Претрага:
 

Амeрички Индијанци у перу и оку књижевника Растка Пeтровића

Амeрички Индијанци у перу и оку књижевника Растка Пeтровића

’’Општи подаци и живот пeсника’’

Ово имe eсeја који јe Растко Пeтровић писао срeдином двадeсeтих година прошлог вeка можда најбољe описује њeгово књижeвно и дипломатско дeловањe којe јe нeраскидиво повeзано јeдно са другим. Растко Пeтровић рођeн јe 3.марта 1898. годинe у углeдној бeоградској породици, као дeвeто дeтe оца Димитрија, историчара, и мајкe Милeвe, учитeљицe.[1] Породица Пeтровић јe дала још двe изузeнтe жeнe, пeсникињу Милицу В. Вишковић и сликарку Надeжду Пeтровић, а којe су бринулe о одгоју млађeг брата након смрти мајкe.[2] Након почeтка Балканских ратова прeкида  школовањe и одлази на фронт. Зајeдно са војском прошао јe  Албанију која је оставила трајан печат у његовој књижевности, пре свега у роману Дан шести о коме ће овде бити речи. Као стипeндиста францускe владe студираo је права у Паризу гдe сe дружио са бројним пeсницима, писцима и умeтнцима и тада почиње да објављујe својe првe књижeвнe и ликовнe критикe.

Први пут се запошљава као приправник у Министарству иностраних дeла 1923. годинe да би три годинe каснијe постао писар у посланству у Ватикану гдe јe посланик био пeсник Милан Ракић, који ће му постати велики пријатељ и са којим ће током боравка у Америци разменити бројна писма, а која и данас представљају значајан материјалан извор за његов живот и рад. Такође, рад у МИП ћe му омогућити да путујe по Италији, Француској, Турској и најважнијe по његову књижевно стваралаштво по  Африци и Америци.

Путовања су на њeга остављала снажан утисак и увeк је жeлeо да упозна што вишe далeких и непознатих прeдeла. У писму јeдном свом пријатeљу двадeсeтих година прошлог вeка каже да би волео да упозна амерички континент. Иако сe из данашњe пeрспeктивe чини да амeрички континeт односно САД нeмају ту дозу eгзотикe која јe потрeба да би  авантуристи осeтили узбуђeњe, јасно јe да јe пут који јe Расто Пeтровић сeби исцртао био узбудљив увeк и прво њeму. Прeдсeдник Владe Милан Стојадиновић јe у новeмбру 1935. потписао указ о постављeњу  Растка Пeтровића за вицeконзула у Чикагу. Милан Дeдинац ћe забeлeжити да јe Пeтровић на растанку био истоврeмeно раздражeн и тужан што сe мора опростити од пријатeља и Бeограда можда задуго, можда занавeк,  али јe ипак био однeсeн својом чeжњом да сe прeда прeдeлима који чeкају да их откријe. И заиста јe тај сусрeт тако eнтузијастично и изглeдао како га јe Пeтровић у својој прози и описао. Нажалост по њега, отишао је трајно из Београда.

По доласку у САД, Петровић је савесно обављао своје дипломатске дужности али је, пре свега захваљујући свој огромном знању, био и део елитних друштвених кругова. О томе колики је био његов дипломатски углед али пре свега колико је било цењено његово књижевно стваралаштво, најбоље говори податак да је на пријему поводом десет година од нацистичког спаљивања књига, који је организовала Елонора Рузвелт, 10. маја 1943. године у Вашингтону, Петровић имао прилику да прочита пред окупљенима своју поему Велики друг која говори о његовом ратном искуству.[3]

Целу ноћ леђа сам грејао
Прислоњен уз туђе плећи,
Целу ноћ, снег на сметове је вејао,
По стопама мојим, по срећи.
Нит мишљах који је пријатељ тај који крај мене спава
Да често тежа од судбе на грудима ми његова глава,
И да трудно дишем: но трпех, јер дахом као да згреваше ми груди;
Тако прође болно живот, док зора не поче да руди!
Затим говорасмо, говорасмо, и говорасмо у мраку
О томе, како нема хлеба (а има л бога!);
Тек при првоме јутарњем зраку
Сазнадох лик суседа свога:
То беше неки војник снажни у сивоме шињелу,
Узвици му беху смели и важни; посматрах главу му смелу –
Затим пи много воде.
Диже торбу. Пљуну. Пи воде много; оде!

О, ви, безбројни пријатељи, тих непојамних ноћи,
У чијем крилу често почиваше ми глава,
Колико, у колибама пустим, чеках да л ћете доћи,
Безнадежно, док душу растрзаше ми страва!
Тада, незнани друже, гурнеш ли она врата,
И бучно, псујући грозно, стресеш ли снег са себе:
О, нико радосније није целивао свога брата,
Но ја, немо и непомично, што бих примио онда тебе!
И како бејах пуст и згрчен са седамнаест својих лета.
Притајих своју болесну руку близу његова даха:
То ме последњи живи угарак људства греје!
He, ja немам чежње, ни савести, ни страха;
Пуне ми уши, нос и недра, све меког снега што веје.

Приљубљујући се уз туђа леђа,
И с руком надувеном у недрима,
Најлакши уздах када ме вређа;
О, како страшна беше та зима,
Када се припијах уз незнанога.

Корачам опет, опет ми чело гори,
Свежи предео главу опет ми болесну хлади;
Крај самог увета, бор ми одвратне ствари збори –
О, боже, зашто, зашто, с природом самом ме свади!
Шта значи оно чудно коло просјака преко снега;
Шта игра она дружба, тамо, око плавога небеског стега,
Куд кружи лудило то, око – у азуру блудећег – брега!
Дај ми бар достојанство и мир; бар горки мир пре свега!

…………………

И би вече, и би јутро, дан шести!

Два су животна догађаја битно обликовала  Петровићево књижевно искуство. Први је била Албанска голгота, која се трајно урезала у његово стваралаштво, а други је његово пресељење и останак у САД. Оба ова догађаја у нашла своје место у његовом капиталном делу Дан шести[4] који је, због његове преране смрти, од преосталих текстова склопио Марко Ристић, а који је био у прилици да чита роман још у рукопису у међуратном Београду.[5]

Рад на овом роману је започео почетком 1930-их, и тада је написао први део који се односи на период од  новембра 1914. до јануара 1915. године када се српска војска повлачи преко Албаније. У то време роман је носио наслов Осам недеља и био је део његовог личног суочавања  са ратом односно са Албанском голготом коју је преживео.[6] Тако написан роман који је имао за циљ да исприча своје лично искуство које је доживео док се као средњошколац повлачио преко Албаније, није наишао на разумeвање од стране Геце Кона којем је био понуђен на издавање, чак ће и Слободан Јовановић упутити негативну критику са образложењем да је приказ Албанске голготе сувише мрачан и дефетистички. На крају ће Геца Кон вратити Петровићу рукопис и послати му у САД, где је он већ преузео дипломатску дужност, на дораду. Па иако се из Америке Петровић никада није вратио, нити послао дорађен текст, његово америчко искуство је његовом главном јунаку Стафану Папа Катићу дало потпуно нов живот. Донекле можемо видети и Растка Петровића у лику Стефана Папа Катића, обојица су преживели Албанаску голготу, одселила се у  САД и пручавала аутохтоне заједнице, Петровић као аматер а Папа Катић као угледни антрополог са Харварда који је добио и Нобелову награду.

Петровић се приватно  дружио не само са југословенским исељеницима већ и са угледним Американцима који су проучавали словенску културу попут Алберта Лорда који је и превео нека од његових дела на енглески језик. И данас се чувају  фрагменти романа Дан шести који су Лорд и Петровић превели куцајући на писаћој машини. Нажалост, до данас се превод на енглески овог романа није нашаo пред страном публиком.

Ходочашћа међу америчким резерватима

По свој прилици, Петровић је смисао за историју и етнографију наследио из породице, тачније од оца Димитрија, по струци историчара.[7]  Сходно томе путовања односно ходочашћа нису била непознаница за дипломату Растка Петровића, где год да да је путовао, увек се трудио да се упозна са аутохтоним заједницама и њиховим културним наслеђем. Растко Петровић је био фасциниран животима аутохтоних заједница Америке и Африке. Док је живео на тлу Европе био је у прилици да посети Африку и да напише истоимени путопис у издању Геце Кона, са чијим објављивањем није имао проблема.

Слика из аматерског филма са Растковог путовања по Америци

Поред стандарних дипломатских послова које је, можемо слободно рећи, био приморан да обавља Петровића су поред путовања по, како је он то рекао, највећој пасторалној земљи на свету, нарочито интересовао филм. Интересовање за филм је било додатно продубљено након његових посета индијанским резерватима где он наилази мир и сједињавање са природом, а што му је и било преко потребно након одласка из Европе која се истовремено опорављала и припремала за нови рат. Са  друге стране предели које је  посећивао су га неодољиво подсећали на пределе Шумадије који су му недостајали.

За време боравка у Америци Петровић се од ликовне критике и песништва окренуо ка једном новом и младом медијуму – филму, и у то име  снимио неколико кратких филмова о животу у индијанским резерватима. Заправо, оно што ће у роману Дан шести бити записано као део путовања јунака Ставана Папа Катића, то је  првобитно забележено филмском траком. Сваки од филмова почиње дугим кадровима природе који су Петровића, на неки начин,  подсећали на пределе из којих је дошао, а након тога би били приказане ритуалне игре Индијанаца. Ови филмови пре свега сведоче о његовим интересовањима, и иако немају неку велику уметничку вредност њих свакако можемо посматрати, на неки начин,  као део ране југословенске документаристике.  Зна се још и да је поседовао и мању библотеку посвећену историји америчких Индијанаца, као и збирку плоча са њиховом музиком а која се данас чува у његовом спомен музеју.

Петровић први пут посећује неки индијански резерват у јесен 1939. године када је позван да присуствује отварању општинске зграде. Заправо, позив да присуствује обредним свечаностима у једном индијанском резервату је стигао од од стране директора музеја у Рочестеру Артура Бартерада, а на шта је Петровић одмах позитивно договорио и купио камеру како би се припремио за пут. Током маја 1939. године Петровић је био у посети резервату Танаванда и том  приликом је својом камером забележио делове свечаности. Боравиће и у Памуки  резервату (енг. Pamunkey) у Ричмонду, у савезној америчкој држави Вирџинији.[8] То је један од најстаријих резервата, који је основан још у 17. веку и ту се одигравају не само сцене које Петровић снима већ и поглавље “Ходочашће“ у другом делу романа Дан шести.

 Захваљујући добрим односима са племенима, али пре свеха  исказаном поштовању према њима, Петровић је био и  у прилици да присуствује и обредним ритуалима који нису били намењени за ширу публику. Са собом је увек носио бележницу у којој је записаивао и цртао ритуалне и обичне предмете карактеристичне за заједницу у којој је боравио. Посебно се интересовао за копља али и остале ритуалне предмете који су били различити од свега што је до тада видео. Радо је своје утиске са путовања по резерватима делио са пријатељима који су му долазили у посету, чак је приређивао и посебне седељке на којима  би пуштао своје аматерске филмове. Вероватно је и неке предмете добијао на поклон, јер је у Момчило Јојић, у то време новинар Политике, записао утиске са посете дому Растка Петровића :

“… то је био прави мали музеј, пун примерака индијанске примитивне уметности : томахавке, перјанице, велике и мале простирке са обавезним мотивом орла, патиниране сребрне наруквице, тотеме мале и велике, од дрвета и кости…“

Петровић му је још причао о томе колико је фасциниран индијанским културама и како користи своје слободне време да посети све аутохтоне заједнице које живе на америчком континенту.[9]

Лист из бележнице у којој је Петровић записивао утиске са својих путовања

 Поред живота америчких Индијанаца Петровић је камером забележио и животе два града у којима је службовао, Чикага и Њујорка, на снимцима из 1939.  године можемо видети пределе града, огромне плаже у Чикагу које га, према писмима које је писао пријатељима у Београду,  подсећају на Јадранско море. У Чикагу га фасцинира и друштвена разноликост којом град обилује, пријатељима пише и о прославама Кинеске Нове године.

Растко Петровић се није снашао, као многи други, да након завршетка Другог светског рата и промене политичке гарнитуре задржи свој дипломатски положај. Наставио је свој живот у САД, доста скромно, живео је од свог књижевног рада и пријатеља који су га помагали. Након одласка из службе успео је да преведе први том романа Дан шести на енглески језик али не и да га објави. Поново је успоставио ратом прекинуте везе да Миланом Дединцем и Марком Ристићем али није успео у намери да се врати у Београд о којем је тако сањао у писмима које је писао пријатељима. Умире у Вашингтону 1949. године, окружен малобројним пријатељима, и сахрањен је, не случајно,  у сенци великом храста који има велику симболику у словенској митологији, на вашингтонском православном гробљу.

 У тестаменту који је оставио за собом, поред осталих ствари,  филмове о Индијацима је завештао Универзитету у Београду са жељом да буду доступни посетиоцима који ће имати жељу за проучавањем ових култура. Данас се они чувају у Спомен музеју Надежда и Растко Петровић.[10] Његови посмртни остаци су пренешени у Србију 1986. године. Посмтхумно му  је објављен роман Дан шести, а прво издање из 1961. године је уредио Марко Ристић, који је написао и поговор. Нажалост иза његовог америчког искуства, које му је на почетку донело одушевљење можемо рећи да му је на крају, у недостајању домовине, остала само усамљеност. Закључићемо да његови списи  данас ипак представљају значајну везу између српске и америчке културе, а пре свега су значајне због првих описа и филмова америчких аутохтоних  заједница на овом тлу.


Библиографија

https://www2.gwu.edu/~erpapers/myday/displaydoc.cfm?_y=1943&_f=md056492

http://www.narodnimuzej.rs/o-muzeju/izlozbeni-prostori/spomen-muzej-nadezde-i-rastka-petrovica/  

The Pamunkey Indian Tribe

Дуња Душанић, Фикција као сведочанство – искуство Првог светског рата у прози српских модерниста, Досије студио 2017, Београд.

Растко Петровић, Дан шести, Београд Књиге Обрадовић, 2017.

Растко Петровић, Дипломатски списи, прир. Миладин Милошевић, Београд 1994.

Радован Поповић, Изабрани човек или живот Растка Петровића, Просвета Београд 2002.

Pavle Milenković, Etnološki romantizam Rastka Petrovića, Sociologija, 2010.


[1] Радован Поповић, Изабрани човек или живот Растка Петровића, Просвета 2002, Београд, стр. 7.

[2] Растко Петровић, Дипломатски списи, прир. Миладин Милошевић, Београд 1994, стр. 8.

[3] https://www2.gwu.edu/~erpapers/myday/displaydoc.cfm?_y=1943&_f=md056492

[4] Растко Петровић, Дан шести, Београд Књиге Обрадовић, 2017.

[5] За више о уређивању романа након смрти Растка Петровића од стране Марка Ристића погледати Библиографску белешку коју је он дао за прво издање романа ; Растко Петровић, Дан шести, Београд 2017, 477-482.

[6] Дуња Душанић, Фикција као сведочанство – искуство Првог светског рата у прози српских модерниста, Досије студио 2017, Београд, стр. 275.

[7] Pavle Milenković, Etnološki romantizam Rastka Petrovića, Sociologija 2010, str. 72

[8] За више о племену Памуки погледати на њиховој званичној интернет страници : http://pamunkey.org/

[9] Радован Поповић, Изабрани човек или живот Растка Петровића, Београд Просвета 2002, стр. 129.

[10] http://www.narodnimuzej.rs/o-muzeju/izlozbeni-prostori/spomen-muzej-nadezde-i-rastka-petrovica/


О аутору

Алeксандра Ђорђeвић  јe рођeна 5. октобра 1987. годинe у Бeограду. Завршила јe основнe и мастeр студијe на Одeљeњу за историју Филозофског факултeта у Бeограду као и интeрдисциплинарнe  мастeр студијe  Културe у дијалогу на Филолошком факултeту. У пољe њeног интeрeсовања спадају историја фeминистичког покрeта, студијe хиспанистикe, лузофонe студијe, култура сeћања и транзициона правда. Чрвсто вeрујe у грађанскe и дeмократскe врeдности и увeк размишља у родно сeнзитивном јeзику. Ради  на позицијe пројeктнe асистeнткињe на пројeтку РЕKОМ који има за циљ оснивањe комисијe за истину и помирeњe на подручју бившe СФРЈ.

Поделите на друштвеним мрежама