Međuratni diplomatski život

MEĐURATNI DIPLOMATSKI ŽIVOT

IZMEĐU KONTINUITETA KRALJEVINE SRBIJE I AMERIČKOG IZOLACIONIZMA

Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca održala je kontinuitet diplomatskih odnosa sa Sjedinjenim Američkim Državama koje je Kraljevina Srbija ustanovila početkom 80ih godina 19. veka. Isti slučaj zapažamo i sa državnim aparatom i organizacijom Ministarstva inostranih dela. Nakon začetka diplomatske službe novoformirane države 1918. godine i mandata prvog poslanika u Vašingtonu koji je okončan 1922. godine, do početka Drugog svetskog rata na mestu šefa diplomatske misije smenjivalo se sedam ličnosti. Svima je bilo zajedničko visoko obrazovanje stečeno u inostrantsvu, najčešće u Francuskoj, i sticanje diplomatskog iskustva na najznačajnijim mestima u svetu pre dolaska u SAD. Trojica šefova misija obavljali su svoju dužnost u kratkom periodu i u kapacitetu otpravnika poslova. Poslednji koji je predmet naše analize, Konstantin Fotić, istorijski značaj je stekao imenovanjem za prvog ambasadora Jugoslavije u Vašingtonu 1942. godine, ali i dužinom boravka u SAD na funkciji šefa misije od čak devet godina.

 

dr Ante Pijus Tresić-Pavičić

Na mesto Slavka Grujića, čijim je zalaganjem neprimetno izvršena tranzicija odnosa SAD sa Kraljevine Srbije na Kraljevinu SHS, septembra 1922. godine dolazi dr Ante Pijus Tresić-Pavičić. Uz Konstantina Fotića, poslanika, pa tokom trajanja mandata i ambasadora Kraljevine Jugoslavije u SAD, Tresić-Pavičić je diplomata koji se najduže zadržao na toj funkciji. Rođen na Hvaru 1867. godine, školovanje i politički aktivizam orijentisao je na Dalmaciju. Ipak, diplome viših nivoa studija filozofije, ali i prava, stekao je u Gracu. Karijeru književnika i novinara gradio je u tadašnjoj Austrougarskoj, a zanimljivo je i da je izvesno vreme proveo u zatvoru zbog zalaganja za ideju južnoslovenskog ujedinjenja. U Vašington dolazi iz Madrida, gde je skoro dve godine obavljao dužnost poslanika.

Unutrašnje političke okolnosti obeležile su početak mandata poslanika Tresić-Pavičića. U svom prvom obraćanju Ministarstvu inostranih dela jasno je naglašeno da republikanska većina u Kongresu počinje da se kruni, predsednik Harding gubi podršku i postoji velika verovatnoća da će novembarski izbori 1922. postati indikator za dolazak demokratskog predsednika na funkciju dve godine kasnije. Unutrašnje društveno nezadovoljstvo nije presudno uticalo na odnose sa Kraljevinom. Naprotiv, izolacionizam SAD nije proizveo negativne rezultate kada je reč o pitanjima od interesa za Jugoslovene. Prema svedočenju poslanika, ”…iako se Hjuz (državni sekretar, prim. aut.) ne zauzima za nas onom energijom, kojom se je zauzimao Vilson, opet nam je u dosta slučajeva pomogao dobrom reči i činom, naročito u Jadranskom Moru”. Podrška SAD bila je u tom periodu naročito izražena kada je reč o tretmanu fašističkog režima u Italiji, ali i istaknutom javnodiplomatskom delovanju usmerenom ka sputavanju bugarske propagande protiv Kraljevine. Zabeleženi su tekstovi dnevnih novina Vašington post (Washington Post) koji su sa simpatijama govorili o Kraljevini i njenim multilaterlanim inicijativama, pre svega Maloj Antanti. Ipak, o ovom periodu odnosa se najpreciznije može zaključiti da su bili usmereni ka održanju kontinuiteta prijateljskih odnosa stečenih za vreme predsednika Vilsona. Tome svedoči i izjava novoformirane vlade iz jula 1924. godine u kojoj se jasno naglašava potreba negovanja spoljnopolitičkih prijateljskih odnosa sa SAD i ”čuvanje” zaključenih ugovora.

Drugu polovinu mandata akreditovanog poslanika obeležili su pregovori o vraćanju ratnog duga koji je Kraljevina imala prema SAD. Početkom 1926. godine zabeležen je dolazak delegacije u Vašington sa ciljem vođenja pregovora o regulisanju ratnog duga. Na čelu delegacije nalazio se tadašnji ministar finansija, Milan Stojadinović. Jednomesečni boravak delegacije rezultirao je potpisivanjem ugovora kojim je Kraljevina SHS, prema izveštavanju poslanika Tresić-Pavičića, postigla izuzetan uspeh. ”Mi plaćamo dakle manje od svih, osim Italije, a plaćamo za 14 od sto manje od Belgije, kojoj je predsednik Vilson bio obećao oprost ratnog duga…”

Period od aprila 1927. do maja 1929. godine određen je kratkim boravcima trojice poslanika, od kojih je samo jedan akreditovan u punom kapacitetu dok su preostali delovali u svojstvu otpravnika poslova. Vojislav Antonijević, nakon završetka Filozofskog fakulteta u Beogradu ostvario je zapažene rezultate u diplomatskoj karijeri. Bio je poslanik Kraljevine u Londonu, Beču, i Madridu, a nakon jednogodišnjeg boravka u svojstvu poslanika u Vašingtonu vršio je funkciju načelnika odeljenja u Ministarstvu inostranih dela. Nakon poslanika Anrtonijevića, u svojstvu otpravnika poslova u Vašingtonu, nekoliko meseci službuje Branko G. Adžemović. Tom poslu je prethodila konzularna karijera, u Denveru i Njujorku tako da se za njega može reći da je na mesto otpravnika poslova došao sa zavidnim iskustvom povodom prilika u SAD. Svoju diplomatsku karijeru je obogatio i funkcijama u Marseju i Solunu, ali i kao poslanik Kraljevine u Ankari i Kairu. Bio je i podoficir u vojsci Kraljevine Srbije, tokom oba balkanska i u Prvom svetskom ratu. Nakon završetka Drugog svetsko rata napustio je diplomatsku službu i posvetio se akademskoj karijeri koju je neumorno gradio uporedo sa diplomatskom. Ostaće upamćen kao predavač na Bard koledžu u Njujorku. Još jedan doktor nauka obavljao je funkciju otpravnika poslova poslanstva u Vašingtonu do maja 1929. godine. Dr Božidar Purić, nekadašnji službenik u Vladivostoku, San Francisku i Berlinu, ali i Parizu (1935) i Bernu (1943) stekao je titulu doktora nauka školovanjem u Parizu, a pored diplomatske ostvario je zavidne rezultate i u političkoj karijeri. Naime, posle funkcije pomoćnika Ministra inostranih dela Bogoljuba Jeftića i načelnika političkog odeljenja Ministarstva, bio je i predsednik vlade u Londonu tokom 1943. godine. Nakon završetka Drugog svetskog rata svoj život provodi delom u Londonu, a prevashodno u Čikagu gde je vršio dužnost sekretara Srpske narodne odbrane, urednika lista Sloboda i člana redakcije Amerikanskog srbobrana.

Pitanja koja su se nalazila na dnevnom redu diplomatskog delovanja Kraljevine SHS u tom periodu mogu se svrstati u tri grupe: ekonomska, javnodiplomatska i propagandna. Pitanje trgovine i davanja zajmova preduzećima najčešće su se nalazila u diplomatskim izveštajima. Uz stalno ukazivanje na trgovinski deficit koji Kraljevina beleži u odnosima sa SAD, zabeleženi su i brojni nedostaci robe koja se izvozi u SAD. Reč je, pre svega, u nepostojanosti kvaliteta, komplikovanim birokratskim procedurama jer ”nismo uvek praktični u trgovanju (…) i da nije (roba, prim. aut.) uvek odgovarala poručenoj mustri”. Osim napora da se otklone nedostaci i prepreke u ekonomskim odnosima, diplomatska i konzularna predstavništva su naporno radila na zaključenju nove konzularne konvencije, kao i ugovora o prijateljstvu i arbitraži. Turizam, odnosno povećanje broja američkih turista koje bi trebalo privući da posete Kraljevinu, takođe je bio na istaknutom mestu, pre svega u konzularnom iszveštavanju tog vremena. I na kraju, važno je istaći akademsku i naučnu saradnju i ulogu koju je diplomatsko-konzularna mreža imala u olakšavanju realizacije poseta američkih profesora Kraljevini.

dr Leonid Pitamic

Prema dužini svog boravka u Vašingtonu na mestu poslanika Kraljevine, Leonid Pitamic zauzima veoma značajno mesto. Doktor pravnih nauka, istaknuti profesor međunarodnog prava i autrijskog državnog prava nije slovio za karijernog diplomatu. Ostaće upamćen kao profesor i rektor Univerziteta u Ljubljani, ali i počasni doktor nauka nekoliko prestižnih univerziteta u SAD. Svoju diplomatsku karijeru gradio je na osnovama struke i profesionalizma. To ga je dovelo na mesto predstavnika Kraljevine pri Stalnom međunarodnom sudu u Hagu, kao i na poziciju člana delegacije Kraljevine SHS na Mirovnoj konferenciji u Parizu. Imao je zapaženu ulogu u Komisiji za razgraničenje sa Austrijom.

Nastavak rada na pitanjima ekonomske i javnodiplomatske prirode oblikovali su i mandat poslanika Pitamica. Poslanstvo je naročito bilo orijentisano ka ostvarenju cilja, kako se to u diplomatskim izveštajima može videti, ”podizanja turizma u našoj zemlji”. U tom pogledu, nailazilo je na raznovrsne prepreke. Ne bi trebalo izgubiti iz vida da je Pitamic preuzeo funkciju neposredno nakon političkih promena u Kraljevini, od tog trenutka Jugoslaviji, te je razumevanje političkih prilika od strane američke javnosti umnogome bilo određeno terminima ”buna” ili ”revolucija”. Drugo, kako ističe poslanik Pitamic, bilo je važno skrenuti pažnju Amerikanaca na Jugoistočnu Evropu koja je do tog trenutka za njih bila potpuna nepoznanica. Posete Francuskoj, Nemačkoj, Švajcarskoj ili Italiji nisu bile retkost. S druge strane, a možda i zbog odsustva direktne pomorske linije iz Amerike do jugoslovensko-jadranske obale, Kraljevina ostaje uskraćena za turiste iz SAD. Bez obzira na napore da se u ponudu turističke agencije Amerikan Ekspres Kompani (American Express Company) uvrste destinacije u Kraljevini Jugoslaviji, činjenica da je američkim brodovima Trst bio poslednja stanica je, izgleda, bila presudna.

Druga važna oblast diplomatskog delovanja poslanika Pitamica uvažavala je posledice ekonomske krize koja je pogodila SAD, a ubrzo i ostatak sveta. Naime, reč je o nuspojavi krize oličenoj u predlogu američkog predsednika Herberta Huvera o moratorijumu na dugove, uključujući i ratne reparacije čime bi Kraljevina bila naročito pogođena. Iz Beograda su neprekidno stizale instrukcije ministra Marinkovića poslaniku Pitamicu kojima je bilo zajedničko jedno: Kraljevina je u teškoj ekonomskoj i finansijskoj krizi, a moratorijum na ratne reparacije bi mogao da bude jedino simboličkog karaktera. Kako velike sile tog vremena nisu imale sluha za zahteve ekonomski iscrpljene Kraljevine Jugoslavije, diplomatska prepiska je zabeležila odbijanje ministra Marinkovića da prihvati na ovaj način sačinjen moratorijum i o tome je u maju 1932. godine naložio Poslanstvu u Vašingtonu da obavesti Stejt dipartment. Negativan odgovor na Huverov moratorijum je neznatno narušio jugoslovenski kredibilitet u Americi, ali je jednako proizveo svojevrsno nezadovoljstvo prema SAD posmatrano u Jugoslaviji.

Negde u isto vreme zaživela je javnodiplomatska aktivnost Jugoslavije. Izdvajamo dva događaja: prvi, obeležavanje dvestote godišnjice rođenja Džordža Vašingtona; drugi: uspostavljanje medalje za najbolje studentske radove o Jugoslaviji na Univerzitetu Džordžtaun u Vašingtonu. Svečane sednice opštinskih odbora Beograda, uz prisutsvo američkog poslanika, ali i Zagreba i Ljubljane prigodnim besedama ukazale su čast SAD povodom godišnjice rođenja prvog američkog predsednika. Istovremeno, predloženo je da se po njemu nazove neka od ulica u svim važnijim gradovima Kraljevine. Na drugoj strani, prestižni američki univerzitet težio je ostvarivanju višeg stepena poznavanja Jugoslavije i razvoja jugoslovenskih studija. U tu svrhu ustanovljava se nagrada za najbolje studentske radove u oblasti jugoslovenske umetnosti, nauke, prava i istorije. Kako bi kredibilitet dodeljenih nagrada bio čvrst, predloženo je da o nagradi odlučuje četvoročlana komisija sa dva člana koje će imenovati jugoslovenski poslanik u Vašingtonu, odnosno dva člana koje imenuje predsednik Džordžtaun Univerziteta.

Naredni period (posle 1932. godine) obeležile su političko-ekonomske promene u SAD. Na mesto predsednika dolazi Frenklin Delano Ruzvelt, bivši guverner države Njujork koga istorija pamti po tome što je četiri puta izabran za predsednika SAD. Te izborne 1932. godine demokrate su uspele da osiguraju većinu i u Predstavničkom domu i Senatu što je preduslov neometanog funkcionisanja jednog predsedavanja ovom državom. Ipak, unutrašnja ekonomska pitanja su u potpunosti okupirala Ruzveltovu administraciju te je u ovom periodu teško pratiti pitanja koja bi bila od značaja za bilateralne odnose sa Kraljevinom Jugoslavijom. Ističemo dva događaja vredna pomena. Prvi je širenje izvoznog astrotimana na alkoholna pića nakon ukidanja prohibicije; drugi se odnosi na privatnu posetu Detroitu Milana Stojadinovića, tada minstra finansija u penziji. Naime, Stojadinović je prisustvovao sastanku rotarijalnaca u Detroitu u julu 1934. godine, a svoj boravak u SAD iskoristio je i za suret sa američkim ministrom finansija i ekonomskim ekspertima predsednika Ruzvelta.

Čini nam se da su tridesete godine XX veka bile mirni diplomatski period koji je na dnevnom redu imao isključivo pitanja takozvane ”niske” politike. Osim nuspojava pojedinih ekonomskih mera SAD, koje je bilo teško predvideti, bilateralni odnosi su išli uzlaznom putanjom, a neprimetno su uvedeni u predvorje Drugog svetskog rata i turbulentnog perioda međunarodne politike koji je Kraljevinu Jugoslaviju i SAD ponovo usmerio ka istim ciljevima.


O autoru:

Marko Dašić

Marko Dašić je asistent na Odeljenju za međunarodne studije Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Ujedno je i doktorand na istom fakultetu u oblasti međunarodnih i evropskih studija. Višegodišnji rad na temama međunarodnih odnosa, diplomatije, spoljne politike i srpsko-američkih odnosa uobličio je u nekoliko stručnih i naučnih članaka objavljenih u Srbiji i inostranstvu.