Обраћања Миленка Веснића пред Сенатом и Представничким домом Конгреса САД

Обраћање страних лидера и знаменитих личности пред Сенатом и Представничким домом Конгреса САД ретка је привилегија. Свако појединачно обраћање симболизује блискост Америке и државе/заједнице коју говорник представља, али и степен значаја који та држава/заједница има за САД.

Миленко Веснић, шеф Ратне мисије Србије у САД и Петар II Карађорђевић, последњи Краљ Југославије, чине групу од шездесет страних лидера и најзнаменитијих личности који су кроз историју по процедури “House Reception” говорили пред Конгресом Сједињених Америчких Држава, сврставајући се на тај начин раме уз раме са Маркизом Лафајетом, генералом и херојем француске револуције, Ремзијем Мекдоналдом, британским премијером, Џавархалал Нехруом, премијером Индије, Конрадом Аденауером, канцеларом Западне Немачке, Хајато Икедом, премијером Јапана и другим знаменитим личностима светске историје. Говор пред Сенатом Миленко Веснић је одржао 5. јануара 1918. године, а три дана касније и пред Представничким домом Конгреса САД, истог дана када је Вудро Вилсон одржао надалеко чувени говор ”14 тачака”.

Само је шест страних државника и дипломата имало част да говори пред Сенатом САД пре Миленка Веснића. Пријем Српске ратне мисије у Сенату организовао је лично потпредседник САД, Томас Р. Маршал. Потпредседник је Мисију представио као ”представнике слободних људи… људи који су готово шест векова, у смртној борби са Аустријанцима и Турцима, исписивали крвљу својих синова, на зеленој страни сваке планине и долине Балкана, бесмртни крик Патрика Хенрија” (Патрик Хенри је на Другој конвенцији у Вирџинији 1775. године одржао чувени говор ’Дајте ми слободу или ми дајте смрт’). Јелена Лозанић наводи да су и галерије сале Сената биле ”пуне света”. Присуство Мисије и Веснићев говор изазвали су широко одушевљење сенатора. Веснић је у бриљантном говору посебно истакао ”златни  карактер слободарског америчког и српског народа” и позвао председника САД да води свет као трајном миру. Након говора био је приређен свечани ручак у част Мисије.

Дан након православног Божића био је значајан за читав свет. Тада је Вудро Вилсон у говору изнео 14 тачака на којима се темељило послератно уређење света. Ништа мање значајан 8. јануар 1918. је био за Србију. Непосредно након председника Вилсона, Веснић је говорио Представничким домом Конгреса САД. Утиске о говору најбоље је сажела Јелена Лозанић, која је и сама присуствовала овом за Србију ванредно важном догађају:

”Брзо по свршетку говора председника Вилсона појавио се г. Веснић с осталим члановима Мисије. Као и у Сенату, тако је и овде сваки члан Мисије био допраћен до свог места од стране чланова Конгреса. Спикер је опет куцањем свог чекића објавио Конгресу: ’Српска ратна мисија’. Настаде силан аплауз и сви чланови се дигоше да поздраве Мисију. Г. Веснића, оца (Симу Лозанића), генерала Рашића и нашег посланика ставише на почасна места, а остали чланови заузеше места у првом реду посланичких клупа. Спикер је са неколико речи поздравио г. Веснића, после чега се г. Веснић диже и поче да говори. У свом получасовном говору г. Веснић је изнео сажето нашу историју, наш живот за време рата, стање под непријатељем, као и наше тежње за будућност српског народа. Све је ово изнео са пуно отменог достојанства и отмене висине.

Г. Веснић је, затим, захвалио на почасти која је указана члановима Српске мисије и њему лично. Похвалио је америчку демократију и истакао да је Србија била ’мала Америка’ у југоисточној Европи. Оцртао је прилике у Аустро-Угарској која је била пакао за све њене становнике с искључењем Немаца. Оптужио је Централне силе да су оне одговорне за рат, јер су желеле да завладају и управљају светом и да угуше све демократске покрете. Поменуо је варварство учињено над српским народом од стране Аустријанаца, Мађара, Немаца и Бугара. Изнео је одлучност савезничких војника, укључујући и америчке под командом генерала Першинга, да поврате цивилизованом свету права, правду и слободу. Дотичући питање мира, рекао је да будући мир мора бити правичан и дуготрајан. Уверио је Конгрес да ће Србија бити фактор и елемент реда и напретка и да ће бити срећни и поносни да иду путем којим ће дух Вашингтона водити човечанство.”