Даринка Грујић, жена која је спасила и збринула стотине напуштене деце, и због својих дела прозвана „мама Грујић“. Због ратних операција и близине фронта, пут „Дома Џона Фротингама“ водио је на југ, најпре у Битољ, а затим у Солун и Атину. Одатле је Даринка Грујић преместила децу у Ницу, где су до краја рата имала адекватне услове за живот и школовање. По завршетку рата, 1919. године, Српско-амерички дом је из Нице премештен у Београд (Кошутњак), а затим је дуже време радио у Сремској Каменици у дворцу грофа Карачоњија (све до 1933. године, када је ту отворена Домаћичка школа). Коначно пребивалиште за незбринуту децу постао је Београд, када је 1933. године дом премештен у дечије забавиште „Чарлс Дикенс“. У историјату Српско-америчког дома објављеном 1923. године, стоји да је кроз ту установу од 1915. године прошло више од 1500 деце. Фротингамова делатност у том погледу настављена је у првим месецима по завршетку ратних дејстава. Финансирао је отварање Дома за ратну сирочад и напуштену децу у Врању 1919. године, кроз који је до 1923. прошло преко 600 малишана.[3]

Са друге стране, Српски потпорни фонд који је водила неуморна Јелена Лозанић, захваљујући великим донацијама америчких филантропа, отворио је у Чачку дом за ратну сирочад у касарни X пука 1920. године. Ова установа је у ствари била школа под називом „Дом Американаца“ која је радила до 1924. године. У исто време, чланови Српског потпорног фонда су у Лазаревцу и на Топчидеру направили мања склоништа за незбринуту децу. Такође, обезбедили су значајне пошиљке одеће, хране, лекова и болничког материјала обезбеђеног средствима америчких добротвора.[4]

Делатност Америчког црвеног крста као институције која од самог почетка светског рата непрестано помаже српском народу, у првим послератним месецима и годинама још више је добила на масовности. Велике медицинске мисије (хируршке и епидемиолошке) које су радиле у ратом опустошеној Србији, лечиле и збрињавале српско становништво и рањене војнике, плански су замењене мисијама које су имале другачије задатке у мирнодопским околностима. Према подацима из годишњих извештаја, Амерички црвени крст је, као и горе наведене хуманитарне организације, питање ратне сирочади видео као приоритет у првим послератним годинама у Србији.

У циљу збрињавања ратне сирочади, крајем 1918. и почетком 1919. године настала је организација под називом Serbian Child Welfare Association of America, која је финансирала активности које су спроводили Амерички црвени крст и српска влада.[5] Под покровитељством овог програма отварани су домови за незбринуту децу, дечији диспанзери у којима су вршени медицински и стоматолошки прегледи, обезбеђивана храна и одећа. Међутим, стварање елементарних услова за живот и школовање деце није била једина ставка овог програма. Американци из Црвеног крста су радили и на побољшању квалитета живота српске (југословенске) деце. Спровођено је усвајање незбринуте деце у хранитељским породицама, организовани разни дечији фестивали и представе, грађена и обнављана игралишта и школе.[6] Према годишњем извештају за 1920. годину, Амерички црвени крст је збринуо 40.000 деце. Нека деца су послата у хранитељске породице које су за њихово издржавање месечно добијале 50 динара у новцу или одећи, уз обавезу да их редовно шаљу у школу. Отварани су дечији диспанзери у сваком месту које је имало преко 300 деце.[7]

Американци и збрињавање српске ратне сирочадиКада се говори о америчкој хуманитарној активности у Србији током и по завршетку Великог рата, незаобилазно је име Мејбл Данлоп Грујић, супруге дипломате Славка Грујића. Знаменита Американка је најзаслужнија што је преко разних фондова (Српски потпорни фонд, Српски болнички фонд) у периоду од септембра 1919. до септембра 1920. у Србију послато преко милион и сто хиљада динара. Тим средствима је располагало Коло српских сестара, које је делило пензије ратној сирочади, војним инвалидима, самохраним мајкама и обезбеђивало храну и одећу. Захваљујући Мејбл Грујић која је била изузетно активна и цењена у америчким елитним круговима, али и њеним честим текстовима у америчкој штампи, ратна судбина Србије добила је јак одјек у америчкој јавности. Текстови са апелима за помоћ српској деци, били су свакодневица у листовима широм Америке.[8] Заједно са својим супругом Мејбл Грујић је 1922. у Београду основала Амерички дом за децу Југословена који је радио до 1938. године. Исте године основали су и Амерички дом у Селцу код Цриквенице на јадранској обали, који је служио као одмаралиште и стационар за болесну децу.[9]

Застрашујуће последице Великог рата у Србији могле су да постану још горе. Одговорни људи су препознали да ће Србија поред губитка огромног процента радно способног становништва, остати и без своје будућности ако се нешто хитно не предузме. Спашавање и збрињавање ратне сирочади постало је приоритет у послератној обнови. Помоћ која је у том циљу стигла из Америке и образовање организације Serbian Child Welfare Association of America, пресудно су утицали да се спаси оно најважније што је после рата Србији остало – њена деца, њена будућност.


Извори и литература

Објављени извори:

The American National Red Cross, Annual Report, June 1921.

Co-operative reconstruction; a report of the work accomplished in Serbia, Serbian Child Welfare Association of America, New York 1924.

Литаратура:

Н. Петровић, Америчка елита за Србију у Великом рату: др Едвард Рајан, Џон Фротингам, и Даринка Грујић, Велики рат 1914-1918. Краљевина Србија, Сједињене Америчке Државе и српска дијаспора у Америци, прир. Кринка Видаковић Петров, Себастијан Прес 2018

  1. Ostojić Fejić, Sjedinjene Američke Države i Srbija 1914-1918, Beograd 1994
  2. Milanović, Mabel Grujić i Delfa Ivanić – dobročiniteljke srpskog naroda, Istorija 20. veka, god. XXXII, br. 1, Beograd 2014

Штампа:

Београдске општинске новине

The New York Times

The Cordova Daily Times

The Manchester Journal


[1] U. Ostojić Fejić, Sjedinjene Američke Države i Srbija 1914-1918, Beograd 1994, 99-113.

[2] J. Milanović, Mabel Grujić i Delfa Ivanić – dobročiniteljke srpskog naroda, Istorija 20. veka, god. XXXII, br. 1, Beograd 2014, 21.

[3] Н. Петровић, Америчка елита за Србију у Великом рату: др Едвард Рајан, Џон Фротингам, и Даринка Грујић, Велики рат 1914-1918. Краљевина Србија, Сједињене Америчке Државе и српска дијаспора у Америци, прир. Кринка Видаковић Петров, Себастијан Прес 2018, 409-418.

[4] Јелена Лозанић Фротингхам, Добротворна мисија за Србију у Првом светском рату. Писма из Америке и Канаде 1915-1920. године, прир. А. Гођевац-Субботић, Београд 1970,  245-246.

[5] Идејни творац овог програма била је Јелена Лозанић. О томе сведочи чињеница да је њен Српски потпорни фонд непосредно по завршетку рата променио назив у Serbian Child Welfare Association, што потврђује и Амерички црвени крст у свом годишњем извештају.

[6] Co-operative reconstruction; a report of the work accomplished in Serbia, Serbian Child Welfare Association of America, New York 1924.

[7] The American National Red Cross, Annual Report, June 1921, 117-119.

[8] The New York Times, January 5, 1919; The New York Times, February 16, 1919; The Cordova Daily Times, February 24, 1919; The Manchester Journal, February 12, 1920.

[9] Београдске општинске новине 1. октобар 1937, 48; J. Milanović, nav. delo, 22-23.


О аутору

Стефан Стаменковић је рођен 1990. године у Јагодини. Студент је докторских студија на одсеку за културу, језик и књижевност Филолошког факултета у Београду. Основне академске студије историје завршио је на Филозофском факултету у Нишу 2013. године. Звање мастер историчара стекао је јуна 2016. године, када је одбранио мастер рад под називом Српско – амерички односи од 1878. до 1918. године. Ужа поља интересовања су дипломатска историја Србије, југословенско питање, Први светски рат, модерна историја Балкана, и српско – амерички односи. Учествовао је на неколико међународних научних скупова, од којих су најзначајнији Православни свет и Први светски рат одржан у Београду децембра 2014. године, Велики рат 1914-191: Узроци, последице, тумачења одржан у Врању октобра 2014, и Век српске голготе 1915 – 2015, одржан у Косовској Митровици септембра 2015. године. Објавио је неколико научних чланака, док је у припреми и монографија.

Поред бављења научноистраживачким радом, радио је као демонстратор на Филозофском факултету у Нишу, на предметима Историја Југославије од 1918. до 2000, Општа савремена историја 20. века и Увод у историјске студије са методологијом. Неколико месеци радио је као наставник историје у основним школама „Ђура Јакшић“ и „Вук Караџић“ у Ћуприји. Одржао је неколико предавања на позив локалних културних организација и удружења попут Народне библиотеке „Душан Матић“, Установе културе Ћуприја, Општинске организације СУБНОР – а Ћуприја и Ротари клуба Ћуприја – Морава. Крајем октобра 2018. приредио је изложбу „Ћуприја у Великом рату“ поводом стогодишњице ослобођења. Живи у Ћуприји.

Поделите на друштвеним мрежама