Lorens Iglberger

Ličnosti ambasadora često ostaju u drugom planu, usled ograničenja koja im nameću pravila službe. Mogućnost za samostalno delovanje mimo sprovođenja preciznih instrukcija koje dobijaju od MIP-a matičnih zemalja nisu velike. Ipak, ponekad i ponegde, ličnost svojom snagom iskorači izvan zadatih okvira i ostane pamtljiva gotovo isto kao događaji koji je okružuju. Takav je bio slučaj sa Lorensom Iglbergerom, jednim od najznačajnijih američkih ambasadora u Jugoslaviji u periodu Hladnog rata, svakako najzvučnijim i najinteresantnijim imenom pored Džordža Kenana. Vreme u kojem je služio u Jugoslaviji bilo je obeleženo važnim događajima, kojima je ovaj vrsni diplomata često davao lični pečat. Na osnovu dostupne građe, može se rekonstruisati jedan deo njegovih aktivnosti u vreme ambasadorskog mandata.

Iglberger je službovao na poziciji ambasadora u vreme koje se poklopilo sa poslednjim godinama života jugoslovenskog predsednika Tita (1977-1981). Ambasadorsko mesto nije bilo njegovo prvo radno mesto u Jugoslaviji, jer je već 1960-ih radio u ekonomskom delu američke ambasade u Beogradu. Iz tog vremena, posebno je ostala upamćena njegova aktivnost posle razornog skopskog zemljotresa, kada je ličnim zalaganjem i požrtvovanjem obezbedio značajnu humanitarnu pomoć ovoj jugoslovenskoj republici, što mu je donelo slikovit nadimak Lorens od Makedonije.

Po povratku u SAD, ovaj istaknuti republikanac, služiće i u Niksonovoj administraciji. Posle Niksonovog odlaska sa mesta predsednika, Iglberger će nakratko napustiti javni sektor, da bi se kao izvršni sekretar državnog sekretara vratio na političku scenu sledeće godine (od 1975-1977). To je bila dobra priprema za važnu diplomatsku misiju koju je dobio sa Karterovim dolaskom na vlast. Karteru nije smetalo republikansko opredeljenje ovog iskusnog i dokazanog stručnjaka. Tokom celog Karterovog mandata Iglberger će provesti u Jugoslaviji.[1] Zvanično je na funkciju postavljen 8. juna, a u Beograd je stigao i predao akreditive 21. juna 1977.  Na tom mestu će ostati do januara 1981.

 

Za vreme Karterove administracije, odnosi sa Jugoslavijom značajno su unapređeni, u svim oblastima, od političke saradnje, preko ekonomske, kulturne i vojne. Razgranata je mreža veza i kontakata koja je povećala znanje kod američke i pouzdanje kod jugoslovenske strane, u američku iskrenost i podršku. Značajne zasluge za ovo idu samom Iglbergeru, čija je spremnost na saradnju i pregovore, istančan diplomatski senzibilitet, praćen dobrim poznavanjem lokalnih prilika, značajno doprinosio poboljšanju jugoslovensko-američkih odnosa. Baš zbog navedenog, njegova povremena i opravdana ljutnja zbog pogrešnih procena i nepromišljenih poteza koji su dolazili iz Stejt departmenta, vidljivo je izbijala u telegramima koje je slao u Vašington. Neretko je izražavao utisak da se trud koji je ulagao u unapređenje odnosa Jugoslavije i SAD ne vrednuje dovoljno, nekad do te mere, da je čak izgledalo da se (ne)namerno sabotira. Tokom Iglbergerovog mandata, nekoliko važnih polja saradnje posebno su bili u fokusu američke administracije, te će to i obeležiti ambasadorovo delovanje.

Vojna saradnja između SAD i Jugoslavije. Krajem 1970-ih, jugoslovenski zahtevi za vojnom saradnjom sa SAD naglo su se umnožili.  Jugosloveni su pokazivali interesovanje kako za kupovinu novog kontigenta sofisticiranog oružja, tako i za razmenu obaveštajnih podataka. Iglberger je bio veliki zagovornik vojne saradnje sa Jugoslavijom i učvršćivanja veza sa JNA, za koju je verovao da će biti glavni stožer jugoslovenskog jedinstva posle Titove smrti. Ulaganjem u obuku jugoslovenskih oficira i ostvarivanjem češćih kontakata sa vojnim personelom, dugoročno bi se obezbeđivao veći američki uticaj na JNA, dok bi prodajom američkog oružja, vremenom bila smanjena jugoslovenska zavisnost od sovjetskog naoružanja, i uopšte, sovjetskog uticaja, što je bio glavni politički cilj.

Na početku njegovog mandata desio se incident koji je zapretio da omete Iglbergerova nastojanja. Naime, Jugoslavija je početkom 1950-ih nabavila američke tenkove M-47, da bi ih te 1977. reeksportovala Etiopiji. Ugovor o kupovini američkog oružja uključivao je odredbu o zabrani daljeg transfera, pa je cela situcija bila na ivici diplomatskog incidenta. Iglberger, koji je od samog početka bio uključen u rešavnje ovog pitanja, nastojao je da minimizira značaj jugoslovenskog poteza rečima da su bili povučeni „entuzijazmom pomoći socijalističkom bratu“. Navodio je da su u tom trenutku (pre posete potpredsednika Mondejla Beogradu) američko-jugoslovenski odnosi, a posebno vojna saradnja, bili na tako niskom nivou, da Jugosloveni nisu osećali da imaju šta da izgube u konkretnom slučaju. Kasnije jugoslovensko objašnjenje da je reč o rashodovanim tenkovima koji bi inače završili na otpadu, dodatno je umirilo američku stranu i stavilo tačku na incident. Posebnu težinu imao je argument da se ništa slično ranije nije dogodilo.[2]

Nekoliko meseci kasnije, prilikom posete američkog ministra odbrane H. Brauna i  razgovora sa jugoslovenskim kolegom N. Ljubičićem, započeti su pregovori oko kupovine novog sofisticiranog oružja u SAD, pre svega modernih portivtenkovskih raketa (marke Dragons). Otpori u određenim političkim i vonim krugovima su bili veliki, posebno posle navedenog incidenta. Iglberger je lobirao za ovu, kao i za sve kasnije prodaje, i odbacivao je svaku izraženu skepsu da Jugoslavija može navedeno oružje sutra upotrebiti protiv SAD rečima da će potencijalni rat u kome bi se Jugoslavija našla nasuprot SAD biti tolikih razmera da će doprinos Jugoslavije biti nevažan.

Pregovori su se otegli na nekoliko narednih meseci i poprilično naljutili Iglbergera, koji je pisao da su Amerikanci na dobrom putu da ubede Jugoslovene da nikad nisu ni bili ozbiljni u svojim namerama da Jugoslaviji prodaju oružje, ili da su, još gore, nedorasli zadatku.[3] „Jugosloveni imaju zdravu dozu paranoje i ne uspevam da vidim zašto pokušavamo sve da im dokažemo da smo zlonamerni i nekompetentni“- bio je oštar Iglbergerov komentar upućen Stejt departmentu. Spor je nastao oko promene cena od strane američkog proizvođača (dva puta tokom pregovora), kao i zbog pokušaja da se proda konkretan kontigent od hiljadu raketa iako je uočeno da imaju nedostatke. Sve to je kod Jugoslovena produbilo sumnju u iskrenost američke strane i na kraju dovelo do odustajanja od ove kupovine (do daljeg), što je Iglberger smatrao lošim razvojem situacije i propuštenom prilikom da se pošalju znaci dobre volje budućem jugoslovenskom rukovodstvu. U svoje ime je ponudio izvinjenje jugoslovenskoj strani, u nadi da će ih uveriti da iza svega nije stajala zla namera već više nesrećan splet okolnosti.[4]

Stejt department je gajio svoje sumnje i u pogledu jugoslovenskih namera koje su stajale iza izražene želje za razmenom obaveštajnih informacija sa SAD. Nadležni u sektoru bezbednosti su smatrali da postoji opasnost da Jugosloveni ove informacije predaju dalje možda Sovjetima. Ove strahove Iglberger se trudio da razveje trvdnjama da su takve opasnosti minimalne do nepostojeće, ali da njega brine nešto drugo – mogućnost da Jugosloveni zauzvrat ponude išta iole relevanto, ili bar relevantije od „koordinata na mapi gde se nalazi Moskva“.[5] Bio je to tipičan Iglebrgerov humor kojim su obilovali izveštaji koje je pisao.

Zemljotres u Crnoj Gori. U aprilu 1979, Crnu Goru pogodio je razoran zemljotres, magnitude 7 po Rihterovoj skali. Procenjena šteta u američkim dokumentima, u maju mesecu, bila je jednaka godišnjem društvenom proizvodu, što je celu katastrofu činilo još većom. Tokom celog perioda, Iglberger se značajno angažovao kako bi se obezbedila pomoć razorenoj jugoslovenskoj republici. Smatrao je da bi srazmerno mala pomoć ostavila značajan psihološki uticaj i izuzetno doprinela daljem razvoju američko-jugoslovenskog prijateljstva. U to vreme, u SAD je senator Edvard Kenedi podneo amandman na federalni budžet kojim je Kongres trebalo da obezbedi slanje 20 miliona pomoći Jugoslaviji. Ovaj amandman je odbijen zbog „budžetskih restrikcija“ i to je ostavilo dosta loš utisak u jugoslovenskoj javnosti, koja je pomoć očekivala. Odbijanje amandmana od strane američke vlade, tumačeno je kao odbacivanje nastojanja onih snaga koje su se zalagale za podršku Jugoslaviji u ovim teškim trenucima. Sve to ostavljalo je vrlo loš utisak što je posebno brinulo Iglbergera. U telegramima koje je slao u Vašington, uporno je apelovao da se nešto preduzme, posebno jer se slična pomoć već bila slata Italiji i Rumuniji, jugoslovenskim susedima, kada im je bila potrebna u istovetnim situacijama.[6]

U jednom posebno dramatičnom telegramu, izvestio je o susretu sa Pešićem,  zamenikom državnog sekertara za spoljne poslove, u kom je naveo kako mu je Pešić skrenuo pažnju na važnost afirmativne američke odluke, ne samo zbog konkretne američke pomoći, već i kao svojevrsnog zelenog svetla drugim državama koje su čekale da SAD povuku prvi potez. Kako ni ovaj apel nije urodio plodom, Iglberger je početkom juna napisao dosta oštar telegram u kome je rekao da je Pešić „bio bliže moljenju (za pomoć, pri.aut.) no što će Jugosloveni ikada biti“. Posebno je bio ljut zato što se čitav njegov prethodni rad, od pune dve godine, na izgradnji poverenja u Sjedinjene Države od strane Jugoslovena, iznenada rušio pred njegovim očima.[7] Smatrao je da je 20 miliona relativno mala suma koja bi sprečila eroziju poverenja u dobre namere američke strane. Iglberger je upozoravao da bi sav posao urađen kako bi se jugoslovenska javnost pridobila na američku stranu posle Titove smrti,  mogao sada postati uzaludan. Propuštanje da se adekvatno reaguje u ovako osetljivom trenutku moglo bi značajno poljuljati poverenje u američku stranu u kasnijim mesecima i godinama, bilo je Iglbergerovo upozorenje. Krajnji domet svih ovih apela, ispostaviće se na kraju, bila je pomoć od 10 miliona (Karterovim dekretom), i to tek nekoliko meseci kasnije. Šansa da se u ovoj teškoj situaciji učvrsti prijateljstvo između Jugoslavije i SAD, bila je propuštena, za čim  Iglberger nije prestajao da izražava svoju žal.

Titova smrt. Tema neizbežne i očekivane (skore) Titove smrti, obeležila je dobar deo Iglbergerovog mandata.  Tih godina posebno, u Stejt departmentu su bile učestale prognoze o budućnosti Jugoslavije posle Titove smrti i svaki put se tražilo i mišljenje ambasadora Iglbergera, od koga se očekivao da ima jasniji uvid u neka problemska pitanja. U poslednjem dokumentu koji se bavio ovom temom, načinjenom u januaru 1980. od strane savetnika za nacionalnu bezbednost Zbignjeva Bžežinskog, Iglberger je tražio da se formulacija poruke koju je predsednik trebalo da pošalje jugoslovenskom rukovodstvu u danima posle Titove smrti, u vidu podrške „nezavisnosti, teritorijalnom integritetu i jedinstvu“ Jugoslavije, još više pojača u pravcu davanja većih garancija Jugoslaviji.[8] Iglbergerova pozicija tokom celog ovog perioda bila je davalje direktnije, nedvosmilenije i čvršće podrške i garancije Jugoslaviji u pogledu njene sudbine i bezbednosti posle Titove smrti. Smatrao je da će taj trenutak biti prekretan kada je u pitanju dalji pravac kojim će Jugoslavija krenuti. Trauma Titove smrti biće za Jugoslovene biti velika i postupanje u ovim trenucima nosiće veliku političku, a ne samo simboličnu težinu, bilo je Iglbergerovo upozorenje.

Drugo važno pitanje se ticalo Karterovog odlaska na Titovu sahranu, oko čega se dosta pregovaralo. Iglberger je zagovarao opciju Karterovog dolaska jer je smatrao da je to u najdirektnijem američkom interesu. Njegova glavna teza, uostalom, bila je da SAD moraju najodlučnije da deluju upravo u prvim nedeljama po Titovoj smrti. Ono što tada urade, imaće ogroman psihološki i suštinski uticaj na jugoslovensku percepciju SAD, uporno je tvrdio.[9] Karterov izostanak sa sahrane mogao bi da unese sumnju u iskrenost američke deklarativno izražene podrške, posebno u slučaju da Brežnjev dođe u Beograd. Smatrao je da je Jugoslaviji potrebno uverenje da nije sama u tim teškim trenucima i da svaku kritiku i potencijalni ulazak u sporove treba izbegavati bar šest meseci posle Titove smrti. Na kraju je prevladalo uverenje da susret Kartera i Breženjeva u Beogradu u trenucima velike polarizacije po pitanju sovjetske politike u Avganistanu pre može našteti američkim pozicijama, te je doneta odluka da umesto Kartera otputuju njegova majka i potpredsednik Volter Mondejl.

Na samom kraju mandata, Iglberger je poslao nekoliko važnih izveštaja u kojima se bavio predviđanjem dalje sudbine Jugoslavije. Iglberger je verovao da će „u narednih 5 godina (od 1980, pri. aut.), Jugoslavija ostati stabilna, koncept kolektivnog predsedništva će funkcionisati, spoljna politika će ostati predana nesvrstanosti.“[10] Ovo se pokazalo kao tačno. U poslednjem telegramu, iz januara 1981, Iglberger je dao  presek stanja u Jugoslaviji na kraju svog mandata. Najviše je upozoravao na ekonomske teškoće koje su zasedile Jugoslaviju u 1980, pisao je o narastajućoj inflaciji, opadanju životnog standarda, smanjenoj produktivnosti i sve većoj nezaposlenosti. Primećivao je da se politička klima menjala u pravcu liberalizacije, ali i da su tu postojali unutarrepublički otpori. Upozoravao je na sukob dve struje, reformsku i konzervativnu, čiji pogledi na probleme i načine rešavanja, kako ekonomskih tako i političkih izazova, dijametralno razilazili. Upravo u ovome video je glavne prepreke pred koje će biti stavljeno novo jugoslovensko rukovodstvo i društvo u celini.[11] Od načina na koji će ovi problemi biti rešeni, zavisila je budućnost Jugoslavije. Ispostavilo se da je i ova prognoza bila tačna.

Raspad Jugoslavije. I na samom kraju, radi potpunije slike, važno je spomenuti i diplomatsku epizodu koja je došla deceniju kasnije, kada je Iglberger bio postavljen prvo na mesto zamenika, a kasnije i na mesto državnog sekretara u Bušovoj administraciji (od avgusta 1992. do januara 1993). Pored toga, nalazio se i na poziciji ličnog predsednikovog savetnika za pitanje jugoslovenske krize.  Glavna zamisao je bila da Iglberger, sa svojim bogatim jugoslovenskim iskustvom, pomogne predsedniku Bušu u rešavanju konflikta koji je izbio raspadom Jugoslavije. Nažalost, osoba poput Iglbergera, koji je bio čovek znanja i posvećenosti, ujedno i dokazani jugoslovenski prijatelj, nije uspela u značajnijoj meri da promeni tok istorije. Kasnije će neki njegovo delovanje u ovom periodu označiti kontroverznim i do kraja života pratiće ga reputacija prosrpskog pristalice[12], sve to zbog drugačijih pogleda na uzroke raspada Jugoslavije od većinskih i vladajućih u tom trenutku. Ovo će mu u zapadnoj štampi doneti i nadimak Lorens od Srbije.  Umro je 2011. godine.

[1] https://history.state.gov/departmenthistory/people/eagleburger-lawrence-sidney

[2]Foreign Relations of the United States, 1977–1980, Volume XXX, Public Diplomacy, p. 761. https://history.state.gov/historicaldocuments/frus1977-80v30

[3] Ibid, 876.

[4] Ibid, 897.

[5] Ibid, 858.

[6] Ibid, 870.

[7] Ibid, 872.

[8] Ibid, p. 905.

[9] Ibid, p. 916.

[10]Ibid, p. 922.

[11] Ibid, p. 994-5.

[12] https://history.state.gov/departmenthistory/people/eagleburger-lawrence-sidney