Претрага:
 

Америчко-југословенска удружења

Шира тематска област: Односи Србије и САД у периоду између два светска рата

Наслов пројекта: Невидљиве везе – научни, културни, просветни и друштвени односи Србије (Југославије) и САД у међуратном периоду

Истраживачки текст бр. 8

Америчко-југословенска удружења: Између љубави и пропаганде

Велики рат је сковао многе друштвене везе између савезничких земаља. Бројне војне, хуманитарне, медицинске, новинарске и друге мисије активне за време сукоба често је пратило продубљивање сарадње у поратним годинама, на темељу остварених контаката. Мрежа организација и веза насталих у рату наставила је да се развија и у мирнодопском периоду, а тако је било и са контактима између америчког и српског, односно југословенског друштва. У контексту САД, важно је поменути три организације које су настале и деловале у Краљевини (иако их је било много више), а чија делатност би се могла подвести под оквире културно-пропагандне сарадње: Англо-америчко-југословенски клуб, настао 1924. године; Удружење пријатеља Велике Британије и Америке, настало 1930. године; и Друштво за ширење англо-саксонске културе у Југославији, настало 1935. Већ из самих имена је видљиво да се ради о амалгаму англофилских и амерофилских удружења, а за ту чињеницу треба тражити неколико објашњења. Осим истоветног енглеског језика, као и блиске савезничке позиције у рату, Југославија и Балкан су у међуратним годинама ипак били више предмет геополитичких интереса Велике Британије, док је САД наставила да се држи политике самоизолације и немешања у унутрашња питања и међусобне односе европских земаља. Поред тога, претходне друштвене везе Срба (и других народа у новоствореној Краљевини) су биле много јаче изражене када се ради о Британији, посебно узевши у обзир релативно велики број наших грађана, нарочито припадника политичке и академске елите, који су се школовали на универзитетима у Енглеској. У том смислу, америчка култура и друштво су још увек били далеки и непознати за Југословене, упркос постојању изузетних појединаца попут Тесле и Пупина, све значајније дијаспоре, као и конкретних веза у бројним областима, а о чему смо писали детаљније у претходним текстовима у склопу овог пројекта.

            Треба нагласити и да је импулс за друштвену сарадњу две државе долазио значајно и са друге стране Атлантика. Наиме, 1924. је у САД основано Америчко-југословенско друштво (енг. America-Yugoslav Society), са седиштем у Њујорку – и то на адреси познате Зграде уједињених добротворних установа (енг. United Charities Building), у 22. улици. Покровитељ Друштва је био Краљ Александар, а први председник генерал у пензији Таскер Блис – начелник генералштаба америчке војске за време Првог светског рата и један од преговарача на Париској мировној конференцији. Иако би се могло очекивати да је ова организација окупљала југословенску дијаспору, то није био случај. Чланство је углавном било састављено од угледних Њујорчана: били су ту представници Карнегијеве задужбине Николас Мареј Батлер и Корденио Северанс, адмирал Филип Ендруз, председник америчког Црвеног крста Ливингстон Фаранд, председник Универзитета Принстон Џон Грир Хибен, географ са Универзитета Колумбија и инострани члан Српске краљевске академије Даглас Вилсон Џонсон, адвокат, дипломата и учесник Париске мировне конференције Френк Полк, адвокат Карнегијеве задужбине и добитник Нобелове награде за мир 1912. године Елиху Рут, бивши министар правде САД Џорџ В. Викершем, директор Института за међународну просвету Стивен Дуган, као и други угледни правници, професори, привредници и официри. Поред њих, чланови су били и бивши амерички амбасадор у Београду (1919-1926) Хенри Персивал Доџ, и бивши конзул Кенет С. Патон, као и Анте Тресић Павичић – хрватски књижевник и касније дипломата Краљевине при Посланству у Вашингтону. Постоје индиције да је цело ово удружење настало великом иницијативом бившег посланика Краљевине у Вашингтону Славка Грујића, уз помоћ незаобилазног Михајла Пупина, који је залагао свој велики углед познатог научника и цењене јавне личности да би помогао новостворену југословенску отаџбину.

Генерал Таскер Блис, први председник Америчко-југословенског друштва

Генерал Таскер Блис, први председник Америчко-југословенског друштва

Америчко-југословенско друштво је организовало више посета и предавања угледних америчких професора у Југославији, а са нешто слабијим успехом су доводили и југословенске професоре на гостовања у САД. Били су веома ангажовани на послу побољшања здравствене заштите у Југославији: организовани су школе и курсеви за медицинско особље, дистрибуирани су приручници о здравственој заштити у школама и болницама, а прикупљана су и значајна средства за оснивање и опремање болница. Поред тога, једна од медијски веома испраћених промотивних активности била је организација велике изложбене турнеје вајара Ивана Мештровића у САД. На челу организационог одбора изложбе је био Пупин, који је и отворио поздравну вечеру за Мештровића у Њујорку. Пред око 130 припадника њујоршке социјалне елите, на вечери је, према извештају Посланства у Вашингтону, говорио генерал Таскер Блис, „одржавши леп говор о будућности малих држава“ и изражавајући уверење да ће Југославија „имати сјајну будућност“. Пупин је такође, заједно са другим члановима Друштва, лобирао код новог америчког председника Херберта Хувера (1929-1933) у циљу побољшања пољопривредне размене и сарадње две земље. Нажалост, Хуверов мандат је био оптерећен проблемима велике депресије – најгоре економске кризе дотад познате модерном капитализму, те значајнијих помака у сарадњи САД и Југославије у овом периоду није дошло.

            Што се тиче удружења овог типа у Југославији, делатност Англо-америчко-југословенског клуба је била најскромнија, иако архивски подаци показују да су се на њиховим догађајима често појављивала југословенска друштвена елита: нпр. на једном догађају 1930. године говорили су министар спољних послова Војислав Маринковић, владика Николај Велимировић, као и америчке и британске дипломате. Међу потоњима који су подржавали рад овог удружења био је и каснији британски амбасадор у Берлину Невил Хендерсон, који је од 1929. до 1935. службовао у Београду. Овај клуб је у својим просторијама у улици Краља Милана бр. 25 одржавао запажену и јавно доступну библиотеку са готово четири хиљаде издања на енглеском језику, као и са више од 40 различитих часописа и магазина чија издања су редовно добијали из Велике Британије и САД.

 

Јеленко Михајловић, српски сеизмолог и природњак, ректор Више педагошке школе и председник Друштва за ширење англо-саксонске културе у Југославији

Јеленко Михајловић, српски сеизмолог и природњак, ректор Више педагошке школе и председник Друштва за ширење англо-саксонске културе у Југославији

            У том смислу, запаженији је био рад Друштва за ширење англо-саксонске културе у Југославији. Руководство Друштва је у целости било сачињено од високих просветних и државних функционера, а председник је био Јеленко Михајловић, ректор Више педагошке школе. Друштво је било смештено у зграду Српске краљевске академије, а налазило се под патронатом Кнеза Павла Карађорђевића, познатог англофила образованог на Оксфорду. Све ово је допринело томе да државне субвенције Друштву буду значајне, посебно у поређењу са осталим удружењима сличних циљева. Забележене су трансакције од стране Централног прес бироа ка овој организацији, као и дописи којима се од Министарства иностраних послова тражи цифра од 45 хиљада динара за издавање једног броја часописа.

            Ради се иначе о Англо-југословенском прегледу (енг. The Anglo-Yugoslav Review), часопису на енглеском језику чије издавање и дистрибуција су ускоро постали главне и практично једине делатности Друштва. Овај часопис је превасходно био намењен научним, академским и културним радницима, као и институцијама и удружењима у САД и Великој Британији. Тираж првих бројева је износио 2500 примерака, у обиму од око 80 страна. Главна тема првог броја је била српска национална епика. Англо-југословенски преглед је представљан као средство јачања утицаја и престижа Југославије међу америчким и британским јавним мњењем, међутим конкретни домети ове публикације су упитни. Архивски документи указују на то да се Друштво препоручивало југословенским дипломатама у Британији и Америци како би добили материјалну и организациону помоћ за штампу и дистрибуцију часописа. Апеловано је и на Посланство у Вашингтону да исељеничким организацијама у САД саветује да своје филијале претплате на часопис, како би боље упознали наше сународнике, а посебно оне међу другом генерацијом исељеника, са матицом. Поред тога, из Друштва су се препоручивали и дипломатским представницима држава Мале Антанте (Југославија, Румунија, Чехословачка) и Балканског споразума (Југославија, Грчка, Румунија, Турска), наглашавајући како часопис извештава британску и америчку јавност о значају и активностима ових савеза.

Први број The Anglo-Yugoslav Review

Први број The Anglo-Yugoslav Review

            Друштво за ширење англо-саксонске културе у Југославији је тако у својим активностима поступило супротно сопственом називу, те је постало средство југословенске пропаганде у англо-саксонском свету. Како су сами наглашавали, примарни задатак часописа је био „упознати Англосаксонце с нашим културним и привредним приликама“. Ипак, штампан је и месечни додатак на српском језику у виду превода текстова, те је тако и југословенска јавност била упозната са значајним аспектима сарадње ових земаља. У Америци је часопис рекламиран као инструмент развоја образовних, културних и друштвених веза са Југославијом. Излазак првог броја је коинцидирао са 80. рођенданом Николе Тесле (јул 1936. године), те је ова чињеница искоришћена у сврху наглашавања Теслиног порекла и промоције часописа и његове примарно академске оријентације. У наредним бројевима, секције часописа су се бавиле политиком, економијом, историјом, друштвеним питањима, а пажња је посвећена и активностима Мале Антанте, истичући њен значај у геополитичким превирањима у Европи, у ситуацији када се, са успоном нацизма и фашизма, плима почела мењати на штету малих нација које су из Великог рата изашле као победнице. На тај начин, издавачи су покушали привући пажњу америчке и енглеске друштвене елите ка незавидној југословенској позицији у клинчу између агресивне немачке спољне политике са једне, и збуњених и паралисаних савезника, са друге стране. Ипак, домети овог подухвата су били скромни, те је тешко рећи да је часопис успео у овој намери.

            Треба поменути и да је у наведеном периоду, односно од 1933. године, у Београду излазио још један магазин на енглеском језику: Јужнословенски гласник, тј. у оригиналу South Slav Herald. Званични издавач ових новина је био Теренс Атертон, дописник Дејли Мејла и обавештајни официр на дугогодишњој мисији у Југославији. Након избијања Другог светског рата, Атертон се евакуисао преко Грчке, да би се у Југославију под окупацијом вратио 1942. године, када је као обавештајни мајор на терену водио мисију „Хидра“, чији је циљ био да успостави контакт између западних савезника и партизанског покрета. Мисија је због обостраног неповерења доживела неуспех, а Атертон је, заједно са два пратиоца, априла 1942. убијен од стране припадника Југословенске војске у отаџбини.

            Амерофилска и англофилска друштва у Југославији доспела су у незавидну ситуацију са значајнијим окретањем Краљевине ка сфери немачког утицаја, крајем четврте деценије двадесетог века. Сарадња владе са овим удружењима је постепено престајала, да би са избијањем Другог светског рата била у потпуности обустављена. Са друге стране, избијање рата је појачало прилив средстава из Велике Британије, која је имала интерес да задржи Југославију на страни западних савезника, правећи у том процесу пропагандне испоставе од свих повезаних удружења. Почевши од септембра 1939. године, англофилска друштва у Југославији покрећу значајне активности базиране на промоцији отпора нацизму, посебно подсећајући грађане Југославије на савезништво из Првог светског рата. У таквој ситуацији, САД су се нашле у запећку деловања удружења и интереса јавности уопште, будући да се главна борба „за срца и умове“ Југословена сада водила између Британије и Немачке. Тако је 1940. године у Палати Албанија у Београду основан Југословенско-британски институт, који је у великој мери централизовао координацију пропагандних делатности на тлу Краљевине, у блиској сарадњи са амбасадом Уједињеног Краљевства и Управом за специјалне операције (енг. Special Operations Executive). Сједињене Америчке Државе су тако, захваљујући комплексној геополитичкој ситуацији и сопственој одлуци о изолацији од европских питања, нестале из једначине југословенско-англосаксонских односа у овим преломним моментима регионалне, европске и светске историје.


О аутору

Александра Колаковић (Чачак, 1980) је научни сарадник у Институту за политичке студије у Београду. Докторирала је на Филозофском факултету у Београду (2015). Усавршавала се у Француској (стипендиста Владе Француске, L’Université Paris I Panthéon Sorbonne, 2010) и Немачкој (гостујући истраживач, Georg Eckert Institute for International Textbook Research, 2016). До сада је објавила једну монографију, преко 40 научних радова на српском, енглеском и француском језику, аутор је два уџбеника историје и једног лексикона. Руководилац је заједничког пројекта билатералне сарадње у области науке ( Université Paris-Sorbonne Paris IV и Институт за политичке студије), члан British Association for Slavonic and East European Studie, Музејског друштва Србије и мреже France Alumni. Говори енглески и француски, а служи се немачким језиком.

 

Дејан Бурсаћ (Апатин, 1987) је истраживач – сарадник у Институту за политичке студије у Београду, где ради од 2013. године. Објавио је више од 30 радова и других прилога у научним часописима и зборницима у земљи и иностранству. Често је ангажован као гостујући предавач из области политичких наука. Докторанд је на Факултету политичких наука Универзитета у Београду, где је завршио основне и мастер студије. Алумниста Мреже школа политичких студија Савета Европе; Европског фонда за Балкан; Роберт Бош Фондације. Члан научног одбора научне конференције Politics & Society, Универзитета Лучијан Блага у Сибиуу. Говори енглески, служи се немачким језиком.

Поделите на друштвеним мрежама