Претрага:
 

Америка из угла Растка Петровића

Модерна дипломатска историја Србије (Југославије) доказала је јасно изражено настојање владе да своју земљу у најбољем светлу представи ангажовањем и слањем у своја дипломатска представништва културних и јавних радника – стваралачке интелигенције. Због тога не чуди да су између осталих, позната имена у српској књижевности и науци попут Иве Андрића, Милана Ракића, Јована Дучића и других, често били високо рангирани дипломатски службеници у разним европским и светским центрима. Један од њих био је и чувени песник и романсијер Растко Петровић.

Тежак, можда и трагичан животни пут Растка Петровића је у науци одавно расветљен. Његово песничко (књижевно) стваралаштво је од самог почетка препознато, хваљено и данас изузетно популарно. Међутим, Петровићев рад у дипломатији, дуги низ година био је права непознаница. Тачније, све до објављивања његових дипломатских списа 1994. године.

Америка из угла Растка Петровића

Растко Петровић

У дипломатске воде Растко Петровић је ушао 1923. године. Декретом тадашњег министра иностраних послова Момчила Нинчића, био је именован за приправника девете групе прве категорије у административном одељењу МИД-а. Иако је споро напредовао у дипломатској каријери, од 1926. до 1930. радио је као писар у конзулату у Риму. Наредних пет година је провео у Политичком одељењу и Одсеку за шифру МИД-а, а затим је крајем 1935. послат у Америку, на положај вице-конзула у Чикагу. У САД је обављао неколико функција. Често је био премештан из једног конзулата у други, замењивао одсутне конзуле, али и посланика Константина Фотића. Од 1936. био је секретар посланства у Вашингтону и на тој позицији завршио дипломатску каријеру 1945. године.

По доласку у Америку, Растко Петровић је одмах почео да ради на упознавању српских и југословенских исељеничких организација. Желео је да препозна проблеме међу њима и ради на њиховом решавању. Као дипломатски чиновник нижег ранга, није имао превелики утицај, али као познати књижевник и уметник био је нашироко поштован међу исељеницима. Био је радо виђен и у америчким универзитетским круговима, о чему сведочи податак да је био позван на манифестацију прославе двесто година Универзитета Пенсилванија у Филаделфији 1937. године. Познато је да се између осталих дописивао са Николом Теслом и био велики обожавалац виолинисте Златка Балоковића.

Посао који је обављао, захтевао је да буде у сталним контактима са конзулатима Краљевине Југославије у Њујорку, Чикагу и Монтреалу, са којима је одржавао богату преписку, док су у надлежности посланства били још и почасни конзулати у Кливленду и Питсбургу, Мексико Ситију, Гватемали и Осаки. Исто тако, непрестано је комуницирао са представницима Стејт Департмента и акредитованим страним дипломатама у Вашингтону. У опису посла било је и писање исцрпних извештаја, рад са исељеничким организацијама и многи други напорни и тешки задаци. Његови извештаји покривају разне теме, од америчке унутрашње и спољне политике, преко југословенско-америчких односа, до проблема унутар југословенског исељеништва. Поред толико обавеза, Петровић је успевао да настави свој књижевни рад. Своја лична виђења и мисли изнео је у приватним препискама са пријатељима и рођацима, у првом реду са Миланом Ракићем, познатим песником и његовом супругом Милицом.

Своје прве утиске о Сједињеним Америчким Државама, становништву и обичајима забележио је у писму које је упутио Милици Ракић, супрузи песника Милана Ракића марта 1936. године. Између осталог записао је: „…првих десетак дана био сам помало као човек који је стигао читав из ‘Montagne Suisse’, без даха, потпуно стегнута срца и ошамућен. Све је изгледало као у оном римском тунелу под Квириналом. А онда се лагано открије да је Америка једна пасторална земља, највећа пасторална земља на свету, са безбројним осунчањима, сенкама, разливеним водама, ветровима. Кампања Романа или Шумадија милијон пута увећана. Усред милијонских градова, стоспратних булдинга и шестоструке реке аутомобила, људи су задржали кампањерски изглед, детињску ведрину и гостољубље потпуно фантастично. Сећате ли се како за четири године у Риму нисам у ствари ушао ни у једну римску породицу – да сам пријатељ са свим члановима две три генерације које представљају једну породицу – овде у Америци сам ушао, изгледа ми у стотину, ручао код њих, вечерао, понегде ноћио ако су ван града. Овде вас одмах цео свет усвоји али се ипак за вас занимају само уколико им то дозволите. У први мах Вам изгледа чудно што Вас цео свет одмах лупка по леђима, што Вам име скрате на пола, што се пред Вама нико не стиди да л ће се појавити го или упола одевен, што ће у једној соби један радити гимнастику, док у другој двоје пију виски. После утврдите да Вас сви апсолутно обожавају догод сте са њима и да Вас забораве као деца чим су се врата за Вама затворила…“[1]

Као дипломата, Петровић је био изузетно проницљив и одлично обавештен. У анализи Рузвелтовог говора о спољној политици из августа 1936. године (поводом грађанског рата у Шпанији), врло лепо је предвидео америчку спољнополитичку оријентацију. Рузвелтов говор окарактерисао је као „политичку исповест“ која садржи две чувене пароле: „Америка је против рата и Америка је за светску демократију“. Често помињану америчку неутралност означио је као немогућу због чињенице да „маса економских, политичких и психолошких узорака везују судбину Сједињених Држава за судбину осталог света, и да би њено учешће у једној општој катаклизми дошло као неминовност, коју ниједна политичка исповест не може спречити, ако конкретне мере не би биле предвиђене и спроведене.“

Френклин Делано Рузвелт

Поводом говора Кордела Хола, америчког државног секретара за спољне послове почетком септембра 1936. године, приликом отварања Треће светске конференције за енергију и водене силе, Петровић је приметио и коментарисао Холове пацифистичке напоре. Сматрао је да амерички државни секретар отишао корак даље од председника Рузвелта пошто је прокламовао да су колективни уговори, по реалном стању ствари, остали ван снаге и да се према томе међународни живот мора другачије „подесити“. Није погрешан Петровићев закључак да се овакав Холов говор у ствари односио на Бријан-Келогов пакт о разоружању, који је током времена и догађаја готово погажен. Петровић је био мишљења да су дешавања на Далеком истоку (Манџурска афера) и у Африци (италијанска кампања у Етиопији) показала неодрживост колективних уговора у датим околностима. Сматрао је да је Бријан-Келогов пакт формално уништен и то не од сила које су га погазиле, већ од силе која га је створила и годинама здушно бранила.

Поред америчке спољне политике и међународних односа које је одлично разумео, Петровић је у својим извештајима коментарисао и унутрашње реформе председника Рузвелта. Нарочито опширан извештај написао је о Рузвелтовој борби за реформу Врховног суда јула 1937. године. Сматрао је да се сукоб између председника Рузвелта и елемената који су се прогласили браниоцима угроженог устава и континуитета америчког живота и просперитета, у ствари претворио у велику уставну кризу. Петровић даље наводи да је председник са својим присталицама час нападан као „револуционарни шампион“, час као скривени диктатор. У закључку извештаја Петровић је изнео коментар да је у читавој тој борби око Врховног суда Рузвелт претрпео потпуни пораз, наводећи да му није први пут да је попустио пред отпором на који је наишао. Ипак, по Петровићевом мишљењу, Рузвелт уз себе и даље има велики број присталица: „Мирно прихватање пораза и одлучност са којом продужава свој рад, донеће му само нове доказе симпатија. Он за ту масу има да значи човека кога, као некада Линколна, застареле институције спречавају у изграђивању Америке.“

Када се данас, са временске дистанце од осам и више деценија сагледа делатност Растка Петровића као дипломате, стиче се утисак да је неправедно запостављан и успораван у дипломатској служби Краљевине Југославије. Лакоћа са којом је проницао у срж међународних односа и дипломатских тактика, у правом светлу се показала за време његовог службовања у Америци. Као секретар посланства, што му је био највиши ранг у професији дипломате, Растко Петровић је оставио скроман траг у историји српске (југословенске) дипломатије. То није његова кривица, већ његових претпостављених и смутног времена у коме је живео и радио. Његови извештаји и коментари о Америци и Американцима, свакако су занимљиви и корисни за проучавање политике великих сила у предратном периоду.


Литература:

Поповић Р., Изабрани човек или живот Растка Петровића, Београд 1986.

Растко Петровић: Дипломатски списи, прир. М. Милошевић, Београд 1994.

Црњански М., Ембахаде I-III, Београд 1983.

[1] Р. Поповић, Изабрани човек или живот Растка Петровића, Београд 1986, 132.


О аутору

Стефан Стаменковић је рођен 1990. године у Јагодини. Студент је докторских студија на одсеку за културу, језик и књижевност Филолошког факултета у Београду. Основне академске студије историје завршио је на Филозофском факултету у Нишу 2013. године. Звање мастер историчара стекао је јуна 2016. године, када је одбранио мастер рад под називом Српско – амерички односи од 1878. до 1918. године. Ужа поља интересовања су дипломатска историја Србије, југословенско питање, Први светски рат, модерна историја Балкана, и српско – амерички односи. Учествовао је на неколико међународних научних скупова, од којих су најзначајнији Православни свет и Први светски рат одржан у Београду децембра 2014. године, Велики рат 1914-191: Узроци, последице, тумачења одржан у Врању октобра 2014, и Век српске голготе 1915 – 2015, одржан у Косовској Митровици септембра 2015. године. Објавио је неколико научних чланака, док је у припреми и монографија.

Поред бављења научноистраживачким радом, радио је као демонстратор на Филозофском факултету у Нишу, на предметима Историја Југославије од 1918. до 2000, Општа савремена историја 20. века и Увод у историјске студије са методологијом. Неколико месеци радио је као наставник историје у основним школама „Ђура Јакшић“ и „Вук Караџић“ у Ћуприји. Одржао је неколико предавања на позив локалних културних организација и удружења попут Народне библиотеке „Душан Матић“, Установе културе Ћуприја, Општинске организације СУБНОР – а Ћуприја и Ротари клуба Ћуприја – Морава. Крајем октобра 2018. приредио је изложбу „Ћуприја у Великом рату“ поводом стогодишњице ослобођења. Живи у Ћуприји.

Поделите на друштвеним мрежама