Претрага:
 

Амерички ратни зајмови Србији током Великог рата

Амерички ратни зајмови Србији током Великог рата

Ратни вихор који је задесио свет 1914. године изазвао је, поред огромних људских губитака, појаву великог броја избеглица и бескућника, и колапс привреде и уништење инфраструктуре. Многе државе су претрпеле огромна разарања, али је пример Србије главни показатељ колико је Велики рат у ствари био немилосрдан према, од претходних ратова још неопорављеној, малој балканској држави. Процењује се да је ратна штета коју је претрпела Србија износила између 7 и 10 милијарди златних франака.[1]

Очајна ситуација у којој се Србија налазила током Великог рата, огледала се у огромним људским жртвама и уништењу привреде и инфраструктуре. Србија је много изгубила услед ратних операција и током непријатељске окупације земље. Непријатељ је опљачкао новчане заводе, конфисковао средства у облику готовог новца, депозита и залога, насилним путем убирао разне порезе и прирезе, расписао ратни зајам, смањио вредност домаће валуте и тиме Србији нанео огромну штету.[2] Губитком разних прихода и зарада, Србија је имала великих проблема у издржавању војске, ратних заробљеника, државних чиновника, инвалида, породица у земљи и избеглиштву и др. Немогућност самосталног изласка из очајног економског стања, натерала је Србију да упути молбе савезничким државама за хитном финансијском и материјалном помоћи.

Неутралност Сједињених Америчких Држава у више наврата је тумачена као подршка једној од зараћених страна. То је делимично било тачно, зато што су савезничке набавке у САД, посебно наоружања, биле у константном порасту, а са друге стране односи са Немачком су се погоршавали због подмуклог подморничког рата. Управо због тога су амерички интереси у рату били више наклоњени силама Антанте. До марта 1917. године Савезници су потрошили преко 2 милијарде долара за наоружање у САД, и још веће суме на робу широке потрошње, посебно за намирнице. Укупан амерички извоз који никад није достизао 2,5 милијарде долара годишње за време мира, повећао се до 1916. године на вртоглавих 5,5 милијарди.[3] Само у периоду од септембра 1915. до марта 1917. године, дакле пре уласка Сједињених Држава у рат, амерички банкари су савезничким владама дали зајмове у вредности преко 2 милијарде долара за финансирање ратних набавки.[4] Захваљујући рату, у Сједињеним Државама је дошло до просперитета, због чега је ова држава била економски животно заинтересована за савезничку победу. Сматрало се да би немачка победа директно угрозила америчке интересе.

Почетак Првог светског рата затекао је америчку владу и јавност потпуно неприпремљене. Мало пажње је обраћано на атентат у Сарајеву и јулску кризу која је уследила. Вести су обимом и квалитетом биле веома оскудне услед традиционалне неостељивости америчке јавности за догађаје изван западне хемисфере и због догађаја на унутрашњој сцени где је администрација председника Вилсона започела крупне реформе током 1913. и 1914. године. Стање на Балкану уопште, у годинама пре избијања рата представљало је непознаницу за америчке владајуће кругове. Информације о Србији су током Првог светског рата у Сједињене Државе стизале преко дипломатских представника и званичника Стејт департмента, преко дневних листова, часописа и стручне литературе. Тек су вести о великим победама српске војске против непријатеља и епидемији заразних болести пробудиле америчко јавно мњење, те су многи Американци са симпатијама гледали на храбри српски народ и војску.

Од почетка рата Србија је тежила упознавању Савезника са својим ратним циљевима које је интелектуална елита у сарадњи са владом почела да припрема као пројекат који је требао да оствари уједињење Јужних Словена у једну самосталну државу под вођством Србије. У томе није имала подршку Велике Британије, Русије и Француске, чиме се отварало питање образовања још тешњих веза са неутралним Сједињеним Америчким Државама, где је постојала бројна југословенска емиграција. Непостојање званичног краљевског посланства у Америци, поред формалне неутралности прекоморске силе, представљало је проблем који је задавао главобоље српској влади. Званичној Србији је поред упознавања америчке јавности и политичких кругова са ратним циљевима, била потребна финансијска, материјална и војна помоћ, коју Британци и Французи нису могли да пруже. Зато је средином 1916. године актуелизовано питање отварања српског краљевског посланства у Вашингтону. Први српски опуномоћени министар у Сједињеним Америчким Државама постао је Љубомир Михаиловић, који је у Вашингтон отпутовао почетком 1917, a 26. јануара 1917. предао акредитивна писма америчком председнику.[5] Основни задаци са којима је Михаиловић дошао у Вашингтон били су добијање финансијске помоћи од САД, рад на прикупљању добровољаца и упознавање водећих америчких политичара са српским ратним програмом и популаризовање југословенске идеје тј. залагање за америчку објаву рата Аустроугарској и Немачкој.

У то време Вилсонова администрација имала је за собом више од две године политике неутралности. Она се огледала у борби за слободну пловидбу морима за бродове неутралних земаља и у посредовању код зараћених држава за скорије успостављање трајног и праведног мира. Међутим, већ су постојале назнаке у америчкој јавности о могућности уласка у рат на страни Савезника. Односи са Немачком су се погоршавали због обнове неограниченог подморничког рата, а америчком објавом рата Немачкој априла 1917, наступиле су нове околности у српско – америчким односима, које су ишле у прилог српској влади.

Приоритетни задаци америчке администрације у новим ратним условима били су сарадња са владама које су у рату са Немачком, и одобравање тим владама најширих финансијских кредита. Конгресним актом од 24. априла 1917. америчка администрација је  за финансијску помоћ савезничким земљама у вођењу рата имала на располагању износ од три милијарде долара. Истим актом je објављено да ће се образовати посебна комисија у САД преко које би савезничке владе, међу којима и Србија, вршиле набавке у Америци.[6]

До уласка САД у рат Србија није примила директну финансијску помоћ од те земље. Материјална помоћ, коју су прикупљали Амерички црвени крст и бројне хуманитарне организације и појединци, имала је у раздобљу од 1914. до 1917. године добротворни карактер и није се заснивала на међудржавним уговорима.[7]

Љубомир Михаиловић (седи, први с лева) и Вилијам Мекаду (седи, други с лева) током преговора око америчког зајма 1917. године

Први преговори између посланика Михаиловића и министра финансија Вилијама Мекадуа о питању финансијске помоћи Србији вођени су само две недеље након америчке  објаве рата Немачкој. Михаиловић је тражио хитни зајам од 100 милиона долара за подизање упропашћених огњишта, набавку пољопривредних справа и стоке за агрикултуру, истичући да само САД могу да спасу Србију. Увидевши да Вилсонови погледи из његовог говора Конгресу о објави рата стављају на прво место материјалну помоћ Савезницима, испред војне, Михаиловић је успео да се прилагоди његовим ставовима. Поменути зајам од 100 милиона долара, према Михаиловићевом мишљењу представљао би део будућих великих зајмова које би САД дале Србији по завршетку рата.

Као велики корак напред, по мишљењу Михаиловића било би показивање добре воље САД да узму учешћа у послератној обнови Србије. У писму Министарству иностраних дела, истицао је да је у меморандуму инсистирао на потреби да се САД заинтересују за судбину српског народа, као за интересе Савезника, и заложио се за мањи зајам Србији, за помоћ народу у окупираној земљи, за заробљенике, интернирце и остале потребе које савезници у том тренутку не могу да подмире.[8] Вешто играјући на карту Вилсонових начела, Михаиловић је навео главне разлоге због којих САД треба да помогну Србији,

Маја 1917. године дошло је до састанка Михаиловића и министра финансија Мекадуа, који је српском посланику указао да су САД решене да помогну само ратну акцију, али да сматрају његов захтев оправданим. У преговорима са Мекадуом, Михаиловић је нагласио да би све набавке српске владе из средстава обезбеђених зајмом од САД, биле образложене пред Међународном комисијом, коју сачињавају представници Вашингтона, Лондона и Париза или само директно влади САД. Било је јасно и да ће ратним заробљеницима, као и становништву окупиране Србије, помоћ бити уручена искључиво преко организације установљене у САД.[9] Увидевши да неће бити лако добити већи зајам, Михаиловић је Мекадуу наговестио да сума ипак неће бити велика.

Преговори Михаиловића са министарством финансија уродили су плодом почетком јуна 1917. када је постигнут начелан договор. Сједињене Државе су одобриле Србији кредит од три милиона долара, с тим што би српска влада примила тај износ у три месечне рате од по милион долара почев од 15. јуна, о чему је Михаиловић известио српску владу[10]. Америчка администрација је прихватила следећи начин коришћења кредита: милион долара ставило би се на располагање српској влади на рачуну Отоманске банке у Паризу. Из тог износа финансирала би се помоћ ратним инвалидима, породицама војника на фронту и сиромашним породицама, и помоћ интернирцима. Милион долара је било предвиђено српској влади за набавку телеграфске и железничке опреме. Пола милиона долара ставило би се на располагање Америчком црвеном крсту за набавку санитетског материјала, а преосталих пола милиона би такође преко Америчког црвеног крста било искоришћено за помоћ српским ратним заробљеницима у Немачкој, Аустроугарској и Бугарској.[11] Јасно је да су амерички услови за давање кредита Србији били у складу са интересима Савезника, посебно Велике Британије, која је са негодовањем гледала на српско – америчке преговоре.

Добијени кредит био је у суштини исти као кредити других савезничких држава.  Камата је текла од 15. јуна 1917. године и износила је 3,5% годишње, а њена исплата је била два пута годишње све до исплате главнице. Први део кредита у износу од милион долара исплаћен је српској влади 3. августа, следећих пола милиона 11. септембра, док је последњи део од милион и по долара био на рачуну српске владе 25. октобра.[12] У извештају Пашићу, Михаиловић је навео да се дуг мора вратити у Америци или Србији, по курсу од 5,18 динара за долар. Америчка администрација је такође захтевала да се штампају обвезнице ради бржег враћања дуга.[13]

Други аванс од три милиона долара одобрен је Србији 21. децембра 1917. и утврђен према истим условима као претходни. Српска влада је непосредно имала на располагању два милиона долара, док је милион долара упућено Америчком црвеном крсту за помоћ Србима у окупираним крајевима.[14]

Током 1918. године настављено је закључивање кредита на три милиона долара, као и претходне године. Последња два ратна кредита од по три милиона долара намењених за помоћ војницима, ратним заробљеницима и породицама настрадалих војника, закључени су 14. маја и 29. јула 1918. године.[15] Њима се завршава сет америчких зајмова Србији усклађених према Конгресном акту од 24. априла 1917, којим се регулисала финансијска помоћ савезничким државама, пошто се по закључењу примирја приступило другачијим условима кредитирања. Укупни ратни кредити САД Србији достигли су износ од 12 милиона долара.[16]

Амерички ратни зајмови имали су политички и финансијски значај, јер су представљали наговештај будућег учешћа САД у привредном опоравку ослобођене и уједињене југословенске државе. Иако је за америчку администрацију питање давања кредита било уско повезано са ратним циљевима, за српску владу која је своје ратне набавке добијала захваљујући енглеским и француским кредитима, амерички кредити били су од великог значаја за помоћ ратним заробљеницима, интернираним лицима, породицама мобилисаних војника и војника настрадалих у рату, и становништву у окупираним подручјима уопште. То што је део од милион долара од сваког добијеног аванса српска влада прослеђивала Америчком црвеном крсту, много говори о хуманитарном карактеру овог зајма и служи за подстицај америчкој хуманитарној активности у Србији која је трајала још од времена балканских ратова.  Велики посао у придобијању америчке администрације за прихватање ове помоћи одрадио је српски посланик у Вашингтону Љубомир Михаиловић. Америчка финансијска помоћ током Великог рата представљала је основу за послератни развој међусобних привредних и финансијских односа Србије тј. Краљевине СХС и Сједињених Америчких Држава.


ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Необјављени извори:

Архив Србије, фонд Посланство у Вашингтону

Архив Југославије, фонд Министарство финансија

Објављени извори:

67™ Congress 2d session, December 5, 1921 – September 22, 1922,  Senate documents vol. I, Washington: Government Printing Office 1921.

Литература:

Вучетић, Биљана, Амерички прогресивизам и Србија, докторска дисертација, Београд 2012.

Живојиновић, Драгољуб Р., Вудро Вилсон и Србија 1913 – 1918, у: У потрази за заштитником: студије о српско – америчким везама 1878 – 1920. године, Београд 2010.

Link, Arthur S., Woodrow Wilson and the Progressive Era 1910 – 1917, New York 1954.

Николић, Милен М., Трговина у Србији 1804 – 1957, Крагујевац 2008.

Ostojić Fejić, Ubavka, Sjedinjene Američke Države i Srbija 1914-1918, Beograd 1994.

Parks, Henri B., Istorija Sjedinjenih Američkih Država, Beograd 1985.

Радојевић Мира, Димић Љубодраг, Србија у Великом рату 1914-1918. Кратка историја, Београд 2014.


[1] М. Радојевић, Љ. Димић, Србија у Великом рату 1914-1918. Кратка историја, Београд 2014, 282.

[2] М. Николић, Трговина у Србији 1804 – 1957, Крагујевац 2008, 295-307.

[3] H. B. Parks, Istorija Sjedinjenih Američkih Država, Beograd 1985, 579.

[4] A. S. Link, Woodrow Wilson and the Progressive Era 1910 – 1917, New York 1954, 278.

[5] Д. Р. Живојиновић, Вудро Вилсон и Србија 1913 – 1918, у: У потрази за заштитником: студије о српско – америчким везама 1878 – 1920. године, Београд 2010, 142.

[6] 67™ Congress 2d session, December 5, 1921 – September 22, 1922,  Senate documents vol. I, Washington: Government Printing Office 1921, 3-4.

[7] U. Ostojić Fejić, Sjedinjene Američke Države i Srbija 1914-1918, Beograd 1994, 91.

[8] Архив Србије (у даљем тексту =  АС), Посланство у Вашингтону, пакет 2, пов. бр. 470, Михаиловић – МИД-у, Вашингтон, 30. IV 1917.

[9] Б. Вучетић, Амерички прогресивизам и Србија, докторска дисертација, Београд 2012, 68.

[10] АС, Посланство у Вашингтону, пакет 2, пов. бр. 315, Михаиловић – МИД-у, Вашингтон, 8. VI 1917.

[11] U. Ostojić Fejić, nav. delo, 93.

[12] Архив Југославије (у даљем тексту =  АЈ), Министарство финансија, 70 – 239 – 433, недатиран документ под насловом “Стање у коме су изложени кредити утврђени у корист српске владе, као и у коме су циљу утврђени и новац који је издат по тим кредитима“. Овај извештај обухвата период од 2. јула 1917. до 2. августа 1919. године.

[13] U. Ostojić Fejić, nav. delo, 93.

[14] АЈ, Министарство финансија, 70 – 239 – 433.

[15] Исто.

[16] Ова вредност је приближна данашњој суми од око 250 милиона долара.


О аутору

Стефан Стаменковић је рођен 1990. године у Јагодини. Студент је докторских студија на одсеку за културу, језик и књижевност Филолошког факултета у Београду. Основне академске студије историје завршио је на Филозофском факултету у Нишу 2013. године. Звање мастер историчара стекао је јуна 2016. године, када је одбранио мастер рад под називом Српско – амерички односи од 1878. до 1918. године. Ужа поља интересовања су дипломатска историја Србије, југословенско питање, Први светски рат, модерна историја Балкана, и српско – амерички односи. Учествовао је на неколико међународних научних скупова, од којих су најзначајнији Православни свет и Први светски рат одржан у Београду децембра 2014. године, Велики рат 1914-191: Узроци, последице, тумачења одржан у Врању октобра 2014, и Век српске голготе 1915 – 2015, одржан у Косовској Митровици септембра 2015. године. Објавио је неколико научних чланака, док је у припреми и монографија.

Поред бављења научноистраживачким радом, радио је као демонстратор на Филозофском факултету у Нишу, на предметима Историја Југославије од 1918. до 2000, Општа савремена историја 20. века и Увод у историјске студије са методологијом. Неколико месеци радио је као наставник историје у основним школама „Ђура Јакшић“ и „Вук Караџић“ у Ћуприји. Одржао је неколико предавања на позив локалних културних организација и удружења попут Народне библиотеке „Душан Матић“, Установе културе Ћуприја, Општинске организације СУБНОР – а Ћуприја и Ротари клуба Ћуприја – Морава. Крајем октобра 2018. приредио је изложбу „Ћуприја у Великом рату“ поводом стогодишњице ослобођења. Живи у Ћуприји.

Поделите на друштвеним мрежама