Amerika iz ugla Rastka Petrovića

Moderna diplomatska istorija Srbije (Jugoslavije) dokazala je jasno izraženo nastojanje vlade da svoju zemlju u najboljem svetlu predstavi angažovanjem i slanjem u svoja diplomatska predstavništva kulturnih i javnih radnika – stvaralačke inteligencije. Zbog toga ne čudi da su između ostalih, poznata imena u srpskoj književnosti i nauci poput Ive Andrića, Milana Rakića, Jovana Dučića i drugih, često bili visoko rangirani diplomatski službenici u raznim evropskim i svetskim centrima. Jedan od njih bio je i čuveni pesnik i romansijer Rastko Petrović.

Težak, možda i tragičan životni put Rastka Petrovića je u nauci odavno rasvetljen. Njegovo pesničko (književno) stvaralaštvo je od samog početka prepoznato, hvaljeno i danas izuzetno popularno. Međutim, Petrovićev rad u diplomatiji, dugi niz godina bio je prava nepoznanica. Tačnije, sve do objavljivanja njegovih diplomatskih spisa 1994. godine.

U diplomatske vode Rastko Petrović je ušao 1923. godine. Dekretom tadašnjeg ministra inostranih poslova Momčila Ninčića, bio je imenovan za pripravnika devete grupe prve kategorije u administrativnom odeljenju MID-a. Iako je sporo napredovao u diplomatskoj karijeri, od 1926. do 1930. radio je kao pisar u konzulatu u Rimu. Narednih pet godina je proveo u Političkom odeljenju i Odseku za šifru MID-a, a zatim je krajem 1935. poslat u Ameriku, na položaj vice-konzula u Čikagu. U SAD je obavljao nekoliko funkcija. Često je bio premeštan iz jednog konzulata u drugi, zamenjivao odsutne konzule, ali i poslanika Konstantina Fotića. Od 1936. bio je sekretar poslanstva u Vašingtonu i na toj poziciji završio diplomatsku karijeru 1945. godine.

Po dolasku u Ameriku, Rastko Petrović je odmah počeo da radi na upoznavanju srpskih i jugoslovenskih iseljeničkih organizacija. Želeo je da prepozna probleme među njima i radi na njihovom rešavanju. Kao diplomatski činovnik nižeg ranga, nije imao preveliki uticaj, ali kao poznati književnik i umetnik bio je naširoko poštovan među iseljenicima. Bio je rado viđen i u američkim univerzitetskim krugovima, o čemu svedoči podatak da je bio pozvan na manifestaciju proslave dvesto godina Univerziteta Pensilvanija u Filadelfiji 1937. godine. Poznato je da se između ostalih dopisivao sa Nikolom Teslom i bio veliki obožavalac violiniste Zlatka Balokovića.

Posao koji je obavljao, zahtevao je da bude u stalnim kontaktima sa konzulatima Kraljevine Jugoslavije u Njujorku, Čikagu i Montrealu, sa kojima je održavao bogatu prepisku, dok su u nadležnosti poslanstva bili još i počasni konzulati u Klivlendu i Pitsburgu, Meksiko Sitiju, Gvatemali i Osaki. Isto tako, neprestano je komunicirao sa predstavnicima Stejt Departmenta i akreditovanim stranim diplomatama u Vašingtonu. U opisu posla bilo je i pisanje iscrpnih izveštaja, rad sa iseljeničkim organizacijama i mnogi drugi naporni i teški zadaci. Njegovi izveštaji pokrivaju razne teme, od američke unutrašnje i spoljne politike, preko jugoslovensko-američkih odnosa, do problema unutar jugoslovenskog iseljeništva. Pored toliko obaveza, Petrović je uspevao da nastavi svoj književni rad. Svoja lična viđenja i misli izneo je u privatnim prepiskama sa prijateljima i rođacima, u prvom redu sa Milanom Rakićem, poznatim pesnikom i njegovom suprugom Milicom.

Frenklin Delano Ruzvelt

Svoje prve utiske o Sjedinjenim Američkim Državama, stanovništvu i običajima zabeležio je u pismu koje je uputio Milici Rakić, supruzi pesnika Milana Rakića marta 1936. godine. Između ostalog zapisao je: „…prvih desetak dana bio sam pomalo kao čovek koji je stigao čitav iz ‘Montagne Suisse’, bez daha, potpuno stegnuta srca i ošamućen. Sve je izgledalo kao u onom rimskom tunelu pod Kvirinalom. A onda se lagano otkrije da je Amerika jedna pastoralna zemlja, najveća pastoralna zemlja na svetu, sa bezbrojnim osunčanjima, senkama, razlivenim vodama, vetrovima. Kampanja Romana ili Šumadija milijon puta uvećana. Usred milijonskih gradova, stospratnih buldinga i šestostruke reke automobila, ljudi su zadržali kampanjerski izgled, detinjsku vedrinu i gostoljublje potpuno fantastično. Sećate li se kako za četiri godine u Rimu nisam u stvari ušao ni u jednu rimsku porodicu – da sam prijatelj sa svim članovima dve tri generacije koje predstavljaju jednu porodicu – ovde u Americi sam ušao, izgleda mi u stotinu, ručao kod njih, večerao, ponegde noćio ako su van grada. Ovde vas odmah ceo svet usvoji ali se ipak za vas zanimaju samo ukoliko im to dozvolite. U prvi mah Vam izgleda čudno što Vas ceo svet odmah lupka po leđima, što Vam ime skrate na pola, što se pred Vama niko ne stidi da l će se pojaviti go ili upola odeven, što će u jednoj sobi jedan raditi gimnastiku, dok u drugoj dvoje piju viski. Posle utvrdite da Vas svi apsolutno obožavaju dogod ste sa njima i da Vas zaborave kao deca čim su se vrata za Vama zatvorila…“[1]

Kao diplomata, Petrović je bio izuzetno pronicljiv i odlično obavešten. U analizi Ruzveltovog govora o spoljnoj politici iz avgusta 1936. godine (povodom građanskog rata u Španiji), vrlo lepo je predvideo američku spoljnopolitičku orijentaciju. Ruzveltov govor okarakterisao je kao „političku ispovest“ koja sadrži dve čuvene parole: „Amerika je protiv rata i Amerika je za svetsku demokratiju“. Često pominjanu američku neutralnost označio je kao nemoguću zbog činjenice da „masa ekonomskih, političkih i psiholoških uzoraka vezuju sudbinu Sjedinjenih Država za sudbinu ostalog sveta, i da bi njeno učešće u jednoj opštoj kataklizmi došlo kao neminovnost, koju nijedna politička ispovest ne može sprečiti, ako konkretne mere ne bi bile predviđene i sprovedene.“

Povodom govora Kordela Hola, američkog državnog sekretara za spoljne poslove početkom septembra 1936. godine, prilikom otvaranja Treće svetske konferencije za energiju i vodene sile, Petrović je primetio i komentarisao Holove pacifističke napore. Smatrao je da američki državni sekretar otišao korak dalje od predsednika Ruzvelta pošto je proklamovao da su kolektivni ugovori, po realnom stanju stvari, ostali van snage i da se prema tome međunarodni život mora drugačije „podesiti“. Nije pogrešan Petrovićev zaključak da se ovakav Holov govor u stvari odnosio na Brijan-Kelogov pakt o razoružanju, koji je tokom vremena i događaja gotovo pogažen. Petrović je bio mišljenja da su dešavanja na Dalekom istoku (Mandžurska afera) i u Africi (italijanska kampanja u Etiopiji) pokazala neodrživost kolektivnih ugovora u datim okolnostima. Smatrao je da je Brijan-Kelogov pakt formalno uništen i to ne od sila koje su ga pogazile, već od sile koja ga je stvorila i godinama zdušno branila.

Pored američke spoljne politike i međunarodnih odnosa koje je odlično razumeo, Petrović je u svojim izveštajima komentarisao i unutrašnje reforme predsednika Ruzvelta. Naročito opširan izveštaj napisao je o Ruzveltovoj borbi za reformu Vrhovnog suda jula 1937. godine. Smatrao je da se sukob između predsednika Ruzvelta i elemenata koji su se proglasili braniocima ugroženog ustava i kontinuiteta američkog života i prosperiteta, u stvari pretvorio u veliku ustavnu krizu. Petrović dalje navodi da je predsednik sa svojim pristalicama čas napadan kao „revolucionarni šampion“, čas kao skriveni diktator. U zaključku izveštaja Petrović je izneo komentar da je u čitavoj toj borbi oko Vrhovnog suda Ruzvelt pretrpeo potpuni poraz, navodeći da mu nije prvi put da je popustio pred otporom na koji je naišao. Ipak, po Petrovićevom mišljenju, Ruzvelt uz sebe i dalje ima veliki broj pristalica: „Mirno prihvatanje poraza i odlučnost sa kojom produžava svoj rad, doneće mu samo nove dokaze simpatija. On za tu masu ima da znači čoveka koga, kao nekada Linkolna, zastarele institucije sprečavaju u izgrađivanju Amerike.“

Kada se danas, sa vremenske distance od osam i više decenija sagleda delatnost Rastka Petrovića kao diplomate, stiče se utisak da je nepravedno zapostavljan i usporavan u diplomatskoj službi Kraljevine Jugoslavije. Lakoća sa kojom je pronicao u srž međunarodnih odnosa i diplomatskih taktika, u pravom svetlu se pokazala za vreme njegovog službovanja u Americi. Kao sekretar poslanstva, što mu je bio najviši rang u profesiji diplomate, Rastko Petrović je ostavio skroman trag u istoriji srpske (jugoslovenske) diplomatije. To nije njegova krivica, već njegovih pretpostavljenih i smutnog vremena u kome je živeo i radio. Njegovi izveštaji i komentari o Americi i Amerikancima, svakako su zanimljivi i korisni za proučavanje politike velikih sila u predratnom periodu.


Literatura:

Popović R., Izabrani čovek ili život Rastka Petrovića, Beograd 1986.

Rastko Petrović: Diplomatski spisi, prir. M. Milošević, Beograd 1994.

Crnjanski M., Embahade I-III, Beograd 1983.

[1] R. Popović, Izabrani čovek ili život Rastka Petrovića, Beograd 1986, 132.


O autoru:

Stefan Stamenković

Stefan Stamenković je rođen 1990. godine u Jagodini. Osnovne akademske studije istorije završio je na Filozofskom fakultetu u Nišu 2013. godine. Zvanje master istoričara stekao je juna 2016. godine, kada je odbranio master rad pod nazivom Srpsko – američki odnosi od 1878. do 1918. godine. Uža polja interesovanja su diplomatska istorija Srbije, jugoslovensko pitanje, Prvi svetski rat, moderna istorija Balkana, i srpsko – američki odnosi. Učestvovao je na nekoliko međunarodnih naučnih skupova i objavio nekoliko naučnih članaka.