Srpska ratna misija u SAD

Aktivno uključivanje Sjedinjenih Američkih Država (SAD) u Prvi svetski rat pružilo je priliku tadašnjoj srpskoj vladi na Krfu da preduzme diplomatske korake ka unapređenju dotad ustanovljenih bilateralnih političkih, ekonomskih, vojnih i kulturnih odnosa. U tom poslu, Srpska ratna misija, čije se delovanje ograničava na period od 21. decembra 1917. do kraja januara 1918. godine, zauzima istaknuto mesto istoriografskih i politikoloških istraživanja, kako zbog ambicioznosti platforme po kojoj je delovala, tako i zbog ostvarenih učinaka. Upućivanju Misije prethodile su intenzivne diplomatske pripreme praćene bogatom prepiskom poslanika u Parizu i Vašingtonu sa Ministarstvom inostranih dela i Vladom na Krfu. Prema svedočenju ključnih aktera, Ljubomira Mihailovića, srpskog poslanika u Vašingtonu, Milenka Vesnića, poslanika u Parizu i Nikole Pašića, predsednika vlade i ministra inostranih dela, nije postojala jednoglasnost u pogledu pogodnog trenutka upućivanja Misije, njenih ciljeva, odnosno stanja srpsko-američkih veza u ratnim godinama.

            O ratnoj misiji Srbije razmišljalo se već u maju 1917. godine. Takva misija bi se uputila sa namerom da ”blagodari za pomoć, a u isto vreme obavesti Amerikansku vladu o našim pretenzijama nacionalnim i o budućim trgovinskim odnosima sa Amerikom”, kako je to u telegramu od 18. maja 1917. formulisao Pašić. Podrška za takav stav dolazila je od Pašićevog čoveka od poverenja, Milenka Vesnića. Naime, niz telegrama upućenih iz Pariza ukazivali su na nužnost ostvarivanja tog zadatka, ne samo u svrhu službenih poseta Predsedniku SAD i Kongresu, već i političke i moralne propagande u američkoj javnosti, pridobijanja podrške jugoslovenske dijaspore u Americi, odnosno ostvarivanja višeg nivoa interesovanja privrednih i finansijskih organizacija u SAD za našu zemlju. Dodatno, tako nešto je u tom trenutku već učinila Belgija, za koju se u srpskim diplomatskim krugovima smatralo da se nalazi u položaju sličnom Srbiji. Prilog skepticizmu povodom mogućih učinaka Misije činilo je diplomatsko izveštavanje Ljubomira Mihailovića iz Vašingtona. Julski telegram (2.7.1917) upućen vladi na Krfu sadržao je savet da se Misija ne šalje u tom trenutku, već da bi trebalo sačekati kraj rata. Obrazloženje je pratilo unutrašnje raspoloženje američke administracije koja je u tom trenutku bila zauzeta pripremama za rat, i drugo, za Srbiju znatno važnije, činjenicu da SAD nisu bile u ratu sa Autrougarskom i Bugarskom, što je Mihailović smatrao ključnom preprekom ostvarivanju ciljeva Misije. Iako se često u telegramima ponavljalo da se u Americi malo zna o nama, a da su pojmovi o Srbiji još nejasni i neodređeni, te da je pre odašiljanja Misije neophodno poslati našem poslanstvu dosta podataka o vojsci, njenoj akciji, stradanjima, što više fotografija, filmova, rešenjem Ministarskog saveta od 26.10.1917. godine odlučeno je da se u decembru 1917. godine Srpska ratna misija uputi u SAD.

            Sastav Misije umnogome su određivali njeni ciljevi, utvrđeni u detaljnim instrukcijama od 12 tačaka kojima je Pašić opremio Misiju pre odlaska. Političko i diplomatsko predstavljanje pred Belom kućom i oba doma Kongresa SAD pripalo je šefu Misije, Milenku Vesniću. Za vojna pitanja, poput zahtevane pomoći na Solunskom frontu, nastavka pružanja pomoći Srbiji usled iscrpljenosti evropskih saveznika ili ukazivanja na vojnu povezanost i nužnost potpunog poraza Centralnih sila u celosti u Misiji su bili zaduženi general Mihailo Rašić (delegat srpske Vrhovne komande kod francuske Vrhovne komande), odnosno pukovnik Mihailo Nenadović (vojni izaslanik u Bernu) i artiljerijski kapetan Milan Jovičić. Podnošenje memoara o privredi, u kome su pored zahvalnosti za dotadašnju pomoć SAD predstavljene i mogućnosti razvoja posleratnih ekonomskih odnosa, bilo je zaduženje Sime Lozanića. Uspešnu saradnju sa Crvenim krstom Srpska misija je ovekovečila posetom koju je predvodio otac dr Nikolaj Velimirović.

            Na drugoj strani, državni sekretar Robert Lansing uputio je 7. decembra, na dan kada je Kongres zvanično podržao odluku o objavi rata Austrougarskoj, izveštaj predsedniku Vudro Vilsonu sa ciljem što podrobnijeg informisanja o Srpskoj misiji. Sadržaj koji je zajednički pripremao sa ambasadorom Grejvsom Šarpom ukazao je predsedniku na sastav Misije, njene namere i proklamovane ciljeve. Tako pripremljen, Vudro Vilson je 21. decembra 1917. primio u Beloj kući članove Srpske ratne misije. Vesnić je predsedniku tom prilikom uručio pismo prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića, kako bi i na najvišem državnom nivou iskazao zahvalnost Srbije za finansijsku pomoć koju pružaju SAD, ali i zarad obezbeđenja podrške daljim vojnim delovanjima na Balkanu. Rečima iz pisma prestolonaslednika u kome se ”…moj narod pridružuje meni da Vam zahvalim Gospodine Predsedniče, Vama i vašem plemenitom narodu na pruženim mnogobrojnim materijalnim potporama u cilju da se ublaži beda srpskih boraca i njihovih porodica” započeta je diplomatska inicijativa Srpske ratne misije u SAD.

            Intenzitet delovanja Misije se najbolje oslikava brojem poseta državnim zvaničnicima. Članove Misije primili su, osim predsednika Vilsona 21. decembra 1917. i 24. januara 1918. godine i potpredsednik Maršal, državni sekretar Lansing, sekretari za odbranu Bejker i finansije Makadu, zatim sekretar unutrašnjih poslova Lejn i poljoprivrede Dejvid Hjuston, sekretar za mornaricu Danijels i načelnik američkog Generalštaba Takser Blis. Ostalo je zabeleženo i obraćanje Milenka Vesnića pred Senatom 5. januara, odnosno Predstavničkim domom 8. januara 1918, ali i predstavničkim telima država Masačusets i Njujork i grada Njujorka. Misija je, u skladu sa proklamovanim zadacima, od 11. do 22. januara posetila i Pitsburg, Klivlend, Sent-Luis, Bafalo, Albani, Boston i Čikago. Vesnić se u tom periodu susreo i sa poslanicima Francuske, Engleske i Italije, a prisustvovao je i polaganju venca na grob Džordža Vašingtona na Maunt Vernonu. Nakon povratka u Vašington, Vesnić je ponovo govorio u Senatu, ovaj put pred Odborom za spoljnu politiku. Značaj ovog događaja oličen je u javnom obraćanju člana Misije kojim se naglašava potreba nestanka Austrougarske i stvaranja zajedničke jugoslovenske države, naročito u kontekstu insistiranja SAD da u posetu dođe Srpska ratna misija, bez članova Jugoslovenskog odbora.

            Osim zvaničnih sastanaka, zabeleženi su i neformalni susreti članova Misije sa predstavnicima američke administracije. U tom pogledu svakako najznačajniji rezultati ostvaruju su se kontaktima Vesnića i Lansinga, odnosno u brojnim konsultacijama Vesnića sa Edvardom Hausom, savetnikom predsednika Vilsona. Velika čast ukazana Srpskoj ratnoj misiji učinjena je večerom koju je državni sekretar Lansing organizovao za veoma uzak krug viđenijih Amerikanaca i članova diplomatskog kora. Prema izveštavanju Mihailovića i Vesnića o tom događaju, zabeležena je vanredna naklonost državnog sekretara prema srpskom narodu i njegovoj vojsci u zdravici: ”Gospodo, ne sme se gubiti iz vida, da je zajednički neprijatelj prvo napao Srbiju i da je ona krvlju natapala svaku stopu svoje junačke Otadžbine. Kada se bude pisala istorija ovog rata najslavniji odeljak te istorije nosiće naziv: Srbija”. Značaj koji je Misija uživala tokom svog boravka u SAD potvrđena je, ponovo, potrebom predsednika Vilsona da pre svog znamenitog obraćanja Kongresu, delove koji se odnose na Srbiju usaglasi sa potrebama i sklonostima Srpske misije. Brojni kontakti između Vesnića i Hausa nisu rezultirali promenama u prvobitnom predlogu teksta zbog, u tom trenutku, značajnih razlika u stavovima povodom jugoslovenskog ujedinjenja. Uvažavajući postojeće razlike, predsednik Vilson predlaže da se Vesnić i Haus ponovo sretnu kako bi se dogovorilo sastavljanje memoranduma o srpskom i balkanskom pitanju za potrebe Savetodavnog tela Bele kuće (The Inquiry). Prilog tome pružio je i Mihailović uputivši telegram Lansingu u svrhu pridobijanja podrške za ”rešavanje pitanja Južnih Slovena”.

            Vilsonov govor pred oba doma američkog Kongresa izazvao je vidljivo razočaranje među zvaničnicima srpske vlade na Krfu, izveštavao je Persival Dodž, američki poslanik. U datom trenutku je izgledalo da Srbija nije dobila podršku politici jugoslovenskog ujedinjenja što je bio latentno sveprisutni zadatak Misije. U prilog tom stavu govore i delovi Vesnićevog završnog izveštaja upućenog Pašiću, u kome se konstatuje velikodušan prijem članova Misije i njihovih stavova, dok izostaju pozitivni i konkretni odgovori američke administracije. Ipak, Misija je uspela u nameri obezbeđivanja dalje finansijske podrške aktivirajući zajam u vrednosti od dva miliona dolara. Srpski poslanik u Vašingtonu, sa druge strane, ističe i dobro informisanje američke javnosti kao ključni i u celosti ostvareni zadatak Misije. Premda kratkoročno nevidljivo, Srpska ratna misija je ostvarila učinke koji su ugrađeni u buduću politiku SAD prema Srbiji, i kasnije, prema Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca.